Фељтон

МОРАЛНИ ДУГ ПРЕМА ЗАВИЧАЈУ: Ћосић је упозоравао да морамо међусобне оптужбе да заменимо промишљањем, дијалогом, слушањем других

Миливоје Павловић

14. 10. 2020. у 19:47

ВЛАДО Стругар у писму од 17. новембра 2008. године спомиње Добричин говор у Трстенику који је прочитао у НИН-у.

МОРАЛНИ ДУГ ПРЕМА ЗАВИЧАЈУ: Ћосић је упозоравао да морамо међусобне оптужбе да заменимо промишљањем, дијалогом, слушањем других

Заправо је реч је о Ћосићевом излагању завршног дана скупа у Трстенику, одржаног 15. и 16. октобра 2008, који је био посвећен његовом књижевном делу. Писац је више говорио о сплету међународних и домаћих историјских околности у којима је српском народу приписивана одговорност учињене и неучињене погрешке. У броју од 23. октобра, НИН је, на пуне три странице објавио Ћосићеву беседу под опомињућим, али и двосмисленим насловом "Наши порази нису коначни".

У првим реченицама Добрица Ћосић обавештава читаоце и јавност да је другом књигом Времена власти, окончан његов романсијерски циклус. Написавши свој последњи роман, жели да се врати одуживању моралног дуга који има према завичају и неиспуњеним надама у које је уверавао своје савременике.

У НЕПОСРЕДНОЈ близини дворане у којој се скуп одржавао, на тадашњој трстеничкој пијаци, новембра 1945. стајала је предизборна трибина са које је - признаје Ћосић - као кандидат за народног посланика српске скупштине, обећао народу свог завичаја социјализам и срећну будућност. Уместо обећања, "остварио се титоизам, распад српског народног бића и несрећна будућност која се не окончава". У борби за национално и државно уједињење, за нови друштвени поредак и напредак, за национална и демократска права у ХХ веку - по Ћосићевој оцени - поражен је српски народ. И сам писац се осећа пораженим, заједно са свима који су се за велике циљеве искрено борили и покушали да промене српску судбину.

Сводећи биланс тешких пораза, Ћосић набраја и по коју историјску победу: пре свега, ту спада Република Српска, а није за потцењивање ни уверење умних и храбрих људи света да смо на страни правде и права. "Та скупа правда и право богати српски етос и постаје основа за разумну наду и извеснију будућност", казао је Ћосић. У наставку беседе, Ћосић указује на то да су "господари света, и њихови југословенски штићеници" прогласили Србију и Србе кривцима за разбијање Југославије и ратове на њеном тлу. И више од тога, они су упоредили, морално и идеолошки, српску кривицу са немачком кривицом у Другом светском рату. Својом пропагандном машинеријом они су Ћосић, окарактерисали српски патриотизам и демократски национализам као неонацизам, изазивајући тиме србофобију светских размера.

О ЗБИВАЊИМА у двема последњим деценијама ХХ века, Ћосић суди "као српски писац и учесник у неким политичким догађањима" у читавој другој половини тог столећа. Са тим искуством и с гледишта хуманисте коме је стало до истине, чак и кад је она непријатна, Ћосић оцењује да Срби нису криви за рат с Хрватима и Муслиманима, да нису извршили агресију на Хрватску, Босну и Косово, и да нису извршили етничка чишћења и геноцид. Писац категорички тврди; "Рат су изазвали они који су проглашени српским жртвама!"

О припремама за рат босанских Муслимана, по Ћосићу, сведочи податак да је јануара 1992. муслиманска Странка демократске акције имала 98.000 својих наоружаних припадника. Они су, додаје Ћосић, први почели да убијају Србе у Сарајеву, Тузли, по читавој Босни. Убијали су и војнике ЈНА који су мирно напуштали Босну. О косовским Албанцима каже; "Дигли су устанак за отцепљење Косова и Метохије с циљем стварања 'велике Албаније', а ми смо проглашени кривцима зато што смо бранили своју државу."

УПРКОС овим тврдоглавим чињеницама, подсећа Ћосић, Европска унија и Америка подржали су сецесионисте и прогласили Србију агресором - зато што се то уклапало у њихове стратешке циљеве. "Ми живимо у свету велике неизвесности и великих манипулација", нагласио је Ћосић упозоривши да као народ морамо време међусобних оптужби да заменимо временом промишљања, дијалога, слушања других. "Време вике и гнева треба да заменимо тихим говором и размишљањима", рекао је Ћосић. "Треба прво да разговарамо сами са собом и сагледамо се истинито, па тако самосвесни да ступимо у дијалог са светом. Ми у свет не можемо да ступимо са поделама и оптужбама које једни другима изговарамо у страначким борбама. Не можемо у будућност с уверењем да је режим Слободана Милошевића чинио само зла и водио катастрофалну политику, а опозиција мислила увек исправно и увек била у праву."

ИСТОРИЈСКИ РЕВИЗИОНИЗАМ

ЛАТИНКА Перовић, која слови за идеолога другосрбијанских невладиних организација, у својим књигама и интервјуима Ћосића приказује као утицајног идеолога српског национализма. Она, додуше, не спори да је по енергији и концентрисаности на циљ, у нововековној историји Србије Ћосић упоредив с Николом Пашићем, али додаје како је - у борби за Југославију коју је, наводно, видео као велику Србију - он, који није подносио четнике, неизбежно доспео на четничке позиције?! Перовићева види Ћосића као "неку врсту сиве зоне српске политике", и као јавног делатника који има "константни сукоб с реалношћу".

Ћосић је о Латинки Перовић говорио као о "лажном либералу"; ни она, ни Марко Никезић, по Ћосићу, нису људи који носе велике реформистичке идеје. Латинка Перовић била је посебно оштра према Ћосићу у својој књизи Доминантна и нежељена елита (2015). Историчарка и социолог Мира Богдановић примећује у оцени ове књиге да се код Перовићеве не могу раздвојити политички и научни аспект, и да ауторка врши неки облик историјског ревизионизма. Читање опуса Латинке Перовић, према оцени Мире Богдановић у српском издању часописа Le monde diplomatique из новембра 2016, показује "дубоко субјективан, партијско-политички однос према историјској грађи, ломове и узајамно супротстављене оцене историјских збивања и епоха".

У времену за које је рекао да је најсложеније откад он памти, Ћосић упозорава како у светску заједницу не можемо да ступамо подељени на две Србије. "У светску заједницу треба да уђемо као једна модерна нација са ослободилачком традицијом и културом старом осам векова", напоменуо је Ћосић, критички се осврнувши на српске мондијалисте и апатриде, који од почетка рата с Хрватима и Муслиманима непрестано говоре о некаквој "другој Србији".

СМАТРАЈУЋИ својом људском и књижевничком дужношћу да стане на страну свога народа у борби за одбрану његових угрожених националних и демократских права, али "отворених очију за његове грешке и кривице", Ћосић је у Трстенику изрекао ставове који ће се у будућности морати узимати као квинтесенција његове хуманистичке, литерарне и људске самосвести:

Ја сам писац језика свих Срба и имам једну Србију. Својим књигама припадам свим Србима. Ја немам право на поделу Србије и избор оне Србије и оних Срба које сматрам напредним, добрим, храбрим, паметним, поштеним. Писац какав сам ја духовно има једну, целу нацију. Ја сам писац управо оне озлоглашене, осрамоћене, поражене Србије. Она ми је дала језик, хлеб, дужност, значај. Без те целе Србије, не би било ни мојих књига. Судбина Србије и моја је судбина, јер сам одавно присвојио њену храброст, њене подвиге, њене жртве, њене вредности и њену славу.

На примерку НИН-а, сачуваном у документацији Влада Стругара, овај пасус снажно је подвучен црвеним фломастером. Са стране, историчар је написао: "Овако говори човек који истински љуби свој народ, и који се целог века бори за одговорну јавну реч, слободну мисао и достојанство ума.У потпуности сам сагласан с Добричиним ставом, и потписујем га."

30. 09. 2020. у 19:46

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

СРАМНЕ РЕЧИ АНГЕЛЕ МЕРКЕЛ У МЕМОАРИМА: Ево шта је написала о бомбардовању Србије, ратовима и Западном Балкану

Свет

7 48

СРАМНЕ РЕЧИ АНГЕЛЕ МЕРКЕЛ У МЕМОАРИМА: Ево шта је написала о бомбардовању Србије, ратовима и Западном Балкану

СА МНОГО помпе, у књижаре су стигли мемоари бивше немачке канцеларке Ангеле Меркел под насловом „Слобода“. У њима се на неколико места спомињу Србија и Западни Балкан.

26. 11. 2024. у 17:09