ВАЉЕВО СЕ ПРЕТВОРИЛО У БОЛНИЦУ: Лекари на српском фронту били су прави хероји самоодрицања и преданости

ОФИЦИРИ, журећи за послом, пролазе не заустављајући се улицама где се на многим кућама вије црна застава.

Фото архива

Бесконачни низови сељачких кола које вуку волови, иду један за другим. У колима са четири точка леже бледа и непокретна тела у поцепаним и прљавим униформама и са завојима који нису више чисти. На прсима носе објаве, закачене за дугме.

То су тешки рањеници који се довозе са бојишта на волујским колима. Већ четири-пет дана они тако путују у овим колима без удобности и без заштите од кише и невремена. Њихове ране су заражене, понегде по њима гамижу црви. Аустроугарска је напала Србију исцрпљену од три узастопна рата. Србија нема више ништа да би неговала своје рањенике. Место асептичким памуком, ране се покривају куваном сламом.

Ове рањенике преносе у болнице, где ће над њима извршити операције без успављивања, јер нема средстава за анестезију. Ћутећи, спроводници кола, мобилисани сељаци трећег позива, прате свој болни товар. Они пуше цигарету и њихов озбиљни поглед изражава да разумеју трагични удес свога народа - удес који хоће да слобода српског народа буде искупљена најтежим жртвама које човек може да поднесе.

ДРУГИ низови волујских кола долазе иза првих. Ова кола су празна. То су кола која су возила храну и муницију за оне који се бију на фронту и која се враћају празна да буду поново натоварена и да се опет врате. У нека од ових кола упрегнути су биволи. Онда долазе из Јужне Србије и прате их људи са фесом и чалмом, муслимани који су после победа 1912. и 1913. године постали Срби и који се показују верни својој новој отаџбини. Кола иду једна за другима тако збијена да је тешко провући се између њих. Али волови су исувише уморни, те кола с времена на време излазе из реда, спроводник скида јарам са снажног врата животиња и оне мирно лежу насред улице, док се човек опружи по тротоару. Снажно, лагано, једноличним ритмом волови вуку свој терет, као да потпуно разумеју оно што је гласно казао војвода Путник, да су они били важан елемент у дивовским српским победама балканских ратова. Они можда и сад предвиђају да ће, неколико недеља касније, њихов рад указати опет најуспешнију помоћ при протеривању Поћорекове хорде са српског земљишта.

Пођимо за овим колима до болница и уђимо у њих. Болнице су многобројне, исувише многобројне. Школе, кафане, готово свака мало пространија зграда која није потребна за борачке потребе, све су претворене у болнице. И још их нема довољно. Рањеници се чак морају смештати под велике шаторе у авлијама.

ПУКОВНИК Стајић, мајор Вуловић, Холанђанин доктор Тијенховен и други врше операције без прекида. Величанствене и мирне енергије, још налазе лепу реч да улију храбрости рањеницима којима често нема више спаса, ови лекари раде без одмора, уз помоћ својих болничара и неколико добровољних великодушних болничарки, и то са најограниченијим средствима. Балкански ратови и албанска експедиција утрошили су сав материјал и није било времена ни потребног новца да се поново допуни. Ко може да поброји све главобоље што су их осетили ови хероји - јер лекари на српском фронту били су прави хероји самоодрицања и преданости - констатујући да су немоћни, јер немају средстава?

А њихови болесници! И они су били хероји. Никад нисте чули јауке бола, тако појмљиве на оваквим местима. Стрпљиво, стоички, рањени српски војник очекивао је или да оздрави или да умре. Једва сте чули да се са усана оних који највише пате, отме једно "Боже!" или "Мајко!" На аустроугарске рањенике, измешане са српскима, утицао је овај пример да су и они постали ћутљиви. Али кад је један рањеник осетио да му се враћа живот и да ће победити смрт, онда га је обузимала нестрпљивост да изађе и потражи своје другове! Било му је тешко да буде стрпљив и он је тражио да превари своју нестрпљивост... Правећи стихове.

КОЛИКО рањеника сам видео који су обузети атавизмом своје крви, причали у писму својима, и то у стиховима, историју своје ране. Можда је истинитост њиховог причања била мање песничка, али зар песници нису увек имали право на извесну лиценцију? Тако се одржавао величанствен морал у овим импровизованим болницама, којима је често недостајало оно што је стриктно најпотребније, и то поред све страховите смртности која је ту владала, не због недостатка лекарске неге, него због тешкоће рана и услед инфекције због дугог превожења и оскудице антисептичког материјала на фронту. Било је недеља кад је умирало по 59 рањеника дневно и кад није било више попова у довољном броју да испрате ове јаднике до њиховог последњег вечног стана.

Излазећи из вароши и пењући се грубо калдрмисаним путем који иде поред грађанског гробља, долазимо до овог импровизованог вечног почивалишта. Један сељак трећег позива показује нам пут. Он вози на једним колима са два коња једног мртваца до његовог последњег стана. То је леш једног 22-годишњег војника, и онај који је био младић пун живота, лежи сада у овом грубо фабрикованом сандуку, обојеном црно-смеђом бојом, са белим крстом нацртаним на поклопцу. Један крст исте боје, који ће бити усађен на гробу, носи име: Милан Мацић. Нико не иде за овим сандуком и, тамо горе, њега ће сахранити стари војници без церемоније. Ови сељаци војници врше то без узбуђења, као своју редовну дужност. Они су на то исувише навикли! Педесет мртваца дневно прошле недеље, а ове недеље двадесет. Међутим, није први рат - то је четврти!

ГРОБЉЕ је наврх брежуљка. Правилно су нанизани безбројни гробови са простим црвено-смеђим крстом који носи име покојника. Ту има Срба и Аустријанаца. Неколико крстова носи натпис "непознат" или простије "X". Смрт све изједначава и војници почивају поред својих официра.

Неколико гробова окићено је цвећем или српском заставом, и ове заставе, лепршајући се на ветру на овом месту смрти које доминира долином, чине необично снажан утисак. Питам се да ли није нарочито изабрано ово место за жртве рата. У сваком случају, не би се могло наћи ништа боље. И тако ови храбри који су пали за своју отаџбину, крстаре над овом лепом плодном долином, која у обично време, мора давати слику мира и покоја.

Али, ево пет гробова сасвим празних или у којима су само празни сандуци. Да ли су то гробови који очекују своје жртве? Не, то су гробови покојника које су рођаци, ноћу, прекопали и однели лешеве да их сахране код куће. То је забрањено, али се томе свету ова грешка мора опростити! Сад ће бити наређена ноћна стража, али старци из трећег позива не воле да чувају гробље.

ПЕТАК: Патриотизам без границе

Препоручујемо

Фељтон

0 0

ПЕСМА УЗ ГУСЛЕ ДИРА У СРЦЕ: Пашић је рекао Рајсу - Отворите очи и уши и кажите онда свету што сте видели и чули

05. 01. 2021. у 17:30

Фељтон

0 2

ПРОБАО САРМУ И ОСТАО У СРБИЈИ: Рајс није ни помислио да ће његова судбина бити везана за удес ове земље

04. 01. 2021. у 18:00

Фељтон

0 2

ПРАВИ ДУХ СРПСКОГ ВОЈНИКА: Пријатељства створена у рату пред непријатељем су јача од мирнодопских

03. 01. 2021. у 18:00

Друштво

0 3

РАЈС КАО ВОЈНИК ИСТИНЕ И ПРАВДЕ: Новосадски "Прометеј" још једном враћа великог интелектуалца међу Србе

27. 12. 2020. у 16:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације