САДЕЈСТВО ПОЛИТИКЕ И ГЛАСИЛА: Медијска “нацификација” српског народа (8)

САДЕЈСТВО политике и медија на најефектнији начин се пласира ревизијом историје на великим и малим екранима. Током одређених криза, а поготово након њих, моћни политички кругови настоје коришћењем "наклоњених" медија да укажу на узроке и последице одређеног догађаја, наравно увек тако да страна коју они заступају буде приказана из позитивног угла.

Пропагандна моћ: Знак "Холивуда" на планини Санта Моника

Екипа продуцентске куће "Брајан Лапинг асошијетс", према изворној идеји аустријске државне ТВ и британског полудржавног Би-Би-Сија, током 1994-1995, дакле док је грађански рат у Босни и Херцеговини још трајао, реализовала је ТВ серијал "Смрт Југославије". Брајан Лапинг је некада био новинар "Дејли мирора", "Гардијана" и "Фајненшел тајмса", а потом је 1988. основао своју ТВ продукцију која је врло брзо овенчана светском славом, радећи документарне емисије о спајању Западног и Источног Берлина ("Пад зида"), паду СССР-а ("Друга руска револуција"), првом рату у Заливу ("Вашингтонска верзија"). За филм "Вотергејт" добили су престижну америчку награду Еми.

ПРОЈЕКАТ "Смрт Југославије, или Самоубиство једне европске нације" представљао је, управо као и разбијање Југославије, интернационални подухват. Највише новца за реализацију дошло је из САД, Велике Британије, Аустрије и Француске, али су средства пристизала из целог света, укључујући по сведочењу самих новинара, и Скандинавију, Русију итд. Заправо, била је то нека врста копродукције британског Би-Би-Сија, француског Канала плус, америчке ТВ "Дискавери", аустријске државне ТВ, аустралијске Еи-Би-Си ТВ, белгијске РТБФ, те холандске и скандинавске ТВ. Дакле, безмало цео (медијски) Запад.

Серија, чији већ сам (под)наслов конотира да су домаћи чиниоци много више допринели нестанку Социјалистичке Федеративне Републике Југославије (СФРЈ) са светске мапе, него међународни фактори - а та теза је "општеприхваћена" у тзв. међународној заједници - била је приказана у преко двадесет земаља света.

РАЂЕНА је на темељу књиге тада неискусне новинарке Лоре Силбер (тада девојке која је, у својству Фулбрајтовог стипендисте, дошла у Југославију са тежњом да учи српски језик, а онда преко ноћи постала сарадник америчке државне краткоталасне станице "Глас Америке" и потом и главни дописник престижног "Фајненшел тајмса") и Алена Литла (заиста новинара Би-Би-Сија) чија је улога у овом пројекту била у стилу његовог презимена, далеко мања у односу на тада госпођицу Силбер. Књигу "Смрт Југославије" похвалиле су веома значајне личности: Ворен Цимерман, бивши амбасадор САД у СФРЈ ("Књига је најближа истини о томе шта се догодило... Уколико сте лимитирани на само једну књигу о Балкану, најбоље да то буде ова..."); Питер Џенингс, некадашња звезда америчке ТВ Еи-Би-Си ("Експлицитна и незаборавна књига о насилној дезинтеграцији једне нације...").

"Смрт Југославије" постала је веома тражена у Немачкој, Аустрији, Великој Британији итд.

НОВИНАРСКИ приступ књиге и њена објективност није, наравно, доведена у питање иако се већ у међунасловима поглавља говори о "српском национализму", као негативном набоју који је довео до трагичног следа догађаја и Хрватском пролећу где се евентуални хрватски национализам и шовинизам потире њиховим, како је истицано, легитимним (не нужно и легалним) аспирацијама за независношћу. Сами аутори кажу да су "одлучили да књигу почну Милошевићевим успоном ка власти, а потом завером којом је успео да остане на власти провоцирајући сукцесивне кризе у Србији и како је проширио базу своје власти иза граница сопствене републике; коначно, отимајући Југословенску народну армију (ЈНА) - најважнију појединачну, и стицајем околности једину у потпуности функционалну, пан-југословенску институцију - злоупотребивши је за ствар Срба ван Србије, он је био у стању да представи другим нацијама у Југославији прост ђаволски избор: или останите у Југославији под мојим условима, или ратујте против једне од највећих армија у Европи".

ГЛАВНИ консултанти интернационалног ТВ пројекта били су Лора Силбер, као коаутор књиге, и Тихомир Лоза, гост-коментатор босанско-муслиманског листа "Дани" и тада коментатор часописа War Report у коме су своје чланке и студије објављивали и знаменити аутори Мартин Вулакот ("Гардијан"), Марк Вилер, директор пројекта Међународне кризне групе за Босну, Колин Соловеј, који је касније, 2000. године, основао Програм Оебс за заштиту новинара на Косову и Метохији.

У интервјуу листу "Слободна Далмација", 14. фебруара 1996, режисер серијала "Смрт Југославије" по имену Пол Мичел, амерички грађанин, који је тада већ десетак година живео у Лондону, казао је:

"ИМАМО јако пуно материјала који је остао. Између осталог и две касете интервјуа са Фикретом Абдићем. Абдићева прича је касније постала прекомпликована (подв. а.): замисао да муслимани нападају муслимане на српској територији која је у ствари у Хрватској. Његова прича је постајала толико компликована да ју је било претешко објаснити..." Али, није било компликовано да се за америчку верзију серијала "Смрт Југославије", за нарацију која прати слике, користи глас тада главног међународног кореспондента америчке кабловске ТВ Си-Ен-Ен - Кристијане Аманпур.

Филмска индустрија, предвођена највећом пи-ар "лабораторијом" на свету - Холивудом, такође настоји да "прати стварност", тачније да, углавном по наруџбинама Пентагона, прави ратне спектакле у којима је, по правилу, јасно назначено ко су "добри", а ко "лоши" момци.

ТОКОМ ратова на простору бивше СФРЈ, а поготово након њих, у филмски језик стижу (релативно) нове теме: Босна, "силовање као оружје рата", "етничко чишћење", "масовне гробнице" итд. Томе је претходило, као што је већ наведено, приказивање српских бораца као запуштене, недисциплиноване и зликовачке хорде, која води агресивни рат, с неизбежном брадом, флашом ракије у левој, а калашњиковим у десној руци. За то време, муслиманске и хрватске постројбе приказиване су као уредна, добро организована и одбрамбена војска, која поступа по свим правилима рата, односно "Женевске конвенције".

Дакле, потпуно попут "холивудских ратника добра". Налик на филмске хероје из "Официра и џентлмена" (Ричард Гир), "Топ гана" (Том Круз) и сл. војне формације босанских муслимана, које су желеле да прикажу себе као ратнике за мултиетничко и мултикултурно друштво, али под зеленом заставом ислама, преузеле су име америчких специјалних јединица - Зелене беретке. Исти назив има и филм у којој главну улогу игра једна од највећих звезда Холивуда свих времена - глумац Џон Вејн.

СУТРА: МИТОВИ О ВЕЧНИМ АГРЕСОРИМА

Препоручујемо

Фељтон

0 4

ГЛОБАЛНА РЕВИЗИЈА ИСТОРИЈЕ: Медијска “нацификација” српског народа (7)

24. 10. 2020. у 20:00

Фељтон

2 3

БОЛЕСНЕ УМОТВОРИНЕ МЕДИЈА: Медијска “нацификација” српског народа (6)

23. 10. 2020. у 20:00

Фељтон

0 1

ДОБРИ И ЛОШИ МОМЦИ НА ДЕЛУ: Медијска “нацификација” српског народа (5)

22. 10. 2020. у 05:00

Фељтон

0 1

ОБМАЊИВАЊЕ УЗ ПОМОЋ ЕКСПЕРАТА: Медијска “нацификација” српског народа (4)

21. 10. 2020. у 19:48

Друштво

2 8

ХРВАТИ ОБРУКАЛИ ТИТА У ВАШИНГТОНУ: Титова посета Ричарду Никсону и врела загребачка политичка јесен

24. 10. 2020. у 07:00

Друштво

0 4

СТВАРАЊЕ ЗЕМЉЕ БЕЗ БУДУЋНОСТИ: Како је хрватско руководство уз Титову помоћ изнудило промене које ће разградити Југославију

22. 10. 2020. у 07:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације