КО ЈЕ КАПЕТАН МИША АНАСТАСИЈЕВИЋ: Краљ соли растао поред Дунава

Драго Делић

01. 08. 2020. у 21:25

ПОРЕЧ беше мала варош на десној страни Дунава, ни­зводно од Голубачке тврђа­ве, на малом острву ближе српској обали реке.

КО ЈЕ КАПЕТАН МИША АНАСТАСИЈЕВИЋ: Краљ соли растао поред Дунава

Фото документација "Новости"

Имала је буран живот као погранично место између Ау­строугарске, Влашке и Кнежевине Србије, односно Турске. У њој су пристајале многобројне лађе и каравани, трговци с разноврсном робом, купци и продавци свега и свачега што је допремано реком, будући да се ту налазило и главно пристаниште на целом средњем току Дунава. Поречани су зато важили за веома спретне лађа­ре, занатлије и трговце. Њихова егзистенција била је непосредно везана за чување границе, царину и опслуживање дунавских лађа и каравана. Они су били и вешти преводници бродова кроз ђердап­ске вирове и градитељи мањих бродића и барки.

Један од тих спретних и способ­них људи, чији је живот од малих ногу био везан за реку и бродове, био је Миша Анастасијевић, нај­већи српски трговац икада, бродо­власник и индустријалац, познат као Капетан Миша или "дунав­ски Ротшилд." По многима је био најбогатији Србин икада. Дунав и лађе на којима је зарадио први но­вац, пресудно су утицали на њего­ву пословну каријеру и одредили његов животни позив.

По оцу Анастасу, који је умро када је Миша имао две године, добио је презиме

ОВУ малу варош и Капетана Мишу пратила је иста судбина, буран живот пун раскоши и сва­кодневних изазова, с крајем ко­ји нико није могао да предвиди. У време јаких киша и топљења снега, Пореч је често плављен, нарочито када су Аустроугари поставили обалоутврду на својој страни реке, како би спречили плављење јужног Баната, па је кнез Милош тридесетих година деветнаестог века одлучио да ва­рошицу премести неколико ки­лометара низводно и тако реши проблем Поречана. По свом ста­ријем сину, престолонаследнику Милану, даје му назив Милано­вац. Нешто касније убрзано се развија Горњи Милановац, гра­дић на Руднику, па Пореч, одно­сно Милановац, добија одредни­цу Доњи и име које носи и данас.

Доњи Милановац је био један од првих урбанистички уређених градова у Србији, будући да га је кнез Милош на тој новој локаци­ји подигао плански, али је при­ликом изградње ХЕ Ђердап мо­рао да буде потопљен. Неколико километара низводно, на мало узвишенијем и безбеднијем при­обаљу Дунава подигнут је нови Доњи Милановац, наследник ста­рог Пореча. Тада је потпуно по­топљено и Поречко острво, рани­ји трговачки и занатски центар, упамћен по Капета­ну Миши и војводи Миленку Стојковићу, војводи из Првог срп­ског устанка.

МИЛОШЕВ ПОСРЕДНИК


ИАКО је почео као слуга код имућних газда, кнез Милош је постао велики трговац пре него што је подигао Други српски устанак, а као српски кнез, контролисао је практично целокупну трговину, нарочито живом стоком, сољу и житом. Трговину је контролисао преко својих посредника и са њима делио највећи део колача, а остали ситни трговци су се сналазили свако на свој начин. Миша преко Симе Уро-
шевића улази у круг најближих Милошевих посредника, добија повластицу да откупљује стоку по унутрашњости и да је продаје преко Дунава, што је доносило
велику зараду на разлици у цени и транспорту. На продаји стоке и рогова, који су у Аустроугарској били веома тражени за израду инструмената и чешљева, Миша зарађује 1,5 милиона гроша, што се сматрало правим богатством.

И ВЕЛИКО богат­ство Капетана Ми­ше нестало је скоро неприметно као ова варош. Непроцењива имовина овог гени­јалног трговца неста­ла је током осамде­сетих и деведесетих година 19. века, а главни сведок тог бо­гатства је несуђена дворска резиденција, позната као Капетан Мишино здање у Бео­граду. На његову из­градњу овај пословни геније утрошио је тек незнатан део свог бо­гатства, свега око пет одсто укупног имет­ка у злату, новцу и хартијама, не рачу­најући многобројна раскошна имања и дворце у Румунији и Аустроугарској. То је, како бележе хро­ничари, изјавио сам Капетан Ми­ша. Ово здање је и данас једна од најлепших грађевина у Београду. Да није овог здања, о Капетану Миши би се знало једва понешто.

Миша Анастасијевић рођен је 24. фебруара 1803. године у По­речу на Дунаву. Његова мајка Ру­жа је рано умрла због комплика­ција приликом порођаја, а када је дете имало две године умире му и отац Анастас, по коме је Миша добио презиме. Тако Мишу по­диже маћеха Миља, друга Ана­стасова жена. Од Првог српског устанка житељи пограничних места често су од Турака бежа­ли у Аустроугарску и Влашку, па тако и Миља са малим дететом, о коме је бринула као права мај­ка. После слома Првог српског устанка 1813. и бекства Карађо­рђа и устаника у Аустроугарску и Русију, они поново беже преко Дунава и тамо остају више од две године, до опште амнестије, када наше избеглице почињу да се по­степено враћају на своја имања.

ТАДА су Србију напустиле скоро све виђеније војводе и тр­говци. Турци су у свом осветнич­ком налету починили стравичне злочине и опустошили многе градове и села. То је било једно од највећих страдања српског народа у историји, које је у Евро­пи остало непримећено. О том страдању се и данас мало прича, а колике су биле његове разме­ре, говори податак митрополита Стефана Стратимировића да је тада "у Аустроугарску избегло око 61.000 душа, што је чинило седмину становничког броја ко­јим је располагала Карађорђева Србија".

Велико богатство нестало је скоро неприметно као и варош Пореч, у којој је рођен

Када су Турци ушли у Београд, затекли су скоро празан град, а последње цивиле који нису успе­ли да се укрцају на савску скелу су побили. Турци су бес иска­лили на онима које су затекли, број убијених није познат, а они који су преживели морали су да аргатују, односно да бесплат­но снабдевају турске магацине и утврђују градове "због чега је много света помрло, нешто због заразних болести и глади, нешто због турских удараца".

ТУРСКИ зулум је био главни повод за дизање Другог српског устанка 1815. године, под вођ­ством Милоша Обреновића, који је у послењем моменту одлучио да остане у Србији. Његова мудра политика сарадње са Турцима почела је брзо да даје резултате. Милош чини све да стекне пове­рење код Турака, наређујући чак и погубљења бунџија и непослу­шних војвода. Највећи број из­беглица се враћа у своје домове, међу њима Миља са малим Ми­шом, који, будући да је био пи­смен и бистар дечак, са 13 година почиње да ради у поречкој школи као учитељ. Тада је било мало пи­сменог становништва па је међу ђацима било доста старијих и крупнијих од омаленог и мрша­вог дечака учитеља. Тај посао до­био је стицајем околности и знао је да га неће дуго радити.

Када је школа добила правог учитеља, Миша почиње да ради на лађама, утовара и истовара робу, често путује до наредних одредишта. Потом постаје ђу­мругџија, тј. цариниик на скела­ма које су превозиле робу и људе. За неколико година зарадио је новац довољан да покрене соп­ствени посао, у којем испољава велики таленат и за релативно кратко време стиче веома при­стојан иметак. Оженио се 1825. године "девојком која му је одра­није запала за око" Христином, ћерком локалног свештеника Илије Урошевића. То је био пре­судан тренутак у његовој даљој каријери пошто је Христинин брат Сима био писар код кне­за Милоша Обреновића. Миша Анастасијевић добија шансу коју неће пропустити.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News
pogledaj sve
МАНАСТИР ОРГАНИЗУЈЕ ДОЧЕК НОВЕ ГОДИНЕ Док свет умире под Содомом и Гомором, отац Арсеније: Места су ограничена, неопходна резервација

МАНАСТИР ОРГАНИЗУЈЕ ДОЧЕК НОВЕ ГОДИНЕ Док свет умире под Содомом и Гомором, отац Арсеније: "Места су ограничена, неопходна резервација"

У СВЕТИЊИ надомак Мионице, "најлуђа ноћ" постаје прилика за духовну обнову и литургијско славље, далеко од греха и световних искушења, кроз молитву, причешће и смирење, док свет издише под теретом "греха, блуда и Содоме".

25. 11. 2024. у 14:11

Коментари (0)

СИНЕР ИСПИСАО ИСТОРИЈУ ТЕНИСА: Нестварна сезона за италијанског тенисера