ПРОГОН НАРОДНОГ ПОСЛЕНИКА: По ослобођењу Београда професор Грујић доживљава понижење за понижењем

ПОРАЗ окупатора у Србији крајем октобра 1944. означио је почетак прогона професора Грујића.

Фото документација "Борбе"

Уместо почасти, по ослобођењу Београда он доживљава понижење за понижењем. Суд части Универзитета у Београду га оптужује да је био "сувише активан" за време окупације, а стари научник одговара да је "осећао снажан императив целог свог духовног бића, да нашем тешко унесрећеном народу и Универзитету, и у најтежим временима под бездушним окупатором, треба пружити бар онолико духовног освежења и ободрења колико год се то, према приликама буде дало".

Процес је био фарса, Суд части је само требало да спроведе одлуку да "др Радослава Грујића, професора Теолошког факултета казни удаљавањем с Универзитета". То пише у пресуди коју су 3. априла 1945. својеручно потписали чланови Суда части Београдског универзитета: Иван Томић, Павле Савић (потоњи дугогодишњи председник САНУ), Петар Матић, Борисав П. Стевановић, Ст. Ћелино, Радомир Алексић, Милка Радоичић, Душан Недељковић, Тома Бунушевац и Ђорђе Николић.

ПРОГОН професора Грујића настављен је одлуком Одбора 4. насеља НО Рејона од 1. септембра 1945. године којим је спасилац српских светиња "лишен српске националне части" и стављен на листу ратних злочинаца. Забрањени су му јавни наступи и одузето му је право гласа. Та неправда га је дубоко потресла.

Парадоксално, исте власти које су жигосале Грујића нису могле да се одрекну његовог огромног знања. Он је упућен као представник Синода СПЦ у потрагу за покраденим благом српских цркава и манастира на простору НДХ.

Грујић је послао извештај Комитету НР Југославије за културу и уметност о настојањима да се поврате српски културно-историјски и уметнички предмети нађени у Загребу.

- До сада је у Загребу пронађено око 30 вагона таквих предмета од којих преко 20 вагона јесу ствари из Срема, аутономног дела Србије, нарочито из Патријаршијског двора у Карловцима и из 14 фрушкогорских манастира. Сви ти предмети смештени су углавном у магацинима Музеја за уметност и обрт, Свеучилишне књижнице, Земаљског архива, Градске гипсотеке, као и у Музеју загребачке надбискупије, у Каптолској библиотеци, у двору православног српског епископа у Загребу и у Археолошком музеју - наводи Грујић. - Најважнији део тих драгоцености потиче из дубоке прошлости нашег народа са Балкана већ од 13. века и пренесен је у Срем, Славонију и Хрватску за време тешких народних страдања и исељавања испод турског ропства у хришћанске области од 15. до 18. века.

ДОПУНУ овог извештаја Верској комисији Србије шаље Синод СПЦ.

- Делегат Синода професор др Радослав Грујић известио је да је у Загребу пронашао око 30 вагона културно-историјских и уметничких драгоцености које су усташе опљачкале из српских цркава, манастира, епископских и патријаршијских дворова. То је непроцењено културно благо нашега народа и прошлости, тим више што оно пружа необично много података и за вековне братске односе Срба и Руса.

Хрватске комунистичке власти настављају политику НДХ и на сваки начин покушавају да задрже опљачкану српску баштину.

Комитет за културу и уметност при влади ФНР Југославије 1946. наређује "да се Српској православној цркви имају предати само културно-историјски и други предмети Српске православне цркве, манастира итд., који су однесени са територије НР Србије и њених области (Војводина), а сада се налазе похрањени у Загребу. Предмети са територије НР Хрватске и даље остају на истом подручју".

ПРАКТИЧНО, то је значило да највећи део опљачканог српског блага остаје тамо где су га пљачкаши сакрили, у хрватским музејима и библиотекама. Од укупно пронађених 40 вагона покрадене баштине, половина је потицала из фрушкогорских манастира, али се у априлу 1946. одобрава враћање само 11 вагона у Београд.

Није сигурно колико је и од тога остало сачувано јер је наредба гласила да се благо врати у фрушкогорске манастире, који су били без монаха, разрушени и мета пљачке. Лавовски део српске баштине остао је смишљено разбацан по хрватским библиотекама, музејима и архивама. Данас Хрватска помоћу српских манускрипта опљачканих у НДХ лажира постојање "хрватских ћирилских рукописа".

ГРУЈИЋ је спасени део баштине сместио у Музеј СПЦ у Конаку кнегиње Љубице, али само накратко. Министарство финансија Србије, на захтев Министарства просвете Србије, доноси у мају 1946. године, одлуку о раскидању уговора са СПЦ у вези са коришћењем Конака кнегиње Љубице, где је био смештен Црквени музеј. Српска баштина коју је спасао Грујић тада се сели у зграду Патријаршије.

Тешки ударци рањавали су душу старог професора кога су осудили мрзитељи српства.

Иако се мучи да одржи голу егзистенцију проф. Грујић до смрти неуморно пребројава и сакупља и најситније драгоцености фрушкогорских манастира чија пљачка и уништавање су настављени и у поратним годинама.

УМОРАН од свега, нарушеног здравља, одлази на Хвар да се одмори. Умро је 25. маја 1955. у 77. години. Било је то 1955. године. Када му је позлило притекла му је у помоћ једна особа са рецепције.

- После гутљаја хладне воде замолио је да остане сам, рекавши: "Сад ћу ја." Желео је да на самртном часу буде сам, да његова смрт никога не узнемири. Све трошкове око преноса његова тела сносио је лично патријарх српски Викентије. Те године је сахрањен на Новом гробљу у Београду, а 1992. је Црквени музеј, односно Српска православна црква у последњи час сачувала његове земне остатке, јер је гробно место где је почивао продато. Тело професора Грујића пренето је у фрушкогорски манастир Гргетег. Верујемо да је ово последње станиште земних остатака овог црквено-народног посленика и српског страдалника - записао је др Милеуснић.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације