ЧОВЕК који није узалуд живео

ПEСНИК Матија Бећковић је, у једном узнетом фрагменту, маркирао изузетан сведочећи тренутак - кад се у живом стваралачком кругу нашла једна цела интелектуално-уметничка генерација, у којој Бећковић посебно запажа једног из тог окружења - Мехмеда Мешу Селимовића.

Фото документација Новости

Изузетан је Бећковићeв утисак са тог сусрета: оно што га је импресионирало била је фасцинантна слика о Меши, која се сасвим разликовала од оне којом је Селимовић дотле представљан:

ИАКО је био најмлађи у кругу Селимовићевих београдских пријатеља, Матија Бећковић добио је задатак да се, у њихово и своје име, опрости од великог писца пред отвореним гробом у Алеји заслужних грађана београдског Новог гробља. Селимовић је умро у свом стану у Улици господар Јовановој у Београду 11. јула 1982, док је на телевизији посматрао пренос фудбалске утакмице између Италије и Немачке. После непријатног натезања с представницима босанскохерцеговачких власти, који су настојали да посмртне остатке великог писца преузму и покопају у Тузли, сахрана је организована 14. јула у 14 сати, по несносно топлом времену. У Београду, у коме се лепо осећао али - како је једном записао Рајко П. Ного - "за Београд Меша није више имао здравља; здравље је било погубно у Сарајеву", вечно почивалиште добио је поред драгих пријатеља и писаца чије је дело ценио - Скендера Куленовића и Милоша Црњанског.
"Већ седам година се твоји пријатељи опраштају од тебе", рекао је у посмртном слову Матија Бећковић. "Свом си се животу осветио и себе заменио својим несмртним делом... Потурио си велико бреме и коначно се одморио. Већ два дана си спокојнији него већ поодавно."
Подсетивши на Селимовићеву мисао из "Сјећања" о мучном животу у "тешкој, теретној земљи где није лако живјети ако је човјек само за сантиметар виши", Бећковић се изразио посредством још једне незаборавне фигуре: Кад би се у нас људи сахрањивали усправно, Селимовић би био један од првих који је то заслужио...
Вероватно би му и тада сметао онај један сантиметар разлике који му је живот загорчавао.
ПРОЛЕЋА 1969. био сам студент Филолошког факултета и новинарски полетарац. Објављивао сам чланке и интервјуе у београдским листовима, најчешће у синдикалном недељнику "Рад" који је имао два издања - ћирилично, које се штампало у престоници, и латинично, на хрватском језику, тискано у Загребу. Меша Селимовић је тада био већ писац на гласу, живео је у Сарајеву. Нисам познавао ближе никог од његових тадашњих београдских пријатеља, још мање да сам припадао том кругу. У листу "Рад" сам већ имао рубрику под насловом "С људима од пера", у којој сам скоро сваке недеље објављивао интервју с познатим писцима из читаве Југославије. Пожелео сам да направим интервју с Мешом Селимовићем, али нисам знао како да до писца дођем.
Прилика за први контакт пружила ми се с почетком априла 1969. године. Прочитао сам у "Политици" да ће се ускоро одржати седница Главног одбора Српске књижевне задруге, чији је Селимовић био члан (председник овог тела био је Добрица Ћосић). Био сам одлучио да одређеног дана дежурам испред зграде СКЗ у главној улици, која се онда звала по Брозу, а данас носи име краља Милана Обреновића.
ПЛАН је остварен негде око 11 сати; из правца ресторана "Лондон" наилазио је, висок и прав, писац "Дервиша и смрти", држећи шешир у једној руци, а другом придржавајући омалену, буцмасту жену за коју сам касније сазнао да му је супруга. Представио сам се као студент књижевности који се издржава у Београду правећи интервјуе с познатим писцима, и замолио га да нађе мало времена за разговор са мном. Пристао је без двоумљења и заказао ми сусрет за 17 сати истог дана.
- Дођите у ресторан хотела "Славија", ми тамо одседамо - рекао је - Селимовић. - Имаћу сат-два за разговор с вама, а онда идемо на вечеру с Добрицом Ћосићем...
У заказано време Селимовић ме је чекао у ресторану хотела у друштву оне исте симпатичне дебељуце. Касније сам сазнао да је то Дарка, његова друга жена, којој је, из поштовања и велике љубави, посветио своје најважније дело. Своју претходну жену, с којом је имао ћерку Слободанку (са Дарком је добио још две ћерке, Машу и Јесенку) Селимовић је оставио после непуне године дана, уз много перипетија, чак и политичких; због огрешења о владајући морал искључен је из Партије, а потом је остао и без посла. У "Сјећањима" (објављеним 1976) Селимовић сведочи да су му чланови Партије, "а нарочито другарице", постављали и "неукусно индискретна питања" о природи везе са Дарком ("Јесте ли се љубили?", "Шта сте још радили?").

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације