ТЕХНИКЕ ПСИХОЛОШКОГ ПРИТИСКА: Медијска “нацификација” српског народа (3)

ОБЛИКОВАЊЕ стварности јесте једна од најзначајнијих метода психолошког притиска, али и један од веома важних аспеката медијске манипулације као једне од основних техника владавине модерног доба.

Фото "Новости"

Будући да се политичка стварност за највећи број реципијената доживљава (о)посредовано, путем медија, ту је простор за наметање "свог угла" догађаја највећи.

Едуард Берниз, рођак Зигмунда Фројда, аутор књига "Рукотворење пристанка", "Кристалисање јавног мњења" итд., први је увео двадесетих година 20. века научне методе "обликовања стварности" у циљу заснивања и поспешивања продаје одређених производа.

За потребе Америчке индустрије дувана, на позив председника корпорације Џорџа Хила, Берниз је разматрао циљну групу која је дотад за продају цигарета била ван домашаја - жене. Повезао се са активисткињама у САД које су се бориле за еманципацију и равноправност жена. Током "марша" на Петој авенији у Њујорку, огранизованог баш на Ускрс 1929, утицајне даме су упалиле своје "лаки страјк" цигарете, симболичне "бакље слободе". Тај њихов гест пропратили су сви амерички медији. Фотографије су обишле и свет. Но, нико није објавио да је Берниз то организовао за потребе клијента - Америчке индустрије дувана.

СВЕ МЕТОДЕ психолошког притиска усмерене су на умањење вере људи у "своју ствар", своје лидере, своју снагу, као и на разарање одлучности људи да се боре за своју страну, чак и за свој живот. Циљ је да нација постигне оно стање духа када свака даља борба, сваки даљи отпор, изгледа безнадежан. У духу онога што би рекао некада славни новинар Волтер Липман: "Шта је пропаганда ако не напор да се измени слика на коју човек реагује, да се замени један друштвени образац другим?"

На питање шта је пропаганда (lat. propagatio, расплођавање, ширење, продубљивање) у науци постоји безброј одговора. Оно што им је заједничко јесте да пропаганда у нашем веку представља неопходно оруђе тоталитаризма, посебно нацифашистичке идеологије. "У ствари, пропаганда, која је сажет израз преокренутих перспектива, престаје да буде средство комуникација, неки проширени облик реторике. Она постаје механика која омогућује да се појединци подвргну сугестији и буду у великој мери хипнотисани. Другим речима, средство којим се серијски производе масе, као што индустрија серијски производи аутомобиле, или топови."

ТЕХНИКЕ психолошког притиска јесу конкретне, практичне, делатности којима се методе психолошког притиска "опредмећују" у конкретним медијима на националном и(ли) интернационалном нивоу. Суштина је у организовању и начину пласмана информације.

Организовање и начин пласмана информације је субјективни уплив у стремљењима ка објективности медијских посленика. Употреба одређених, унапред припремљених, синтагми, "утискивање" тзв. кључних речи у информационо-комуникационе канале којима се конотирају одговарајућа значења и усмерава политичка пракса, припрема и "релаксира" реципијенте да прихвате одређене (политичке) поруке као једине исправне. И, што је посебно значајно, да не постављају ("сувишна") питања која би могла довести у сумњу смеране и(ли) предузете политичке акције.

Мада поједини аутори тврде да "ниједан политички покрет у историји није више пажње посветио психолошким факторима од нацизма", показало се да на прелазу из 20. у 21. век постоје одређени међународно повезани кругови који ће, у манипулацији јавним мњењем, надмашити нацисте и применити многе технике психолошког притиска према српском народу преко и помоћу: фингираног "поштовања новинарских правила"; "медијске кампање; "вокабулара новинских наслова; "манипулација ТВ-сликом; "манипулација фотографијом; " стварања филмских "архетипа"; "цитирања тзв. експерата; "употреба популарних личности; "скретања пажње на друге теме; намерних "индискреција" итд.

ЧИТАВ концепт истине фактички, деформишу технике психолошког притиска. Истина, као једна од кључних филозофских, и не само филозофских, категорија има више дефиниција. Једну од њих дао је др Ричард Еванс, професор модерне историје на Универзитету Кембриџ: "Класична филозофска дефиниција: тврдња је истинита ако, и једино ако, кореспондира са реалношћу, ако кореспондира са оним на шта се односи. Али, та дефиниција је циркуларна - и филозофи фактички никада нису дошли до задовољавајуће дефиниције те речи (истине - прим. аутора). Али, као историчар морам да приђем томе на другачији начин. Дакле, рећи ћу да нека историјска тврдња - то јест, тврдња о прошлости - је истинита ако је подржана довољним доказом и ако доказ који је томе контрадикторан или не постоји, или може да буде објашњен на други начин. Мислим да је историчарима врло нелагодно да користе концепт истине, јер су свесни чињенице да све што кажемо је у ствари више питање вероватности или да ли нешто звучи разумно и(ли) логично, него апсолутне истине... рећи на пример, да је надмоћна вероватноћа да су постојале гасне коморе у Аушвицу које су убиле стотине хиљада људи, да сви покушаји да се то негира ослањају се на очигледно фалисфиковање доказа које је лако показати."

СРПСКИ филозоф Михаило Марковић каже да се дијалектичко-хуманистичка концепција истине "може формулисати на следећи начин: Истина је људско сазнање које релативно одговара објективној стварности... Да би био усвојен као објективно истинит, један став мора бити: 1) друштвено комуникабилан, 2) теоријски доказан, и 3) практично проверен, тј. у пракси применљив."

Фингирано поштовање новинарских правила односи се на изигравање основног постулата журнализма - чујмо обе, односно све стране којих се оно о чему извештавамо и коментаришемо тиче. То се врши на три основна начина:

а) не допусти се "другој страни" да изнесе свој став о одређеној теми; б) допусти се изражавање става само онима за које се унапред зна да ће њихово "објашњење" бити у складу са "политичким углом" који дотични медиј заступа; в) реч је о привидном настојању да се одговори на основних "5 + 1" питања новинарске професије (ко, шта, кад, где, како + зашто, на које је најкомпликованије дати одговор) на начин који ће увек бити у складу са "политичким углом" кога заступа дата медијска кућа (штампани или електронски медиј).

Суштина ове технике психолошког притиска јесте у томе да реципијенти ниједног момента не посумњају у професионалност, моралност и добру вољу медијских посленика. Њихова тежња ка објективности, увек се подвлачи тиме што ће у свом извештају, или у студију током радио-телевизијског емитовања, имати изјаве више "заинтересованих страна". У реалности, новинари-лобисти су затварали приступ легитимним представницима српског народа да искажу свој став; давали су шансу за наступ у медијима најчешће оним припадницима српског народа који су медијску "нацификацију Срба" доживљавали као нешто сасвим оправдано и заслужено; извештавали су на начин који није остављао места сумњи да Срби "чине највећа злодела у Европи после Другог светског рата" итд...

СУТРА: УПОТРЕБА НОВИНСКИХ НАСЛОВА

Препоручујемо

Фељтон

1 10

ДРЖАВНИ ПОЛИТИЧКИ МАРКЕТИНГ: Медијска “нацификација” српског народа (2)

19. 10. 2020. у 20:00

Фељтон

10 16

АМЕРИКАНЦИ ПОМАГАЛИ НАЦИСТИМА: Медијска "нацификација" српског народа (1)

18. 10. 2020. у 20:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације