ПОДМЕТАЊА И КЛЕВЕТАЊА ТУЂЕ ЧАСТИ: У новинама се окупила група вагабунда који би хтели хлеба без мотике

КРАЈЕМ прве деценије двадесетог века, Србија је била преплављена листовима и часописима, али пре свега политичким листовима, који су се делили у две главне групе: у партијске и такозване тржишне листове (назване још и независним).

Јован Скерлић

Сви ти листови представљали су крупан фактор у друштву и били једна моћна, али безобзирна и делом разуздана сила. Пера знатног броја њихових сарадника често су била налик на оштре јатагане и перне буздоване... Због тога је јавност на један део листова гледала као на пошаст, малтене као на разбојничке дружине. "Дневни лист" кад је његов гувернал држао Јован Скерлић, писао је да је "српска журналистика преплављена једним делом најнижим друштвеним олошем, а другим опет безочним партизанима, који нису кадри водити рачуна о потреби објективности".

У својој критици "злог стања" у српској штампи, управо кад је њена главна и "најуноснија" тема била "Црна рука", "Дневни лист" се није устручавао ни да замахне на "Самоуправу", орган најјаче политичке странке у земљи, и у ствари, орган владе, будући да су радикали били на власти. За њу је Скерлић рекао (у броју од 29. октобра 1911. године) да "превазилази све остале српске листове и по дрскости и безобзирности напада и по вулгарности писања и по циничности лагања... Предњачила је свима у клеветању туђе части, у подметању и потварању политичких противника..."

Људима који нису стално живелу у Србији, међутим, штампа се чинила друкчијом, ни издалека тако лошом како се могло закључити на основу Скерлићевог писања и писања његових сарадника. Димитрије Митриновић, на пример, сматрао је, и то изнео у "Босанској вили" да штампа у Србији (у "доброј мери презадихана и неподносиво брзорека") ипак говори много доброга. Та штампа није само говорница могућних и оних који на непоштен начин хоће да постану могућни. Она је и говорница, часна и слободна, и оних пошљедњих и најситнијих који осјећају терет националних дужности и бол националне кризе..."

Још оштрије него "Дневни лист", о стању у српској штампи у јесен 1911. године, писале су "Радничке новине", орган Социјалдемократске странке. "Никада журналистика у Србији", писале су оне у броју од 10. септембра 1911. године, "није тако ниско стајала као за последњу деценију. Ових дана специјално, незнање, некултурност и корупција у новинарству достигли су свој врхунац. По арени јавног мњења у Србији смуцају се некакви типови од којих човеку мора да се згади или да се од страха најежи. То је читава једна колекција новинарских протува, проблематичних егзистенција, вагабунда које би хтеле хлеба без мотике. То нису критичари: то су уцењивачи; то нису новинари: то су бандити. Ни за какве дужности они не знају; ни према коме и ни према чему они обавезе не осећају; никакве скрупуле ни јавнога ни приватнога морала њих не везују. Свака редакција служи им као бусија, они се ушанче у прву на коју наиђу, не обзирући се ни најмање која је и чија је; избаце ли их из те, они сасвим спокојно улете у другу, можда баш ону са којом су дотле најкрвавију борбу водили - да одатле оспу паљбу на ону у којој су дотле били..."

За "најопскурнији и најреволверскији лист", социјалдемократи су прогласили гласило "милитаристичких занесењака" - "Оружани народ". Свакако и зато што је овај лист писао да би све социјалисте - "требало под хитно поклати".

Непомирљиве у критици других листова, посебно због начина писања, због коришћења псовки и увреда уместо аргумената, "Радничке новине", међутим, нису ни саме много "цифрале" кад су атаковале на своје противнике. Употребљавале су и оне недопустиве изразе и задавале ударце испод појаса... Максимално користећи "буржоаске слободе" и либерални "буржоаски закон о штампи", прангијале су и оне са увредама сваке, понекад и најбезочније врсте. Њихов речник углавном није био пристојнији од речника листова на које су се устремљивале... "Будалина, зврндов, чанколиз, лопурда" - све су те речи и оне употребљавале у својим написима, зависно од личности на коју су атаковале. Кад је био министар правде у питању, на пример, онда се за њега употребљавао увек исти израз - "људождер".

Стални рефрен у "Радничким новинама" у 1911. године био је да је Србија до 29. маја 1903. године имала режим терора, а од тада има режим - скандала, да је до 29. маја - "праштало", а од тада да - "смрди".

Ни "Радничке новине", а ни други листови, па ни они који су имали најмање обзира према части људи о којима су писали, нису углавном сносили никакве консеквенце. То се догађало само ако би владару била нанесена увреда... Тада су ти листови, али не увек, били забрањивани и плењени. На дан 23. октобра 1911. године, на пример, забрањено је пет листова: "Дневни лист", "Правда", "Пијемонт", "Република", "Брка", а дан касније, 24. октобра, забрана је погодила и социјалдемократске "Радничке новине".

Уз "Радничке новине", "Дневни лист" и још неке друге листове, и радикалска "Самоуправа" је у више махова указивала на "опакост завладалог стања у штампи", истичући да се "терор штампе" не сме више трпети, "ако се не жели зло и пропаст земље. Од бестидних грдњи", од "подлачких алузија неваљалаца, који своју подлост представљају као неку жалосну новинарску вештину, у Србији нико није обезбеђен... Под тим опаким јавним злом пропиштало је све што је боље и угледније у земљи. Под њиме се угибају и страдају и најделикатнији, и највиши интереси народни и државни. Било је наших листова, који су, у најкритичнијим данима, отворено писали против Србије, који су лажним гласовима покушавали да јој убију кредит на страни; који су сваки посао државни, скандалозним лагањем, клеветањем и сумњичењем, отежавали и ометали. Било је у нашој данашњој такозваној независној штампи свега и свачега, само не онога што би у њој требало да буде: поштене службе народу и отаџбини, истини и правди".

Листови на које је, пре свега, мислила "Самоуправа", били су они који су углавном настали после преврата 1903. године и који су се сами сврстали у такозвану жуту штампу или пак били од других проглашени за такву, за "сокачку и безобразну штампу". За такве је листове речено, још у лето 1903. године, на самом почетку нове ере у Србији (у "Великој Србији", на пример, у броју од 30. августа), да својим језиком покупљеним по ћор-буџацима, "драже нервну гомилу", а да противничке новине називају леглом лопужа и вуцибатина, добацујући им да "лају као пси".

СУТРА: СЕЈАЧИ КЛЕВЕТА И УВРЕДА

Препоручујемо

Друштво

0 3

МОЋНА, БЕЗОБЗИРНА И РАЗУЗДАНА СИЛА: Корени српских таблоидних листова утемељени пре једног века

25. 10. 2020. у 17:00

Колумне

0 5

ДИЈАГНОЗА

04. 12. 2020. у 11:10

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације