СТРАХ МОЋНИКА ОД КРИЛАТИХ РЕЧИ: Крста Цицварић, грунувши у српско новинарство, пишући час за један, час за други лист унео је праву пометњу

ОД новинара који су после преврата особито на себе скренули пажњу и, сваки на свој начин, остали појмови свог времена, били су - Пера Тодоровић и Крста Цицварић.

Фото архива

Јасеничанин Пера Тодоровић, неизбрисив, иначе, из историје Радикалне странке, закорачио је у 20. век, и у доба парламентарне демократије у Србији, већ тешко болестан и потпупо зависан од морфијума. Није то ни издалека био онај Тодоровић од чије су крилате речи дрхтали и најмоћнији људи у Србији...

Некадашњи ватрени радикал и противник самодржавља Обреновића, па силом прилика њихов приврженик (и поверљива личност), после преврата од 29. маја 1903. године нашао се ни на небу ни на земљи, био је сам - са својим пером, које већ било начето и посустало. Непожељан у Србији, и трн у оку и самом владару Петру Карађорђевићу, он једно време бива принуђен да издаје новине у Земуну за Србе у Србији, да би се пред смрт, 1907. године, вратио у редакцију "Самоуправе", којој је 1881. године удахнуо живот и с којом је постао први српски новинар, камен-међаш у историји српског новинарства.

КАД је Тодоровићева звезда већ била зашла, у српско новинарство грунуо је један одлучни момак из "Ерске" - Крста Цицварић. Он је много знао о Нестору модерног српског новинарства, Пери Тодоровићу. Скоро све - и добро и рђаво. И кад га је и ко пребио, и кад је и ко о њему говорио и писао као о "најнеморалнијем човеку у Србији", а пре свега шта је све Тодоровић написао и како је писао.

По познавању читавог низа научних области (од филозофије па до механике и права), Цицварић је надмашивао мајстора који му је у новинарству био једна врста узора. И, захваљујући и том фонду знања, он се брзо наметнуо јавности као као новинар који нема респекта ни према коме.

Од 1905. године па до Првог светског рата - а то је било златно доба његовог новинарства - Цицварић је наступао као вук самац, као усамљени гусар и био је, и остао, новинар разарач, никад новинар-улагивач, што је Тодоровић у једном времену умео (и морао) да буде... Такав какав је био као новинар, Цицварић је мало коме био по вољи, и људи су га се више плашили него што су га поштовали...

ПИШУЋИ час за један а час за други лист (и увек потписујући своје чланке пуним именом и презименом) Цицварић се замерио и Црној руци, кад је она основана пишући о њој у "Новом времену", 1911, а затим у "Стражи" 1912. године. Он је у својим написима истицао да Црна рука, заједно с радикалима, представља "опасност за политички морал и развитак демократије у Србији". Због тога је протеран из Београда у место рођења...

Рођен је у селу Никојевићи код Ужица 14. септембра 1879, а стрељан у Београду 31. октобра 1944. године, једанаестог дана по ослобођењу града од немачког окупатора. Цицварић је 1907. године (после незавршених студија филозофије у Београду и Бечу), пред двором Карђорђевића клицао републици, и због увреде владара осуђен је на тешку робију. У београдској главњачи, Цицварић се никаквом добру није могао надати. И ко зна да ли би из ње икад живу главу извукао, да целокупна београдска штампа није устала у његову одбрану и, посебно, да Јован Скерлић није преко "Дневног листа" упутио апел самом краљу Петру...
ЗБОГ тога што се служио пером као бритком сабљом, Цицварић је стално неком сметао. У својим чланцима није се устручавао да изриче оцене о самом владару, краљу Петру I Карађорђевићу и његовом наследнику. За Александра је рекао да је не само "ћудљив него и неморалан човек".

Какве је све вратоломије у новинарству Цицварић себи допуштао, види се и из његове брошуре "Плава књига о српском питању, интервјуи са највећим ауторитетима у Србији". У овој брошури он се наругао краљу Петру и, затим, читавом низу јавних и научних радника.

Повод да напише овај својеврсни памфлет била је анексија Босне и Херцеговине. А главно у свему овоме било је то, што су као аутори брошуре наведени Иван Иванић (тадашњи шеф прес-бироа Владе Србије) и Живојин Балугџић, као редактор др Владан Ђорђевић, а као издавач ("уз припомоћ Диспозиционог фонда") Геца Кон (и компанија).

ОВА брошура од 56 страница малог формата била је право буре барута... Посвећена краљу Петру ("у знак поданичке верности и оданости"), она је својом иронијом кључала као какав гејзир... Угледници Србије, "први научници наши", тобож одговарајући на постављена питања, колико провокативна толико и вешто одабрана, дизали су себе у небеске висине, а у бездан безначајности сурвавали све друге научнике...

На политику и политичаре, на српско питање, свако је од "интервјуисаних" гледао искључиво кроз своје наочари и из перспективе своје струке. За Јована Цвијића, тако, основна мана српске политике састојала се у томе што "они који су њоме руководили нису имали довољно знања из географије". А за Слободана Јовановића, Цвијић је опет био само "веома вешт рекламер". Тобож одговарајући на питање зашто у време анексионе кризе није ништа казао о српском питању, Јовановић је рекао "као озбиљан научник, ја ни о једној ствари не говорим унапред, већ чекам да се она сврши, да би је могао правилно констатовати, па тек онда дајем суд о њој..."

КРОЗ "одговоре" Живојина Перића, професора Универзитета у Београду, изразитог аустрофила, Цицварић је просто сатро Слободана Јовановића. "Слободан Јовановић није никакав мислилац, већ само један компилатор... Он није научник." Јер, "научник не може бити онај који мисли по другим ауторима и који се колеба у сваком питању".
За краља Петра у брошури је речено да је он као човек "врло глуп", али "као монарх он је паметнији од нас свију".

Цицварић је себе сврставао у оне новинаре који "више воле свој посао него све материјалне користи које с њиме могу доћи, који више воле ефекат једног чланка него да им поклоните пола државе". "Кад бих ћутао", говорио је он, "нити бих био прави демократа, нити бих био поштен журналиста, нити бих био искрен патриота."

КРАЈ

Препоручујемо

Фељтон

0 2

СКАНДАЛИЗАМ У СРПСКОЈ ШТАМПИ: Против разузданости новина чуо се и глас митрополита Димитрија

18. 12. 2020. у 18:00

Фељтон

0 1

ПАШИЋ БРАНИ СЛОБОДУ ПИСАНЕ РЕЧИ: Штампа вреди само када су уредници свесни своје одговорности

17. 12. 2020. у 18:00

Фељтон

0 0

ДОБАР СЛУГА, АЛИ ЛОШ ГОСПОДАР: Како су медији у Србији знали да се вређају, али и стану једни уз друге

16. 12. 2020. у 18:00

Фељтон

0 0

РЕВОЛВЕРАШКА МАФИЈА У ШТАМПИ: До избијања балканских ратова више од половине листова није поштовало ни најосновније обзире пристојности

15. 12. 2020. у 18:00

Фељтон

0 1

ИМЕНА РИВАЛА - МАЛИМ СЛОВИМА: Уредник “Одјека” Јаша Продановић имао посебан начин да додатно потцени политичке противнике

14. 12. 2020. у 18:00

Фељтон

0 1

ПОДМЕТАЊА И КЛЕВЕТАЊА ТУЂЕ ЧАСТИ: У новинама се окупила група вагабунда који би хтели хлеба без мотике

13. 12. 2020. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације