МУКЕ НАРОДА НОСИО НА ЛЕЂИМА

ЛИТИЈЕ за одбрану светиња у Црној Гори нису биле одбрана Српске цркве и њене имовине само на овом простору.

Фото Приватна архива Јован Маркуш

Митрополит Амфилохије је знао и говорио је да се овако бране и српске светиње на Косову и Метохији. И свуда где су српска баштина и вера угрожене. Он је веровао у победу те мисије у којој га је следио народ. У којој је он народ следио. Истрајали су. И, после литија у Црној Гори ништа није исто, и неће бити. То га је снажило, али и предуго трајало и исцрпело га.

Махмут Бушатлија, угледни београдски економски аналитичар и консултант за страна улагања, митрополитов кум, кога је овај посвећени пастир вере вратио православним коренима предака, готово деценију и по био је Амфилохијев близак сабеседник, чест сапутник по Црној Гори, понекад и саветник. Његове савете митрополит је прихватао као савете од брата.

- Који дан пре одласка у болницу разговарали смо. Рекао ми је: добро сам, само... само сам мало уморан. Осећам да сам физички слаб, а посла је још много. Када је отишао у клинички центар у Подгорици, нисам желео да га узнемиравам. Веровао сам да ће се вратити брзо. Сигуран сам да је и он веровао.

БУШАТЛИЈА нам прича да су се у последњем разговору, а још није био познат исход избора, сагласили како би било добро да се ангажује једна угледна америчка адвокатска канцеларија којој би било поверено да покрене тужбу против државе Црне Горе због оспоравања верске слободе православним верницима и права Српској цркви на имовину.

- Био је сасвим решен да на првом Сабору СПЦ о томе разговарамо са епископом источноамеричким Иринејем Добријевићем који ужива велики углед у Америци, међу нашим народом и у Конгресу - народном представништву и законодавном органу федералне власти САД. Епископ је већ упутио писмо, апел, на најзначајније адресе у Вашингтону и Њујорку. У писму је потенцирао да закон о слободи вероисповести који је усвојила Скупштина Црне Горе погодио српски живаљ и његову цркву. Покренуо га на протесте како би заштитио своје светиње од насилне отимачине. Иринеј је, у сагласности са митрополитом навео да је овај закон само изговор за конфискацију верских објеката СПЦ и остале имовине. Нагласио је да је Српска православна црква у Црној Гори присутна осам векова и да би примена неправедног закона исходила неповратним губитком верског наслеђа, културне баштине и вековних, старих богомоља.

СВЕ ПЛАНОВЕ митрополита Амфилохија прекинула је је његова изненадна болест, потом и крај његовог овоземаљског пута.

- Косовске живе ране, верујем нису ни минуле, а отворене су нове исто тако болне - каже нам Бушатлија. - И он је о томе мало говорио, али је много радио како би их зацелио. Све муке народа носио је на сопственим леђима. У дугим сатима, ноћу, кад и звезде оду на починак, он је будан. Спавао је не више од четири сата. До тада смо били у разговорима, док сам ја био с њим. У Острогу, где сам имао свој кутак и могао да останем колико желим, митрополит би свратио, али не тако често. Боравио је више у Цетињском манастиру, а и мени је било драже да будем тамо. С њим. Никада се није пожалио да му је тежак превелики крст који носи. Никада га нисам видео да плаче, а често је био на ивици суза. То су били тренуци када би се вратио са Косова. Питао сам једном владику Теодосија: како, кад оде тамо, подноси ту муку? Одговорио ми је: не питајте, то је толико тешко да се не може описати.

КОСОВО и Метохија у новим, реалним околностима била је неизбежна тема њихових свеноћних разговора. Махмут Бушатлија каже да је митрополит ту реалност, у последње време, покушавао да сагледа као неизбежност компромиса. Ту реалност је примао борећи се сам са собом. Распет као и Косово, између стварне неправде и недостижне правде, ћутао је.

То за њега, пре, није било уобичајено.

- Гледао сам га и било ми је тешко. Можда сам и сам допринео да га суочим са том стварношћу. Он, онда загледан у моје зенице тражи одговор, тихо: како да заштитимо народ? Како да заштитимо светиње? Ко може да им гарантује безбедност после свега што се тамо догодило?

Истовремено док је водио борбу за одбрану црногорских светиња, бранећи тако и косовске светиње, догодили су се нови удари. Почетком јуна ове године по налогу власти, срушен је конак манастира Василија Острошког у Бриској Гори код Улциња. Истог дана, по подне, кренуо је удар на крстионицу коју је митрополит подигао са народом, на Михољској превлаци код Тивта. Удар на конак у Бриској Гори догодио се у зору. Стотинак полицајаца, припадника специјалних јединица, опколило је манастир и четири монахиње. Митрополит је већ био будан, када је стигла вест о овом вандалском чину.

- Јеси ли чуо шта се догодило - питао ме је.

- Чуо сам.

ВЕСТИ су сустизале једна другу. Био је огорчен. Када је рушење завршено, а монахиње нису престајале да јецају, светло и нада била је прича о народу са свештенством који су бранили конак. Дигао се народ и у Тивту да брани крстионицу. И одбранили су је, а митрополит се упутио у Бриску Гору, да охрабри монахиње. Он их је и замонашио и упутио да на древном месту Василија Острошког обнове живот светиње.

- Рушење манастирског конака је незапамћени злочин садашњих власти - поручио је митрополит са Бриске Горе. - Скрнаве овај ћивот Светог Василија Острошког, а на томе се не гради будућност Црне Горе. Не гради се будућност на мржњи. На сили. И то није од јуче, то је почело када су ухапсили нашег владику Јоаникија и свештенике у Никшићу. Настављају, данас нападом на манастир, злочин против народа, против Црне Горе и Светог Василија Острошкога, лишавајући себе и Црну Гору његовог благослова. Они овим чином задобијају његово проклетство.

Подсећајући да је Василије Острошки три и по века био и остао живи сведок истине Божје и исцелитељ од лажи и обмане, од лажних знања и лажних учења, митрополит је још говорио:

- Нарочито је он сада, у овом тренутку, када власти ове државе руше конак и потресају манастир Светог Василија на Бриској Гори потребан да призове на братску љубав и слогу све, без обзира на то да ли су они православни или нису. Али, у тренутку када нам је мир најпотребнији, догађа се овај злочин. Злочин незапамћен. Као у време Турака, у време војводе Мирка Петровића, када је покушано разарање ове светиње. Дај Боже да се ова власт, или исцели од тога опакога и отровнога семена или нека је Свети Василије уклони да не загађује овај народ злом. Мржњом. Братоубилаштвом и богоубилаштвом.

Тако је и било.

СУТРА: како је митрополит испунио жељу јованке броз

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације