У БОСНИ НИШТА НИЈЕ ПРОШЛО: Меша је добро разумевао идентитетску драму босанских муслимана

МЕША Селимовић, као писац послератног периода, био је на прекретници између модела традиционалне књижевности и нове модернистичке литературе, што посебно долази до изражаја у делима "Дервиш и смрт" и "Тврђава", где се преплиће духовно и културно наслеђе, прожето исламском културом, и нови модернистички и савремени поглед у разумевању човека и његовог односа према држави и друштвеним институцијама.

Меша и Иво Андрић / Фото - документација "Новости"

Према речима Предрага Палавестре, "Дервиш и смрт" и "Тврђава" читају се као моралистички романи модерне критичке књижевности: "Селимовића више привлачи модерна свест. Привлаче га морална питања данашњег времена и животне драме данашњих људи, збуњеног човека који се сусреће са тоталитарном снагом државне вере и њених закона, политичке елите, полиције и идеологије, постојећих модела културе, самовоље власти и владајуће силе (...)

"ИСЛАМ и муслиманска традиција, којима се покривао у "Дервишу" и "Тврђави", били су егзотичан, старовременски, друштвени, религијски и чаршијски декор савремене моралне драме, која га је као писца болно опседала. Без обзира на тему, критичка оштрица његове књижевности била је окренута против идеолошког тоталитаризма у Босни, вешто скривених иза спољашњих партијских или верских догми."

Меша Селимовић, који у "Сећањима" пише да његова породица потиче из дробњачког братства Вујовића, на граници Херцеговине и Црне Горе, добро је разумевао идентитетску драму босанских муслимана, али није одобравао "насилно попуњавање историјских и културних празнина" и тражење "непронађених историјских токова". У "Дервишу и смрти" Хасан о томе каже и ове речи: "Ни с ким историја није направила такву шалу као с нама. До јуче смо били оно што данас желимо да заборавимо. Али нисмо постали ни нешто друго. Стали смо, а нисмо прихваћени."

ПОСЛЕ 1967, кад је Мухамед Филиповић у мартовској свесци сарајевског часописа "Живот" обелоданио шта подразумева под босанским духом у књижевности, и припоменуо да су Иво Андрић и андрићевска литература нанели Босни више зла него све војске које су кроз њу пролазиле, Меша Селимовић је био одлучио да напусти Сарајево и изузме се од таквих послова. Песник Рајко П. Ного ту одлуку оцењује, у књизи "Запиши то, Рајко" (2011), као оштар политички потез. Више, дакле, није реч само о поетичким размацима. На вест о Селимовићевој смрти, Ного је написао сонет "Епитаф за М. С." и објавио га у споменутој књизи у наставку својих успомена на великог писца:

Затукоше га камењем

Земљаци браћа рођена

Камење оста знамењем

Да је слобода рођена

Затукоше га коцима

Лицем на беле покладе

Дођу убице с оцима

За помен да му покаде

Онај који му састави

Пером на трошној хартији

Епитаф овај суморан

На сличној срамној застави

Умаче црној братији

Од завичаја уморан

И ДРУГИ тумачи видели су у "Дервишу" пишчев дијалог не само са скривеним тајнама оријенталног фатализма у босанском караказану, већ и са сопственом епохом, како је то пре њега чинио Андрић. ("У Босни ништа није прошло!") У познавању затомљених значења исламске духовности и драме појединца у судару са својом средином, Селимовић је отишао можда даље и од Андрића. То је на свој начин изразио надреалистички песник, романсијер и есејиста Душан Матић, објаснивши експлозивни успех "Дервиша и смрти" овим речима: "Андрић је дошао до прага муслиманске куће, а Меша је већ био унутра..."

Изузетан стваралачи успех Селимовић је остварио и у свом последњем роману "Тврђава" (1970). То је, као и претходни Селимовићев роман, дело разуђене унутрашње структуре, у коме је стваралац изузетним стилским средствима саткао причу о човековој затворености у свету који симболизује појам тврђаве - и његовог илузорног покушаја да се у свету несигурности обезбеди од мрачних сила које га окружују. У властитој животној исповести, Селимовић је проговорио о себи, свом животном путу и тешкој и мукотрпној борби за дигнитет човека, ствараоца и побуњеника у мучним и злим временима.

ЗНАЧАЈАН корпус у Селимовићевом опусу представља и његова мемоарска проза, објављена под насловом "Сјећања" (Београд, 1976). Аутори који су се потпуније бавили Мешином мемоаристиком - поред њене документарне вредности, као сведочанства из "прве руке" - издвајају и изузетне естетске квалитете његовог мемоарског исписа. Сам је, како истиче, ту врсту књижевне делатности сматрао, у извесном смислу, ефемерном у односу на истинску, уметничку књижевност.

Селимовић, у том контексту, посебно указује на неминовне замке које прате ауторово писање о себи и о властитом стварању - које могу пре деформисати ауторову пројекцију сопствене личности и свог дела. Он, у складу са моралним каноном времена у коме пише, истиче да су његова сећања друштвено прилично неважна: "Никад нисам био у положају који би могао знатније и шире да утиче на историју, увијек сам био један од многих учесника у историјским збивањима."

ДОБРИЦА Ћосић и Меша Селимовић били су веома блиски пријатељи. Упознали су се одмах после рата, док су обојица још носили партизанске униформе. Ћосић се тада бавио пропагандним радом и почео да пише прве прозне радове, а Селимовић је био функционер државне Комисије за утврђивање недела ратних злочинаца и њихових слугу. Писао је приповетке којима се није одушевљавало Ћосићево друштво из Симине 9а у Београду; с друге стране, "симиновцима" се допала Селимовићева толерантност према друкчијем мишљењу, као и његов изразито југословенски и просрпски став, посебно критичка оштрица према појавама агресивног бошњаштва и заснивању некаквог босанског језика противно основним начелима лингвистичке науке.

Ћосић је био међу пријатељима који су имали привилегију да роман "Дервиш и смрт" читају још у рукопису. У своје грехе према пријатељу Ћосић убраја и релативно млак став према овом роману. "Просто нисам поверовао да је реч о великом роману", записао је касније Ћосић. Слично су мислили и други Селимовићеви београдски пријатељи и колеге којима је било поверено да роман читају у рукопису - Антоније Исаковић, Петар Џаџић, Зоран Гавриловић и Живорад Стојковић. Похвалама се издвајао једино Борислав Михајловић Михиз: "Ето, у књижевности се понекад догоди и чудо - неко у зрелости и у старости напише ремек-дело и запањи свет. Тај подвиг је учинио Меша Селимовић."

Препоручујемо

Фељтон

0 2

ЧОВЕКОВА упитаност пред светом

19. 07. 2020. у 21:35 >> 21:54

Фељтон

2 1

Врхунац поштовања у Београду

18. 07. 2020. у 19:01

Фељтон

0 1

СТРАТЕШКО ВЕРБАЛНО НАСИЉЕ: "Горски вијенац" 2011. је преведен на "црногорски" језик - који има два нова слова

17. 07. 2020. у 17:48

Фељтон

0 3

УПОТРЕБА ВЕЛИКОГ ПЕСНИКА: Нови талас полемика о томе шта да се ради са капелом и маузолејом

15. 07. 2020. у 19:13

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације