ПАТРИОТИЗАМ БЕЗ ГРАНИЦА: Војник истине и правде

У ВАЉЕВУ је посматрачу одмах падао у очи велики број аустроугарских заробљеника који су се слободно шетали.

Фото архива

Једна мала врпца у рупици њихове суре униформе казивала је да су били српске расе. Поверење које су им указивале власти, чини овима велику част, али ја сам се често питао да ли им то није, кадгод, било врло рђаво враћено. Доиста је било и сувише лако казати се Србином - о Југословенима се још није говорило у том часу - и остати у души црно-жут. Свакако, видео сам много ових заробљеника "Срба" касније у нашим редовима на Солунском фронту, али да су сви они који су истицали српску тробојку у почетку непријатељства пошли за њиховим примером, ми бисмо имали не само једну југословенску дивизију него једну силну југословенску војску на положајима Сокола, Ветреника и Кожуха.

НОВИНЕ су много говориле о овом човеку и ја сам био радознао да видим овог шефа којега су сматрали за велики ауторитет. Признајем да ми је први сусрет с њим оставио осећање разочарања. Омален, са лицем обраслим густом и седом брадом, поткресаном у шиљак, он је говорио тихим гласом, мучно, и његове реченице биле су често испресецане наступима кашља. Чинио ми је утисак једног старог, врло болесног професора. Уосталом, наш кратак разговор био је од најбаналнијих. Ја сам био за њега један од оних многобројних странаца које је он видео за време балканских ратова. Нисам га изближе познавао. Тек касније могао сам да се уверим о изванредној вредности овог човека који је црпео у свом патриотизму без граница снагу да се одупре смрти и да стави све своје знање и свој изузетни дар у службу спасавања отаџбине. Мало времена пре него што ће наступити трагични дан јесени 1915, видео сам га поново и, тада је наш разговор био живљи и интимнији. Тада сам знао ко је он био и исто тако дао му прилике да ме упозна.

Његова десна рука пуковник Живко Павловић, подшеф Генералштаба, био је противност од свога шефа. Леп човек, висок и снажан, са херкулским стасом и неуморан радиша, он је умео да поступа са својим тешко оронулим старешином готово као што мајка уме да поступа са својим болесним дететом. Живко Павловић, са јасноћом за дивљење, није никад знао за умор, да би задовољио Швајцарца који је дошао да помаже његову земљу. У току рата постали смо одлични пријатељи.

ЈЕДАН други човек, исто тако у Генералштабу, учинио ми је такође, и то у нашем првом сусрету, дубок утисак. То је био генерал Живојин Мишић. Инстинктивно, имао сам утисак да имам пред собом некога најпрвокласнијег. Нисам се преварио, јер је Мишић постао херој од Колубаре и победник са Доброг поља.

Са другим официрима из Генералштаба виђао сам се свакодневно у "менажи" смештеној у некој врсти бараке која је подсећала много на какву некадашњу стају. Њен управник је био пуковник Антонио Митровић, дебео и честит човек који је имао лаку руку за сироте ордонансе и који је био врло горд што је говорио савршено италијански. Услужан, учинио нам је често лепих услуга у Ваљеву, Крагујевцу и Солуну. Судбина му није дозволила да се врати у своју драгу ослобођену Србију.

БИЛА је то чудна средина, уосталом, та "менажа" у Ваљеву, где се сваке вечери, као на барометру, читало на лицима пуковника у зачељу, Миливојевића, Милојевића, Лешјанина, Шпартаља и осталих, да ли су операције на фронту биле повољне или не. Ту су се, такође, налазили савезнички војни аташеи, француски, енглески, руски и црногорски. У овој "менажи" јели су такође угледни гости. Ту сам се упознао са америчким доктором Рајаном, чудном особом полунаучника и полуавантуристе, као и са Крофордом Прајсом, бившим студентом медицине, затим с представником немачких и мађарских кућа у Битољу и Солуну под Турцима, а који је најзад био унапређен као ратни дописник "Тајмса" за време балканских ратова.

ОДЕЉЕЊЕ за штампу било је смештено у локалу - две собе - једне мале банке. Њим је управљао мој стари пријатељ, професор Слободан Јовановић, велика интелигенција и диван човек, који је, по каткад могао бити љући од сирћета, и то увек са осмехом. Њему је помагао професор Брана Петронијевић, филозоф и метафизичар, који нам је често држао, француском војном аташеу пуковнику Фурниеу, руском војном аташеу пуковнику Артаманову и мени, предавања из стратегије, која су нас остављала збуњене и замишљене. Банчина собица позади, претворена у "пресбиро" главног стана, била је последњи ваљевски салон где се причало и где су се налазили сви официри који су могли за неколико тренутака да се ослободе свога тешког посла.

Има ли кога од оних који су били у војсци од почетка рата, а да није познавао хотел "Секулић" у Ваљеву? Још нов, са великим прочељем на ћошак. По целој кући се беспрекидно ражњало горе-доле. Једна од великих сала доле била је резервисана за публику, али, у ствари, она је служила за склониште и за спавање свим војницима на проласку. Друга сала је била претворена у примитивну амбуланту, где су истоваривали рањенике, довезене на волујским колима са фронта, пре него што их евакуишу у разне болнице.

НА ПРВОМ спрату зграде било је мноштво малих, доста чистих соба које нису биле никада довољно многобројне за безбројне официре на пролазу. Испред ових соба, један дугачак ходник, увек закрчен гомилом ордонанаса који су ту живели и спавали на патосу. И тако, кад је човек хтео да иде у своју собу, посртао је увек преко тела замотаних у ћебад, и која су гунђала, јер су их ометали у сну. Наравно, цео овај свет није био ћутљив. Требало је да човек спава тврдим сном да га не пробуде у сваком тренутку тешки кораци оних који су долазили; псовке официра који не налазе своје ципеле очишћене пред вратима; изазивачки смех тобожњих собарица које су бестидно хватале свакога ко је пролазио ходником, и громке песме - где се истичу отегнуте ноте Ужичана - војника који проводе ноћ у великој доњој сали и труде се да заварају умор песмама из свог краја. И уза све то, електрично осветљење - хотел "Секулић" дозвољава себи раскош да буде осветљен електриком - било је тако рђаво да је било немогуће провести бесане ноћи у читању. Колико боље се спавало на фронту, под нашим шаторима на Рововској и Даниловој Коси, као и под шаторима покривеним снегом на Ивену, или у нашим готово раскошним "земуницама" на Груништу!

СУТРА: Школа за четнике у Ваљеву

Препоручујемо

Фељтон

0 1

ВАЉЕВО СЕ ПРЕТВОРИЛО У БОЛНИЦУ: Лекари на српском фронту били су прави хероји самоодрицања и преданости

06. 01. 2021. у 18:00

Фељтон

0 0

ПЕСМА УЗ ГУСЛЕ ДИРА У СРЦЕ: Пашић је рекао Рајсу - Отворите очи и уши и кажите онда свету што сте видели и чули

05. 01. 2021. у 17:30

Фељтон

0 2

ПРОБАО САРМУ И ОСТАО У СРБИЈИ: Рајс није ни помислио да ће његова судбина бити везана за удес ове земље

04. 01. 2021. у 18:00

Фељтон

0 2

ПРАВИ ДУХ СРПСКОГ ВОЈНИКА: Пријатељства створена у рату пред непријатељем су јача од мирнодопских

03. 01. 2021. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације