ЉУДИ ДЕЧЈЕ ДУШЕ И СРЦА: Животима владике Николаја и патријарха Павла, очигледно је управљала свемоћна рука Божјег промисла

БРОЈНЕ су подударности у животима Светог владике Николаја и патријарха Павла. Обојица су по рођењу били толико слабачки и болешљиви, да су им над колевком палили свеће, мислећи да су умрли.

Патријарх Павле у градском превозу / Фото Из књиге "Ево човека"

Ни један ни други нису желели упис у богословију. Као ђак Ваљевске гимназије, Николај Велимировић желео је да постане официр. Одбијен је на конкурсу "због малог обима груди". Гојко Стојчевић уписао је богословију по жељи тетке Сенке. Касније, упоредо са студирањем на Богословском факултету, уписао је медицину, са жељом да постане лекар и свештеник.

И владика Николај и патријарх Павле били су, по природи, људи дечје душе и срца. Из љубави према деци, желели су "да се ожене и да имају пород". Због тешке болести шкрофула, Николај је одустао од женидбе. Говорио је: "Како да се женим са таквом болешћу и какав бих имао пород". Гојко Стојчевић се разболео од тешке болести плућа. Одбацио је намеру женидбе из страха да ће неизлечиву болест пренети на породицу и потомство. Одуставши од породице Николај се замонашио (1909) у 28, а патријарх Павле (1946) у 32. години живота.

ОЧИГЛЕДНО је, дакле, да је њиховим животима управљала свемоћна рука Божјег промисла. И један и други рвали су се у младости са проблемима човекове слободе. Таман кад су помислили да "слобода избора" суверено припада човеку и да су пронашли кључ решења "проклетог питања", глас Господњи из јеванђеља развејао је као маглу њихове "логаритме слободе": "Не изабрасте ви мене, него ја вас изабрах и поставих вас да ви идете и род доносите; и род ваш да остане." (Јн. 15, 16). Као и многи пре њих, попут послушне деце, приклонили су главе пред вољом Промисла, дубоко свесни библијске истине: "Тешко је против бодила праћати се" (Дел. ап. 9, 5).

Хришћанство је религија детствености - дечје чедности, чистоте и невиности. Господ Исус Христос непрекидно је био окружен децом. Деца су била најомиљеније његово друштво. Бежећи од људске злобе и пакости, налазио је тихо уточиште у дружењу са њима. Деца су га искрено волела и непрекидно ишла за њим и уз њега. Он им је причао приче, говорио о својој служби Богу и људима, саветовао их да поштују и воле своје родитеље и упућивао да постану добри људи.

РОДИТЕЉИ су доводили децу да их благослови. Једанпут се толико деце окупило око њега да је настала велика граја и вика. Пењала су се на његова леђа и рамена, увлачила се под широки огртач, грлила га и скакала око њега. Збуњени апостоли почеше терати децу и бранити им да прилазе Христу. Господ благо опомену своје ученике и рече: "Пустите децу и не браните им да долазе к мени, јер је таквих Царство небеско" (Мт. 19, 14).

Другом приликом: "Ученици приступише Исусу говорећи: Ко је, дакле, највећи у Царству небескоме? И дозва Исус дете, и постави га међу њих, и рече: Заиста вам кажем, ако се не обратите и не будете као ова деца, нећете ући у Царство небеско. Који се, дакле, понизи као дете ово, онај је највећи у Царству небеском. И који прими једно такво дете у име моје, мене прима" (Мт. 18. 1-5). Светитељи Цркве Христове били су људи дечје душе и срца. "Јагањци Христови", како се често називају у богослужбеним песмама и химнама. Из љубави према своме Господу подносили су бројне тешкоће и страдања, муке и прогоне. По сведочанству божанског апостола Павла - они којих свет не беше достојан, "искусише поруге и шибања, па још окове и тамнице, камењем побијени, престругани, измучени, од мача помреше, у кожусима и козјим кожама, у оскудици, у невољама, у патњама, потуцаху се по пустињама и горама, и по пештерама и јамама земаљским" (Јевр. 11. 36-38).

ПАТРИЈАРХ Павле беше уистину "јагње Божје" кроз цео живот. То могу посведочити сви који су имали прилику да буду у његовој близини и да га боље упознају. У црквеном животу и јавности важио је као веома строг епископ. Знало се да је строг подвижник, аскета и страдалник са својим народом на Косову и Метохији. Када је бивао принуђен "силом закона" да казни неког свога монаха или свештеника, укором, епитимијом или неком строжом казном, правдао се и са искреном тугом говорио: "Бог га видио, не кажњавам те ја. Кажњава те твоје непромишљено дело које не доликује свештеничком чину и свети канони Цркве Христове." Кружиле су приче да би у таквим приликама позвао свештеника, послужио га и почастио за својом скромном монашком трпезом, а на растанку очински благословио и уручио акт о казни и пресуди Црквеног суда, родитељски саветујући да се такво недело више не понови.

Као ђакон блаженопочившег епископа шабачко-ваљевског Јована Велимировића, био сам у прилици да крајем седме деценије прошлог века изближе упознам тадашњег владику рашко-призренског Павла. Наиме, неколико година сам као млад ђакон боравио у пратњи мога владике Јована за време његовог бањског лечења у манастиру Благовештењу у Овчару. Обично би то било време годишњих одмора после Петровдана, када прођу честе епархијске обавезе, канонске посете и служења. У истом периоду, у манастирску бању стизао је и владика рашко-призренски Павле.

ДОЛАЗИО је увек редовном аутобуском линијом, без пратње. Сам је носио свој коферчић неопходне гардеробе и ствари. Ишао је брзим и сигурним кораком прашњавом макадамском стрмином према манастиру. Најпре би свратио у храм, целивао иконе, запалио свеће и помолио се Богу. Тадашњи игуман благовештенски отац Георгије, на вест да је стигао владика Павле, појавио би се у манастирском дворишту. Срдачном добродошлицом и благим широким осмехом, кроз жућкасту ретку браду и бркове, раширених руку излазио је пред њега, узимао благослов и пратио га до гостинске собе.

Владика Павле ничим није показивао да је важан гост, нити је очекивао некакав посебан третман за време боравка у манастиру. У шали је говорио да је дошао "да издржава бању". За мене су то били благословени дани. Будући да ми није био надлежни епископ и да нисам његов клирик, да су ту "широка леђа" мога владике Јована, био сам разрешен сваког страха и устезања у разговору са њим. Разуме се, уз највише поштовање његовог чина и сазнања да је човек светог живота. Посебну харизму његовом лику давала је чињеница да долази са мученичког Косова и Метохије.

СУТРА: СВЕТАЦ ДЕЧЈЕГ СРЦА И ОСМЕХА

Препоручујемо

Фељтон

0 1

ОГЛЕДАЛО НАРОДНЕ ДУШЕ: Доласком у Београд, патријарх Павле ступио је на широку сцену "обичног" живота

23. 11. 2020. у 16:02

Фељтон

0 1

УМАЊЕН ТЕЛОМ, ГОРОСТАС ДУХОМ: Положајем и чином патријарх Павле био је први, а углавном је живео као последњи

22. 11. 2020. у 18:00

Фељтон

0 1

САЧУВАТИ МИР И ЈЕДИНСТВО ЦРКВЕ: Отворено писмо Амфилохија Ранку Кривокапићу

21. 11. 2020. у 18:00

Фељтон

1 5

ОПЕЛО НА ГРОБУ ЈОВАНКЕ БРОЗ: Амфилохије је за живота разоткрио све о догађају који је узбуркао јавност

20. 11. 2020. у 18:12

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације