ДРЖАВНИ ПОЛИТИЧКИ МАРКЕТИНГ: Медијска “нацификација” српског народа (2)

МЕДИЈСКА "нацификација" српског народа, управо је, као и сам нацизам, интернационални производ.

Фото "Новости"

Због тога је требало у међународној јавности и њеном јавном мњењу "фабриковати пристанак" да све оно што се предузима, и што ће се предузети, према српском народу у политичкој, економској, социјалној и другим областима буде легитимно. Не по сваку цену и легално. Јер, легално значи: законски, законит, законом дозвољен, правни, правовољан; нескривен, јаван; законски, по закону, путем закона.

Методе и технике психолошког притиска су управо пропорционалне машти холивудских продуцената. Метода (смишљено и планско поступање при раду зарад постигнућа неког успеха - одређен пут и начин рада, мишљења и казивања) има огроман број, али се читава мрежа "вена и артерија" може подвести под основне, кључне, одреднице, на које се грана непрегледан низ техника којима треба утицати на домаћу и међународну јавност. А јавност (стручна и демократско-лаичка) једна је од темељних ставки модерне демократије, уз модерни израз "транспарентност".

МЕТОДЕ психолошког притиска јесу планске и организоване теоријске и практичне активности усмерене на промену когнитивне мапе у индивидуалној и "колективној" свести, како би поимање одређених догађаја, појава и процеса било у складу са намерама, очекивањима и, пре свега, политичким и економским циљевима оних који те методе спроводе. Усмерене су према:

"сопственој, домаћој, јавности (оправдавање акција и обезбеђивање 'резервоара подршке');
"јавности Србије ('објашњавање' акција у циљу "апеловања" на грађане да увиде 'шта је боље за њих');

"међународној јавности (у циљу стицања симпатија и 'глобалног легитимитета')."

"демонизација политичких представника и целог народа;

- стереотипови и митови;

- ревизија историје;

- јавна дипломатија;

- фабриковање пристанка;

- обликовање стварности."

ДЕМОНИЗАЦИЈА политичких представника и целог народа нашла је своје узоре у изузетно ефикасној британској пропаганди током Првог светског рата, као и, на том узору заснованој, нацистичкој пропаганди током Другог светског рата. Поред тога, веома су била важна америчка искуства из рата у Вијетнаму када је "превише транспарентно" извештавање домаћих, америчких новинара, али и деловање тадашње левице и хипи покрета, створило такву климу у САД да је америчка војска морала да се повуче и, фактички, призна пораз. Демонизација (сатанизација) политичких представника српског народа сводила се управо на поистовећивања српских вођа (политичке елите) са нацистичким вођама.

Стереотипи и митови о српском народу заснивали су се на типичној холивудској матрици о "добрим" и "лошим" момцима (каубојима са белим или црним шеширом). Срби су били (у великој мери и остали) са "црним шеширом". Био је и остао стереотип о Србима као "руском елементу" у Европи, "пансловенима", "цароубицама", "варварима" - мит о Србији као "агресору".

РЕВИЗИЈА историје када је у питању српски народ спроводила се у четири основне равни:
"умањивање улоге у Првом и Другом светском рату и антифашистичком, односно антинацистичком покрету;

- повећавање улоге у процесу 'самоуништења Југославије' и, што је кључно, одговорности за рат на простору некадашње СФРЈ;

- датирање проучавања 'узорка Трећег балканског рата' касних осамдесетих и раних деведесетих година 20. века, како би се прикрила улога сецесионистичких република и покрајина бивше СФРЈ током шездесетих и седамдесетих година прошлог века;

- ТВ и филмски 'прикази' ратова на простору бивше Југославије."

Несумњив је континуитет фалсификовања историје српског народа. Сам Адолф Хитлер на следећи начин "тумачи" догађаје од 28. јуна 1914. године у Сарајеву, који су послужили као повод за почетак Првог светског рата: "Када се у Минхену зачула вест о убиству надвојводе Франца Фердинанда (седео сам управо код куће и чух само нејасно о току тог догађаја), спопаде ме најпре брига да су меци могли, можда, да потичу из пиштоља немачких студената, који су у огорчењу због непрестаних словенизирајућих подухвата престолонаследника, хтели немачки народ да ослободе од овог унутрашњег непријатеља. Шта би била последица таквог нечега, могло се одмах и помислити: један нови талас прогона који би сада био 'оправдан' од стране целог света. Ко је последњих година имао стално прилике да посматра однос Аустрије према Србији није могао, такорећи, ниједног тренутка да сумња да се камен одронио и кренуо и да више није могло бити заустављања ...

АУСТРИЈА је на својој јужној граници имала једног огорченог смртног непријатеља који је у све краћим периодима провоцирао монархију, и који никада не би попустио, док коначно не би наступио повољан тренутак за разбијање царства ... Отпочела је ослободилачка борба какву земљина кугла у тој силини није досад видела. Јер тек што је судба и започела свој ход, дошло је већ и најширим масама до свести да се овога пута не ради само о судбини Србије или Аустрије, него о бити или не бити немачке нације ... Да је бечка влада онда ултиматуму Србији дала једну другу, блажу форму, она тиме не би уопште ништа променила у ситуацији, до можда у најбољем случају да буде збрисана и сама побуном народа. Јер у очима широких маса тон ултиматума је био још исувише пун обзира и ни у ком случају тако далекосежан, или чак бруталан. Онај ко данас покуша то да оспори или је заборавни празноглавац, или сасвим свесни лажов. Борба у години 1914. није, тако ми бога, масама наметнута, него је управо цео народ за њом жудео."

"ОБЈАШЊАВАЈУЋИ" свој став према Првом светском рату, будући фирер није имао дилеме:

"За мене, није се спорила Аустрија за неку сатисфакцију у односу на Србију, него Немачка за своје постојање, немачка нација за бити или не бити, за слободу и за будућност. Бизмаркова творевина се сада морала тући за свој опстанак; оно што су некада очеви својом јуначком крвљу у биткама од Вајсенбурга до Седана и Париза задобили, морала је сада млада Немачка изнова да заслужи."

ЈАВНА дипломатија, термин у употреби од 1965. у САД када је више означавао транснационалну пропаганду у области културе, представља део "рада с медијима", у смислу обезбеђења подршке водећих медија, на локалном, националном и интернационалном нивоу, функционално-логистички и идеолошки повезаних, владама сопствених земаља, али и међународним институцијама. Она може бити персонална, институционална, отворена или прикривена. Јавна дипломатија је софистицирана форма државног политичког маркетинга, у кризним ситуацијама и пропаганде, али и друго име за успостављање легитимитета смераних и(ли) учињених политичких потеза. "Данас владе морају да задобију подршку народа у другим земљама, и њихових лидера, ако желе да њихова политика буде успешна."

СУТРА: ТЕХНИКЕ психолошког притиска

Препоручујемо

Фељтон

10 16

АМЕРИКАНЦИ ПОМАГАЛИ НАЦИСТИМА: Медијска "нацификација" српског народа (1)

18. 10. 2020. у 20:00

Фељтон

0 2

У МНОГИМ ЖИВОТИМА СМРТ ЈЕ СПАС: Ћосић се за смрт припремао испраћајући мртве пријатеље и пишући им некрологе пуне оданости

17. 10. 2020. у 19:47

Фељтон

0 4

ГАЖЕЊЕ ПРАВА СРПСКОГ НАРОДА: Ћосић износи тешке оптужбе на рачун "владавине младих каријериста и безначајних људи жудних власти и богатства"

16. 10. 2020. у 19:49

Фељтон

0 2

РС - ЈЕДИНА ПОЛИТИЧКА И РАТНА ПОБЕДА: Српски народ није спреман да прихвати кривицу и казну за геноцид који му приписују господари света

15. 10. 2020. у 19:49

Фељтон

0 1

МОРАЛНИ ДУГ ПРЕМА ЗАВИЧАЈУ: Ћосић је упозоравао да морамо међусобне оптужбе да заменимо промишљањем, дијалогом, слушањем других

14. 10. 2020. у 19:47

Фељтон

0 1

ДУХОВНИ ТЕМЕЉ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ: У Босни и Херцеговини сви су се осећали угроженим од "оног другог"

13. 10. 2020. у 19:48

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације