РАСПЛИТАЊЕ БОСАНСКОГ ЧВОРА: Које разлоге је Ћосић имао да се бави овом темом

О ПОЛОЖАЈУ српског народа у БиХ, о узроцима и последицама Босанског рата (који је и код правописаца српског језика изборио право да се пише великим словом), Ћосић је веома често јавно говорио и писао.

Фото Из књиге "Писма са двоструким дном" В. Вулетић

У Владу Стругару, добром познаваоцу историјских чињеница из повести двадесетог века, па и из прошлости народа Босне и Херцеговине, Ћосић је имао присног и поузданог саговорника. У тим разговорима, у клубу и кабинетима Академије, најчешће су им се придруживали Милорад Екмечић, Василије Крестић.

Осим начелних, Ћосић је имао и друге разлоге да се подробније бави расплитањем босанско-херцеговачког чвора. Његова породица пореклом је из Херцеговине, у коју је, нарочито у позним годинама, радо одлазио. И у Херцеговини и у Босни Ћосић је имао много следбеника међу писцима, научницима и јавним радницима. Неки из круга "великих Босанаца" били су његови блиски пријатељи - најпре Андрић, а потом Меша Селимовић, Скендер Куленовић, Бранко Ћопић и Милорад Екмечић. Историчара Екмечића сматрао је за најсвестранијег познаваоца двадесетог века не само у српској, већ и у европској науци.

Дивио се његовој радиности, поузданости и моралу. "Историју је схватао као науку и супротстављао се сваком идеолошком тумачењу".

КАД су Муслимани у Сарајеву, на почетку грађанског рата у БиХ, ухапсили и претукли Милорада Екмечића, Ћосић се заложио за његово ослобађање и пребацивање у Београд, где је добио посао на Филозофском факултету.

Од јавних личности и стваралаца пореклом из БиХ или рођених у том крају, Ћосић се дружио с Љубомиром Тадићем, Љубишом Ракићем, Алексом Бухом, Момом Капором, Рајком Петровим Ногом, Миодрагом Перишићем, Емиром Кустурицом, Гојком Ђогом и другим.

Кад је био председник Савезне Републике Југославије, Ћосић је учествовао на више међународних конференција чији је циљ био окончање Босанског рата (поред осталог, на конференцији у Лондону, 26. марта 1993). У својим јавним иступањима Ћосић је отворено говорио о уступцима које, зарад мира, треба да направе све три зараћене стране. Од Хрвата, Ћосић је посебно тражио да повуку своје регуларне јединице из БиХ и напусте војну коалицију с Муслиманима. Од вођства Срба у БиХ, Ћосић је у више наврата захтевао да учине Муслиманима одговарајуће територијалне уступке и тиме створе здраву основу за будуће унапређење на темељу споразума три конститутивна народа. Пред Муслимане, који су имали снажну подршку западноевропских земаља, САД и Турске и онда кад њихови захтеви нису били оправдани, Ћосић је ставио три захтева: да напусте тежњу за политичком хегемонијом у БиХ, да престану с непрекидним опструкцијама у преговорима за постизање политичког споразума са Србима и Хрватима, и да се одрекну тежњи за конфесионалном и војном интернационализацијом грађанског рата у Босни и Херцеговини.

НЕШТО пре него што је добио Стругарово писмо (објављено у прошлом наставку фељтона), Ћосић је посетио Бањалуку, где је промовисана друга књига Времена власти, у којој се обрачунавао с "великим обмањивачем Брозом и његовом харизмом". У Банским дворима примљен је и поздрављен овацијама - не само као писац, већ и као државник који се борио за национална и људска права прекодринских Срба, за стварање Републике Српске, за коју је говорио да је велика иако прескупа победа српског народа, неповољним околностима упркос. Те околности неразумно су стварали и поједини српски политичари, омогућивши повратак Турске на Балкан. Годину дана после Стругаровог писма, тачније, 20. октобра 2009, Ћосић уноси у свој дневник невеселу констатацију о "капитулацији Срба пред османском агресијом", оптужујући Бориса Тадића, тадашњег председника Србије, да је тзв. Истанбулском декларацијом "оверио повратак Турака на Балкан". Српски јавни делатници, као ни српска штампа - региструје Ћосић - нису се, "због самоцензуре", дотакли ове "историјске регресије". Огласио се једино Дарко Танасковић, узалуд опомињући на опасност од обнове неоосманизма и претње балканским народима. СВОЈЕ страхове Ћосић илуструје фрагментима из предавања које је Ахмет Давутоглу, турски министар иностраних послова, одржао 16. октобра 2009. у Сарајеву. Давутоглу види у Босни и Херцеговини само један народ, који назива Босанцима: "Турска с Босанцима дели исту судбину. Шта год да се деси на Балкану, на Кавказу и Средњем истоку, то је наше. То је наша историјска дубина.

Желим да покажем солидарност с Босанцима. Сарајево је минијатура османског наслеђа.

Ако не разумете Сарајево, не можете разумети отоманску историју. Сарајево је прототип отоманске цивилизације. Сарајево је прототип успона Балкана. Наша историја је заједничка. Наша судбина је заједничка. Наша будућност је заједничка. За Турску је сигурност Сарајева једнако важна као сигурност и просперитет Истанбула." Коментаришући ове речи, Ћосић је записао: "Од постанка Југославије 1918. године, на њеном тлу ниједан страни дипломата и државник није одржао такав освајачки говор у земљи где је гост.

Српски државници прећутали су овај историјски реваншизам и турске ревандикације. Они су били домаћини који моле за посредовање између сукобљених Љајића и Угљанина."

НЕЗАДОВОЉАН односом српске штампе према горућим друштвеним темама, и феноменом анестезирања јавности у ком новинари и те како учествују, и сам у младости журналиста, Добрица Ћосић често је говорио на сав глас да би га боље чули, и немилосрдно отворено.

Исте јесени 2008, два месеца пре Стругаровог писма, Ћосић је записао у свој дневник да се слобода, па и слобода штампе, данас највећма злоупотребљава, и да новинари не умеју да постављају мудра питања. А "мудрост се доказује постављањем питања", бележи Ћосић, и наставља: "Слобода штампе употребљена је да се од јавног мњења створи сметлиште баналности и безначајности. Новинари су сталеж који је у српском друштву најбрже остварио нихилистички циљ: укинули су разлике између доброг и злог, паметног и глупака, даровитог и недаровитог, поштеног и поквареног, вредног и безвредног, лепог и ружног.

Српски новинари, а ваљда су имали узор у светском новинарству, успели су да остваре јавно мњење у ком смо сви безвредни и сви безначајни осим интелектуалаца 'мондијалиста' и 'Европљана', естрадних уметника и уметница, певача и певачица. А то је постулат и масовне, потрошачке културе: пластика има функцију храстовине, ораховине и ебановине; српски 'слободни' и 'независни' новинари само кукају за слободом, а не пада им на памет Камијева опомена да 'слобода не претпоставља само привилегије, него пре свега претпоставља обавезе'. За српску штампу подједнако су значајни патријарх Павле и нека естрадна звезда, Војислав Коштуница и нека певачица; фудбалери су значајнији и занимљивији њиховим читаоцима од научника и стваралаца. Да не кварим хартију адекватнијим примерима."

СУТРА: ДУХОВНИ темељ Републике Српске

Препоручујемо

Фељтон

0 0

ЛАЖНА ОПТУЖНИЦА О КРИВИЦИ: Умножиле су се гебелсовске лажи о наводној агресији нашег народа

11. 10. 2020. у 20:00

Фељтон

0 0

РОДОЉУБ ЗАКЛЕТ НА ВЕРНОСТ

08. 10. 2020. у 20:00

Фељтон

1 2

ДОСЛЕДНИ ЛЕВИЧАР: Јунаци Добрице Ћосића обједињени су око националне идеје

07. 10. 2020. у 19:47

Фељтон

1 1

ЗАПИС О ЗЛАТОУСТОМ РАДОЈУ

06. 10. 2020. у 17:13

Фељтон

0 5

ОРГАНИЗОВАНО ЛАГАЊЕ ЗАПАДА: Како је Добрица Ћосић упозоравао на подршку стварању "великој Албанији"

05. 10. 2020. у 20:00

Фељтон

0 0

ПОЛИТИКА РАЗАРА ПРИЈАТЕЉСТВА: Преписка са двоструким дном

04. 10. 2020. у 20:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације