ИМЕНА РИВАЛА - МАЛИМ СЛОВИМА: Уредник “Одјека” Јаша Продановић имао посебан начин да додатно потцени политичке противнике

ЗА "жутаћима", у много ком погледу нису заостајали ни органи политичких партија. Поготову кад је било у питању разрачунавање између појединих политичара, а особито кад се радило о разрачунавању између првака политичких партија у унутрашњости.

Јаша Продановић

У овим случајевима они су све штампали што би им било достављено... Углавном се ту радило о такозваним јавним писмима. За партијским гласилима повели су се "тржишни" листови, па су почели своје ступце издавати у ову сврху "под кирију", допуштајући "кирајџији" да пише шта хоће и како хоће. У самосталском "Одјеку" су "јавна писма" објављивана у посебној рубрици - "Из народа". Аутори тих писама били су самосталци "са терена" (чланови Самосталне радикалне партије), који су на тај начин настојали да компромитују своје противнике - радикале углавном, своје конкуренте на изборима за народне посланике. Речник у овим писмима био је све пре само не и пристојан. Политички противници називани су кукавицама, гадним и најгаднијим "разбојничким клеветницима", "мућкарошима" и "дервишинима".

Управо самосталски "Одјек" је (кад је његов уредник био Јаша Продановић) увео једну необичну праксу: да име и презиме својих политичких противника, и уопште људи на које се окомљавао, штампа - малим почетним словима, желећи да их и на тај начин што више потцени (То је "Одјек" радио чак и кад је писао о корифеју српског новинарства Пери Тодоровићу).

У "ОДЈЕКУ", али и у другим листовима, било да су партијски или не, скоро да је важило као правило, да кад новинар о новинару пише, пише као о "грешнику да му равна нема", као о "лажљивцу и прљавцу од главе до перчина, мераклији на марјаш, пузавцу, улизици, подлацу, кукавици". Слично, писала је и новина о новини... "Недељни преглед" је, на пример (у броју 33, страна 533), "Српску заставу" назвао "органом излапелих и осрамоћених политичара".

У рат новина и новинара између себе, био је увучен и Јован Скерлић, док је био најактивније ангажован у "Дневном листу". Некад се он само бранио, притом, а некад је само нападао... Морао се бранити и од пребацивања што је, под режимом краља Александра Обреновића, а као "социјалист и демонстрант", примао "стипендије и хонораре од реакције".

Међу листовима с којима су Скерлић и "Дневни лист" водили беспоштедну борбу, налазио се и лист "Смелост". Они су ову новину окарактерисали као "прави арсеник за новинарске бандите". Уједно, она им је била "доказ жалосног стања у нашем друштву и у нашем јавном животу".

Сукоб између "Дневног листа" и "Смелости" достигао је свој врхунац, када је "Смелост" атаковала на част Скерлићевих сестара. Револтиран, Скерлић је потегао револвер на главног уредника "Смелости", а овај на њега, па је мало фалило да у кафани "Таково" на Теразијама "легне крв", како су писале "Вечерње новости" у броју од 28. јула 1905. године.

Типично за све листове у Србији, од преврата па надаље било је то, да су сви они, сваки час скоро, за себе тврдили да представљају "једино и право јавно мњење". Све друге новине, пак, биле су само "реакционарна блебетала", разносачи лажних сензационалних вести и сејачи клевета и увреда.

"Одјек" је, тако, у "реакционарна блебетала" и у "политичке жабокречине" сврстао читаво туце листова, почев од "Вечерњих новости" па до "Штампе" и "Изврнутог чланка". И поручивао им: "Ви сте клеветници, интриганти, фабричари лажи и измшиљотина, трговци с убеђењима, политички телали - али нисте и нећете никад бити јавно мњење".

Иако је овако писао о другим листовима, самом "Одјеку" није сметало да на својим ступцима штампа увредљиве, чак и огавне, дописе самосталских присталица и активиста, како је већ поменуто. Један од таквих дописа био је допис неког Радисава М. Ђурђевића из Јунковаца, а који се тицао свештеника Миливоја Стевановића из истог села.

Износећи да је свештенику Стевановићу политика преча од цркве, самосталски кортеш је рекао, да он све што ради - ради наопако... "Људима реже колач уочи крсног имена увече, а не на дан славе, венчава ког не би смео да венчава: венчао је, чујте, ујну за нећака, ћерку и унуку једног човека за два брата... и тако даље, те се више у парохији не зна ко је коме род".

Оштар у осуди других листова, "Одјек" је, и због тога, и сам био такорећи стално предмет напада својих конкурената. Понеки листови писали су о њему и горе него ли он о њима. "Вечерње новости" су га у једној прилици окарактерисале као лист - "ругобу", као лист који "само грди, фразира и ружи, који се служи таквим језиком на коме је дебља кора ђубрета и смрада него на патосу механских штала... Кога он није изгрдио? Све је редом изгрдио почев од "Самоуправе" и људи око ње, па преко "Трговинског гласника", "Вечерњих новости", "Правде", "Политике", све редом до последњег листа. Остале су неизгрђене само Општинске новине... Под фирмом најлепших идеала, идеја, принципа и начела, овај монструозни лист врши најординарније злочине у штампи. Сам прљав од пете до перчина, продат да се не сме ни помислити на какво слободно убеђење, слуга за плату, који данас љуби руку оном ког је јуче грдио, превртљив као свака политичка варалица, сам огрезао у делима каква се у Србији, од када је, нису вршила и од којих је створен потпун политички хаос у земљи - он има још образа да другом чита буквице и да другог грди? То само могу чинити људи који су у души својој потпуно разривени, у којој нема ни критеријума стида, ни правде, ни логичности, ни морала, којима је једини циљ: власт и добре плате".

Ништа мање нису били оштри ни органи политичких партија у обрачунавању између себе. Или пак кад су се обрачунавали са првацима конкурентских странака... У том погледу изузетака није било. И радикалска "Самоуправа" се понашала управо онако као и други партијски органи. У једној полемици са самосталским "Одјеком", она је све самосталце назвала "умним и моралним кепецима", "бедницима и кукавицама", "шепртљама", "поквареном политичком мизеријом", а главног уредника "Одјека" - "вуцибатинским пером".

Узвраћајући на напад, "Одјек" је (у броју од 25. јануара 1906. године) за "Самоуправу" пак рекао, да њен стил "подсећа на робијашки арго, који заудара уличним блатом и нечистим задахом ћумеза и озлоглашених крчама".

Скоро да би се могло рећи, да начин писања "Одјека", кад се радило о обрачунавању с противницима, није много одударао од начина како је то чинила такозвана жута штампа, на коју је и он сам стално указивао прстом као на највеће зло у Србији. Кум те праксе у "Одјеку" био је у првом реду Јаша Продановић. Он је стајао и иза најувредљивијих написа о појединим политичким противницима, нарочито Николи Пашићу и Стојану Протићу.

У ЛУДНИЦУ ИЛИ НА ВЕШАЛА

МEЂУ листовима који су као први проглашени за "мародерске" (пљачкаше), налазио се "Мали журнал". Дневник "Београдке новости" (у броју од 29. августа 1903. године), захтевао је да се издавачи "Малог журнала" (браћа Савић), као "пустахије у штампи", који као "разбојници нападају сваког без разлике", ставе "под најстрожу лекарску присмотру те да се види од чега болују. Нађе ли се да им је ум помрачен, онда у лудницу са њима, докаже ли се пак да су присебни али пусти и бесни онда на вешала са њима, јер њихова дрскост и безобзирност прелази све могуће границе".

СУТРА: РЕВОЛВЕРАШКА МАФИЈА У ШТАМПИ

Препоручујемо

Фељтон

0 1

ПОДМЕТАЊА И КЛЕВЕТАЊА ТУЂЕ ЧАСТИ: У новинама се окупила група вагабунда који би хтели хлеба без мотике

13. 12. 2020. у 18:00

Колумне

0 5

ДИЈАГНОЗА

04. 12. 2020. у 11:10

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације