ОТРОВНЕ СТРЕЛЕ ЗА СРБИЈУ: Медијска “нацификација” српског народа (11)

ДНЕВНИ лист "Франкфуртер алгемајне цајтунг" (ФАЦ), који је почео да излази почетком новембра 1949. године, некако истовремено са настанком Западне Немачке, наравно, уз благослов и надзор западних савезника, индиректно је произашао из некадашњег "Франкфуртер цајтунга", кога је управо у време Адолфа Хитлера купио моћни и инкриминисани картел "И. Г. Фарбен".

Немачки дневник "Франкфуртер алгемајне цајтунг"

Целокупан животни пут главног издавача ФАЦ Јохана Георга Рајсмилера упућивао је на најмилитантније кругове Ватикана. У складу са тим, из дана у дан Рајсмилер је сипао отровне стреле ка српском народу који се пуне четири године једини на Балкану масовно борио против нациста и фашиста, уз херојски отпор Грка окупатору, тј. Мусолинијевој Италији.

Ангажман новинара "(не)свете тројице" Јохан Рајсмилер - Виктор Мејер - Карл Штрем (прва двојица из ФАЦ, трећи из "Велта") навео је тадашњег министра иностраних послова Немачке Ханса Дитриха Геншера да каже како је "био присиљен на признавање Хрватске", јер је "медијски притисак био неиздржив". У стварности, постојала је јасна "подела рада" између немачких политичара који су се листом залагали за сецесионистичке републике бивше Југославије и немачких новинара који су подржавали то исто, изузимајући заиста ретке часне припаднике "седме силе" који су заузимали антиратне позиције.

ЈУГОСЛАВИЈУ је "Франкфуртер алгемајне цајтунг" називао "мртворођенчем" баш као што је некада, поводом преврата од 27. марта 1941. када је збачена југословенска влада која је пактирала с Хитлером, Адолф Хитлер називао Краљевину Југославију. Србија се означава као "бољшевичко-милитаристички комплекс". Ширење "баука комунизма" изражено је и Рајсмилеровим коментаром ("стубац") у коме се истиче да је Србија "последњи бастион лењинизма у Европи", и да би могла да постане својеврсна "цитадела комунизма" која би постала ембрион обнове СССР. Тако би се "лењинизам-стаљинизам поново проширио по источној Европи".

У маниру поистовећивања комунизма и нацизма, матрице која служи политичким сврхама одређених кругова Запада, овај исти споменути франкфуртски дневник, говори о "геноциду" који је почињен након Другог светског рата у Југославији и "подсећа" да су та "убиства била уперана против, пре свега, хрватског и словеначког народа (Хрватска је увек на првом месту за ФАЦ), као и против немачке и албанске мањине".

ЗНАЧАЈНО је напоменути да сви ти текстови настају када још нема оружаних дејстава на простору бивше Југославије. Они су, дакле, у функцији припреме домаће и стране јавности за оно што ће тек уследити, у јуну 1991. године: проглашење сецесије од стране Словеније и Хрватске.

Касније, са програмираним развојем догађаја и отпочињањем оружаног сукоба у другој половини 1991. године, политичка "објашњења" уступају место извештавању с лица места, али на начин који не оставља места сумњи ко је одговоран за распиривање рата. Такође, да би политичка јавност Немачке и земаља пре свега немачког говорног подручја, била што више шокирана, уместо квазинаучних анализа, све је више грозоморних сторија, углавном са неименованим изворима информација: "У Окучанима сам видео како су четници убили једног рањеног старца. Касније је свињче јело из стомака убијеног." Због тога се већ почетком наредне године поручује: "Србији нема места у заједници цивилизованих нација!"

У УСТАЉЕНОЈ, доктринарној пракси, синтагма "заједница цивилизованих нација" током читавог двадесетог века односила се на онај део света који се у једном пулсирајућем моменту тог истог столећа назвао Запад. Још од Римске империје до модерних времена, сва средства су била дозвољена у борби против варвара, у контексту "ширења pax romana" огњем и мачем.

Истоветан принцип, на другим - превасходно расистичким - основама, наравно, поставља, како је показано у претходним поглављима, и сам Адолф Хитлер. У борби против "нижих раса", сва су средства била оправдана.

Управо тај метод који се (не)оправдано приписује Николу Макијавелију, а заправо представља врховни принцип језуита, форсиран је током свих година југословенске кризе. Требало је јавност сопствене земље и "земаља савезница" добрано натопити фразама о "српској кривици".

КАРАКТЕРИСТИЧНО за немачке медије у првој фази медијске кампање усмерених на сатанизацију и "нацификацију" Србије и српског народа, било је то што се више инсистирало на комунистичкој идеологији, а мање на нацизму. То је била нужност тренутка како би се оделила српска и хрватска "прошлост". Реминесценције на нацизам подривале би позицију сецесионистичке Републике Хрватске јер је њена фашистичко-нацистичка улога у Другом светском рату била прилично позната у светским размерама.

Нацизам је више импутиран индиректно с конотативним термином који се често примењивао уместо термина "Срби" - "четници". Теза која је (све) Србе изједначавала са четницима, који су у самој Србији током Другог светског рата били, у највећој мери, колаборационисти са нацистима, била је у функцији поистовећивања целокупног српског народа са некадашњим квислинзима у сопственим редовима. "Иконографија" појединих партијских "добровољачких снага" које су се, "са српске стране", а заправо за "сопствене политичке потребе", бориле у Вуковару и на другим ратиштима тадашње југословенске републике Хрватске - са монархистичим кокардама познатим из Другог светског рата - давала је додатне "аргументе" перјаницама немачког милитантног новинарства да оспу додатну паљбу по читавом једном народу.

Матрица медијског имплантирања нацизма уследиће у другим фазама медијске кампање, са "открићима конц-логора у Босни".

Како би се јавност Запада више "згражавала" над "варварством агресора", лансирана је медијска прича о бесомучном српском гранатирању средњовековног архитектонског бисера на Јадранском мору - Дубровника. "Немачка подршка Хрватској појачала се додатно у октобру 1991. године кад је борба у граду Дубровнику, на хрватској (заправо тада још југословенској) обали Јадрана, привукла глобалну медијску пажњу. Хрватске снаге које су се тукле са Југословенском народном армијом (ЈНА) у суседној Републици Црној Гори заузеле су позиције у Дубровачком историјском центру града. То им је омогућило да испаљују параболе граната на ЈНА, верујући да она неће узвратити ватру и оштетити делове историјског дела града, што би свакако изазвало међународни гнев. Нехајући одговор ЈНА пао је тачно у руке Туђманове владе и служио им је да изазову изванредне симпатије европских држава.

Препоручујемо

Фељтон

0 1

КУЛМИНАЦИЈА “ХОРСКОГ” РАТА: Медијска “нацификација” српског народа (10)

27. 10. 2020. у 19:51

Фељтон

2 11

МИТОВИ О ВЕЧНИМ АГРЕСОРИМА: Медијска “нацификација” српског народа (9)

26. 10. 2020. у 19:49

Фељтон

0 3

САДЕЈСТВО ПОЛИТИКЕ И ГЛАСИЛА: Медијска “нацификација” српског народа (8)

25. 10. 2020. у 19:48

Фељтон

0 4

ГЛОБАЛНА РЕВИЗИЈА ИСТОРИЈЕ: Медијска “нацификација” српског народа (7)

24. 10. 2020. у 20:00

Фељтон

2 3

БОЛЕСНЕ УМОТВОРИНЕ МЕДИЈА: Медијска “нацификација” српског народа (6)

23. 10. 2020. у 20:00

Фељтон

0 1

ДОБРИ И ЛОШИ МОМЦИ НА ДЕЛУ: Медијска “нацификација” српског народа (5)

22. 10. 2020. у 05:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације