СВЕТАЦ ДЕЧЈЕГ СРЦА И ОСМЕХА: У контакту са народом Павле је пленио добротом, уважавањем и срдачношћу

КРАЈЕМ седме деценије прошлог века у манастиру Благовештењу у Овчару, пошто су били топли јулски дани, обедовали смо напољу под манастирским тремом. После јутрења и доручка, владике су обављале бањски третман.

Манастир Благовештење / Фото Из књиге "Ево човека"

За то време бих у хладу, под једним дрветом у дворишту, седео и читао какву занимљиву књигу из манастирске библиотеке. После ручка, владика Јован би се одмарао у својој соби. За владику Павла тада су почињале "слободне активности". Био је стално у покрету и у неком послу, који би сам смислио. Изнео би стару кожну торбицу са алатом и мајсторисао. Поправљао би браве, шарке, фасунге од сијалица, електричне прекидаче и шукое, фрижидере и шпорете у кухињи, причвршћивао држаче олука и расклиматане ногаре од столова и столица. Џепним ножићем и маказама орезивао би руже, подсецао неплодне гранчице на воћу које су штрчале из стабла.

Није владика Павле тражио нити очекивао ичију помоћ, али сам ишао у стопу за њим, шегртски ревносно, и помагао му у свему. Придржавао сам врата, додавао алат, односио орезане гранчице од ружа и дрвећа. Искористио сам близину да ступим са њим у разговор. Као двадeсетогодишњак покретао сам питања која су тада занимала богослове, студенте богословља и уопште младе људе. Он је био увек отворен и расположен за разговор.

НАЈВИШЕ сам запиткивао о последњем Божјем суду, са примедбом како ће Бог као савршена љубав допустити пакао и вечиту казну за своју грешну децу. Са пажњом је слушао питања и чак би допуњавао и додавао, ако бих ја негде запео са формулацијом. Увидео сам да су то била питања која су га у младости, а можда и кроз цео живот, притискала и мучила. Одговарао би најпре цитатима Светога писма, потом би цитирао мишљења светих отаца и на крају завршавао логичним закључцима и упоредним примерима из свакодневног црквеног и народног живота.

Упорно је понављао да Бог није само Бог љубави, него и Бог правде. Наглашавао је да Бог не суди својој деци, него њиховим делима. Подсећао је да је наша државна химна, пре рата, почињала молитвом Богу правде. Нисам ни ја попуштао. Тих година, у "Теолошким погледима" објављивани су текстови великих руских мислилаца и теолога, прилично либералних погледа, схватања и тумачења. Подсетио сам владику да Свети Григорије Назијанзин и Свети Максим Исповедник опомињу да се апокатастаза - спасење свих - "поштује у тишини", и да "духу гомиле" не треба откривати "несагледиве поноре Божјег милосрђа". Насмешио се благо и шеретски одговорио: "А где ви, оче ђаконе, себе убрајате?" "У гомилу", рекох, "која је била те среће да чује ове утешне речи великих светих отаца. А пред вама говорим, Преосвећени, јер ви сте свети човек". Оћута неки тренутак, саже главу, и више за себе рече, без имало жеље да остави важан утисак: "Какав свети човек. Далеко смо сви ми грешни људи од тога. Нико није свет осим једнога Бога."

СВАКОДНЕВНИ поподневни разговори били су права духовна посластица. Владика Павле није говорио са висине и као "онај који власт има". Напротив, спуштао се на мој младалачки, скоро детињи ниво. Било је то, слободно могу рећи "дечје чаврљање" уз рад, о најсуштинскијим питањима наше вере и црквеног живота. Иако врстан духовник и теолог, аскета и подвижник, није желео да компликује питања, да се прави важан, да остави утисак да све зна и да му је све јасно. Напротив, показивао се као сапатник, делећи моју немоћ у поимању узвишених тајни, а онда се трудио да све објасни и што више приближи. Али то све некако детиње топло, без напетости, једноставно, кроз рад, кроз игру. Увек би говорио у множини: "Тешко је нама ограниченим и огреховљеним људима да разумемо узвишене Божје планове и тајне." Видевши да радо помињем омиљеног писца Достојевског, често би подсећао на његове речи: "Бог само мучи." Толико је у разговору пленио добротом и уважавањем, неком чудном детињом чедношћу и срдачношћу, да сам га на моменте, усудио бих се рећи, осећао као друга у игри, брата, драгог човека из комшилука, блиског пријатеља. Једноставно, он је био светац дечјег срца, душе и осмеха.

Једне године, крајем седамдесетих, не сећам се више које, највише смо се бавили изреком једног светитеља кога је цитирао Павле Евдокимов, не поменувши његово име. Светитељ је дословце рекао овако: "Видиш, синко, уколико би умео да се играш са Богом, десило би ти се нешто најдивније. Сви Га узимају исувише озбиљно, услед чега Он испада убитачно досадан. Играј се, синко мој, са Богом, Он је најбољи другар у игри."

ВЛАДИКА Павле је, скоро са сигурношћу, сматрао да је то рекао Свети Серафим Саровски. Много је волео тог светитеља. Признавао је да је изрека веома смела и слободна, и да се он никад не би усудио да тако нешто каже. Истовремено, признавао је да она, на један чудесан начин, открива саму суштину бића наше вере. Објашњавао је да Бог жели нашу љубав и блискост, као што земаљски родитељи чезну за искреном љубављу своје деце. Подсећао је да се у Господњој молитви Богу обраћамо речима: "Оче наш". Очинство је тајна родитељске љубави, од које нема веће у људском животу. А онда је истицао пример великог оца из Христове приче о блудном сину, коју је називао "јеванђељем у јеванђељу". Застао би тад, прекинуо рад и свечаним богослужбеним тоном у гласу истицао речи: "Угледа га отац издалека".

"Видите, оче ђаконе, отац није склапао очи. Непрекидно је гледао у даљину са љубављу и ишчекивањем да се заблудели син врати. Стизали су гласи до њега о његовом распусном животу. Био је тужан, али га нада није напуштала. И кад се син појавио, направио је гозбу и вратио му синовско достојанство. То је слика Божје љубави према нама људима."

Користећи владичину ганутост, поново бих покретао питање Божје љубави, милости и праштања. "Е да, оче ђаконе, највећи грешници кроз покајање постајали су највећи светитељи и Божји сведоци. Покајани разбојник на крсту, само за једну реч: 'Сети ме се Господе, када дођеш у царство Твоје', заслужио је рај." Онда би набрајао велике покајнике међу светитељима: Мојсија Мурина, Марију Египћанку, многе и многе.

СУТРА:  ТЕЖАК И ТРНОВИТ ЖИВОТНИ ПУТ

Препоручујемо

Фељтон

0 0

ЉУДИ ДЕЧЈЕ ДУШЕ И СРЦА: Животима владике Николаја и патријарха Павла, очигледно је управљала свемоћна рука Божјег промисла

24. 11. 2020. у 17:57

Фељтон

0 1

ОГЛЕДАЛО НАРОДНЕ ДУШЕ: Доласком у Београд, патријарх Павле ступио је на широку сцену "обичног" живота

23. 11. 2020. у 16:02

Фељтон

0 1

УМАЊЕН ТЕЛОМ, ГОРОСТАС ДУХОМ: Положајем и чином патријарх Павле био је први, а углавном је живео као последњи

22. 11. 2020. у 18:00

Фељтон

0 1

САЧУВАТИ МИР И ЈЕДИНСТВО ЦРКВЕ: Отворено писмо Амфилохија Ранку Кривокапићу

21. 11. 2020. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације