ТЕМЕ КОЈЕ ЈЕ НАМЕТНУО ЖИВОТ: Из дуготрајне преписке Ћосића и Стругара, из њеног дијалошког тона зрачи заједничко осећање трагизма

ДОБРИЦУ Ћосића и Влада Стругара вежу дугогодишње пријатељство и сродност у гледању на стварне узроке југословенске кризе и путеве будућег суживота некадашњих саставница југословенске државе.

Фото Из књиге "Писма са двоструким дном"

Посебну бригу двојица академика посветили су истраживању заједничких коренова српског и црногорског етницитета и бризи за очување најважнијих идентитетских вредности, угрожених растућом монтенегринском мржњом и дукљанским сепаратизмима. За многе читаоце биће неочекивано сазнање да се расрбљивање Црне Горе и антисрпска подлога обнове црногорске државности јасније препознају већ од 1988, а поготову од 1990. године, када почињу да добијају димензије "главне политичке енергије Црне Горе".

Брижни увиди Д. Ћосића и В. Стругара стављени су на папир у време кад није било довољно могућности да различити гласови равноправно оду у етар. Сагледана са комуниколошког становишта, ова писма потврђују познату Клаперову тврдњу о делотворности комуницираних порука (1960) према којој одређена кореспонденција има одређене ефекте на одређене људе у одређеним околностима.

ИЗ ВИШЕДЕЦЕНИЈСКЕ преписке чије изабране делове премијерно доносимо, особито из њеног неприкривено дијалошког тона, конотацијске вишезначности и начина директног обраћања и ословљавања потписника, зрачи заједничко осећање трагизма, али не и узалудности борбе Срба и Црногораца за опстанак на овој балканској ветрометини.
Научна и документарна вредност ових писама, ове "двогласне мисли" којом се ефектно разгрћу идеолошке и друге магле читавог једног нараштаја, стога је често надмоћна над књижевном.

Ћосић и Стругар очували су високи морални интегритет и сјај духовних узора и кад су се, игром судбине, нашли у делимично различитим улогама; различитим, али не и конфронтираним. Реч је о разликама које подупиру могућност дијалога, пријатељског сучељавања у ком нико није на губитку. Ове "светлуцаве минијатуре", које само повремено прелазе страницу-две текста, осветљавају југословенску трагедију и споља и изнутра, сведочећи о могућностима и ограничењима интелектуалаца који деле свет заједничких значења и стављају интерес за истину изнад других интереса.

Често у пределу потпуне неизвесности, готово увек против струје. Али увек отворено и искрено. Без аутоапологије и самооправдавања. За разумевање ове преписке стога није неопходно укључивање сложенијих модела дешифровања.

СРЕЋНА је околност да, у турбулентним временима кроз која су пролазила двојица кореспондената, и током њихових честих селидби са једне кућне адресе на другу и са једне друштвене осматрачнице на другу, ова писма нису "испала из кофера", у стварном и симболичком значењу тих речи.

Нека од тих писама која чине овај необични епистоларни мементо, одвојена од потписника и од конкретних околности у којима су написана, приспела су нам као поруке из боце бачене са брода који се озбиљно љуља.

Преписка између Влада Стругара и Добрице Ћосића зачиње се у време кад у Југославији нарастају дезинтеграциони процеси и токови. Делом због унутрашњих противуречности, а делом због разорних притисака из иностранства, југословенска федерација постаје поприлично дисфункционална. Услед "федерирања федерације", кључне полуге почеле су редом да отказују. Озбиљно забринут за исход ових процеса, Владо Стругар још не увиђа да југословенска држава нема шанси да се одржи, те је с најбољим намерама страсно окренут тражењу боље, одрживе историјске алтернативе; трага за градивним елементима обнове југословенске идеје у битно измењеним условима.

КАО историчар који је знатан део научног и јавног живота поветио изучавању генезе прве југословенске државе (као пројекта и као стварности), Стругар настоји да актуелну кризу сагледа контекстуално. Он указује на клице будућег раздора уграђене у сам премијерни пројекат; неке од тих клица наставиле су да бујају у другој Југославији, поред осталог и због незрелости елита на власти. Наводећи бројне разлоге пораза југословенске идеје, Стругар не губи сасвим наду у исход таквих напора, иако није до краја сигуран у квалитетно опредмећење југословенске идеје у новом геостратешком амбијенту.

Оно у шта код Стругара нема дилеме огледа се у залагању да се проблеми решавају демократским средствима (референдумом или којим сличним обликом непосредног изјашњавања најширих слојева друштва). Само таквим путем могло би се, евентуално, доћи до облика државног уређења нове (треће) Југославије у којој би, како пише, било добро не само Србима већ "обавезно и људима сваког рода".

Ова дуготрајна преписка започиње 15.јуна 1989.године Стругаревим писмом Добрици Ћосићу, чији је највећи део сачуван. Преписка је започета и вођена с осећањем дужности двојице "органских интелектуалаца" грамшијевског типа да проговоре о темама које је живот ставио на дневни ред, и о којима се не сме ћутати. Иако је тон Стругаровог писма пријатељски и присан - што се посебно види из првог и завршног пасуса - оно обилује историјским чињеницама и теоријским становиштима којих обично нема у приватној преписци.

ПИСМУ је претходило предавање Добрице Ћосића одржано 9. јуна 1989. у Дому културе у Будви, пред мноштвом грађана не само ове вароши, већ и из других приморских места у Црној Гори. Иницијатор овог предавања, које је настављено Ћосићевим одговорима на бројна питања из публике, био је Милорад Вучелић, новинар и јавни радник из Београда, иначе Ћосићев дугогодишњи пријатељ. После дужег периода деловања у "опозиционој илегали и полуилегали", овим јавним скупом је на известан начин окончан Ћосићев - како је сам рекао - "дуг прогон из јавног живота и ограничене грађанске слободе и права".

Помало неочекивано, са њему својственим смислом за иронију, Ћосић је на почетку будванског излагања исказао "захвалност Јосипу Брозу и његовим људима" што су га онемогућили да пише по новинама, говори на конгресима, на радију и телевизији, и што су га спасли политичких похвала, државних награда и јавних почасти. "Хвала свима, и мртвима и живима, који ме прогласише српским националистом, непријатељем Савеза комуниста и самоуправног социјализма, и нека им Господ подари рајско насеље", рекао је Ћосић тада у Будви, и наставио: "Хвала им што ми помогоше да јасније видим људе и своје доба, да не лажем своје читаоце, да будем писац у мери своје моћи, да пред часним савременицима не гледам у земљу".

СУТРА: СУМЊА У ОПСТАНАК ЈУГОСЛАВИЈЕ

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације