ИСТОРИЈА ПРОТУТЊАЛА ПОРЕД НАС: Онако како се мењао и променио свет, мењали смо се и променили и ми

ТРИ дана пре одржавања Годишње скупштине Српске академије наука и уметности, 22. јуна 1999. године Добрица Ћосић пише Владу Стругару. Писмо има 1.483 речи, и у оквиру фељтона преносимо га у скраћеној верзији:

Слободан Милошевић и Добрица Ћосић / Фото Из књиге "Писма са двоструким дном" В. Вулетић

Драги Владо,

На данашњи дан сећам се 22. јуна 1941. и пробуђене наде у ослобођење од Немачке, у долазак Црвене армије, у победу Комунистичке партије, у настајање новог доба - социјализма! Та моћна нада сада је праисторија. Онако како се мењао и променио свет од 22. јуна 1941., мењали смо се и променили и ми. Променио се и Добрица Ћосић!

Кроз три дана, у четвртак, одржаће се Годишња скупштина САНУ. Одлучио сам да говорим на том скупу и да затражим оставку Слободана Милошевића, кога сам неко време подржавао, највише у периоду 1991-1992. Веровао сам да је патриота и да ће омогућити демократски преображај Србије. Сад видим да је обмануо и мене и целокупну демократску јавност. У сарадњи са њим на државним пословима, а нарочито у Босанском рату и у начину мог смењивања, доживео сам га као подлаца и нечасног човека. Моја је људска и српска дужност да га са говорнице Академије позовем да поднесе оставку...

Молим те, брате Владо, да прочиташ овај текст и да ми сутра, а најкасније у среду, изнесеш своје мишљење и евентуалне примедбе.

Почео бих овако:

Претпостављам да вам је познато да сам се ја сврстао међу оне академике који се нису саглашавали с актуелном политизацијом Академије. И данас имам исто мишљење. Међутим, наше данас можда није ниједно данас у последњој деценији српског народа. С тим уверењем сам први пут после шест година стао за ову говорницу да будем солидаран са онима који мисле да се из ове куће данас мора да чује мишљење и о политичком стању Србије које, уверен сам, јавност ове земље жели да чује.

У установи чији смо чланови и сарадници, политика би требало да буде суштинско разумевање људске и националне ситуације и интелектуална одговорност за судбину народа и његове културе. За Српску академију наука и уметности, оклеветану злонамерним и аморалним тумачењем нацрта Меморандума из 1986, и политика када је метаполитика или надполитика, која доликује академицима и Академији, постала је баук којег се клоне људи посвећени науци и уметности. Меморандумска траума оставила је прејаки печат на јавно лице Академије; можда га је и замрачила онима који верују у нашу позваност и ауторитет. А управо у том времену, Историја је протутњала поред нас немих, а Србија се сурвавала. Титоизам у распаду и разбијање Југославије, уз снажну подршку спољних антисрпских чинилаца, изазвали су у српском народу егзистенцијалну кризу - најдубљу после 1813. године; кризу за коју нисмо имали способне људе, на коју нисмо имали праве и спасоносне одговоре 1991. године до косовског слома ових дана. У српским поразима и несрећама овога доба има оних који се нису могли спречити; али је, чини ми се, више оних који су се разумном, прилагодљивом и имагинативном политиком могли спречити. Катастрофални исходи наше националне и државне политике учинили су у овом српском сумраку политику питањем судбине српског народа и тиме животним питањем науке и уметности којима служимо.

Где смо, шта ћемо, куда ћемо?

...Србија животари и назадује економски, цивилизацијски и политички у изолацији од света, под тешким, ових дана и додатним санкцијама Америке и Европске уније. У том времену, привреда нам је пропала, друштво сиромашило, корумпирало се и криминализовало, створила се каста пљачкашких капиталиста са лумпенбуржоазијом и мафијашким клановима, а сви садржаји социјалне државе и друштва солидарности урушили су се скоро потпуно. Ми ступамо у социјалну беду и животну неизвесност какве нисмо имали у XX веку.

...Најтежу несрећу, коју не сматрам да је била и неизбежна, доживели смо у овом Малом светском рату, који су за своје циљеве водиле Америка и Европска унија против Србије и Црне Горе.

Трагичне последице тога рата не окончавају се капитулацијом и садашњим изгоном Срба са Косова и Метохије; оне ће се тек у наредним деценијама испољавати и рањавати српско национално биће. Слава коју смо заслужили херојским отпором наше војске против најмодерније техничко-технолошке агресије и достојанственим трпљењем народа да га 78 дана убија и разара америчка и европска авијација, сумњам да је адекватна жртвама које смо дали и патњама које нас чекају. Косово и Метохију смо изгубили. Оно што су Тито и његови српски вазали започели и скоро привели крају у самоуправном социјализму, Слободан Милошевић је докончао неразумном политиком ако се његова политика према Косову може сматрати политиком. Да је то политика, њен протагонист не би могао да је назове победом и изјави да је одбрањен територијални интегритет и државни суверенитет Југославије.

... Ми смо пред опасношћу да нам се руши и овај остатак државе, да губимо националне територије, слободу и права да одлучујемо о себи и својој будућности ако наставимо досадашњу државну политику.

Ових дана, из политичких центара Европе, слушамо о пројектима о послератној економској реконструкцији Балкана и условима за придружено чланство у Европској унији. И Европска унија и шефови држава "Групе 8" свако инвестирање у Србији и скидање санкција условљавају променом политичког поретка и одласком са власти председника Милошевића. Подразумевајући већ традиционалне политичке притиске и уцењивање Србије, не треба заборавити да светски моћници своје претње српском народу по правилу и остварују. Такво условљавање скидања санкција и пријема Србије у Европску унију не сматрам демократским поступком. Али, ако ће Србија због свог председника бити једина европска земља у гету и једина балканска земља која ће остати ван Европске уније, без могућности да се у њу укључи, онда се за спас српског народа морамо сви сагнути, а пре свих председник Југославије. Тим пре што је прихватањем ултиматума који су донели Ахтисари и Черномирдин наш суверенитет тешко нарушен: државна граница са Проклетија померена је на Копаоник, а на Косову и Метохији успоставља се протекторат.

С ким да започнемо препород Србије, судбоносно је питање.

...На политичкој сцени Србије доминирају странке и политичари са ретардираним идеологијама грађанског рата, пораженим развојем света. Те идеологије и странке, насловљене као "левица" и "десница", обе данас са демагошком демократском реториком, обе морално компромитоване на власти, историјски су конзервативне и без персоналног ауторитета. С њима на власти наставиће се заостајање и пропадање Србије. Србији су неопходни способни људи са новим идејама и визијама нове политике за просвећено, цивилизовано и демократско друштво. А таквих људи је највише ван садашњих политичких странака; људи којима власт неће бити циљ него само оруђе препорода. А почетак политичких промена у земљи треба да буде оставка председника Савезне Републике Југославије Слободана Милошевића...

Твој

Добрица Ћосић

СУТРА: ОДНОС ЋОСИЋА И МИЛОШЕВИЋА

Препоручујемо

Фељтон

0 1

УТЕМЕЉЕЊЕ НОВОГ ДУХОВНОГ БИЋА: Нову националну свест Срби треба да заснују на енергији разумне наде и изласка из пораженичког мамурлука

28. 09. 2020. у 19:55

Фељтон

0 1

СТВАРАЊЕ НОВЕ НАЦИОНАЛНЕ ДРЖАВЕ: Идеја о уједињењу српског народа се поистоветила са југословенством

27. 09. 2020. у 19:48

Фељтон

0 2

НАЈУПОРНИЈИ ОД СВОЈИХ ИСПИСНИКА: Не може се бити добар државник ако се не живи у судбоносном времену

26. 09. 2020. у 19:48

Фељтон

0 1

БУЈИЦА УВРЕДА И ИЗМИШЉОТИНА: Писмо Стругара поводом смене

25. 09. 2020. у 20:00

Фељтон

2 21

РАСРБЉАВАЊЕ ЦРНЕ ГОРЕ: Дочекали Ћосића с одушевљењем а он им рекао једну реченицу

24. 09. 2020. у 20:00

Фељтон

0 0

ТЕМЕ КОЈЕ ЈЕ НАМЕТНУО ЖИВОТ: Из дуготрајне преписке Ћосића и Стругара, из њеног дијалошког тона зрачи заједничко осећање трагизма

22. 09. 2020. у 20:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације