Врхунац поштовања у Београду

У ИСТОРИЈИ савремене српске књижевности Меша Селимовић (1910-1982) има престижно место, и с правом се - заједно са Ивом Андрићем, Милошем Црњанским и Добрицом Ћосићем - сматра једним од њених легитимних класика.

Фото: Фото-документација

Меша Селимовић рођен је у Тузли, у познатој патријархалној породици Селимовића, где је ауторитет оца био доминантан. Детињство је провео у Тузли, у рударском окружењу, обележеном крајњим сиромаштвом и бедом, што је утицало на његово рано критичко поимање живота и света, а у каснијем периоду и на властито књижевно стваралаштво. Завршио је Филозофски факултет у Београду (група за српски језик и југословенску књижевност). Као студент, учествовао је у актуелним збивањима на Универзитету, критички се постављајући у односу на тадашњу друштвену стварност. Добар део живота провео је у Сарајеву и до почетка Другог светског рата радио као професор у Грађанској школи, а затим и у Реалној гимназији. Као учесник у Народноослободилачком покрету, обављао је више функција, између осталог и дужност политичког комесара Тузланског партизанског одреда.

У ПОСЛЕРАТНОМ периоду Селимовић се посветио педагошком раду и развоју просвете, запосливши се као наставник у Вишој педагошкој школи у Сарајеву тек основаног Сарајевског универзитета. То време је обележио Селимовићев изузетан ангажман на развоју просвете и културе и оснивању босанских културних и просветних институција - био је уметнички директор "Боснафилма", директор Драме сарајевског Народног позоришта и главни и одговорни уредник издавачког предузећа "Свјетлост" - Сарајево, које је објављивало библиотеку "Културно наслеђе".

Повратак у Београд 1971. године, након пензионисања и преживљеног можданог удара у Сарајеву, значио је, упркос болести, прекретницу у Селимовићевом животу. У Београду, где је проводио време у окружењу водећих културних посленика, књижевника и маркантних интелектуалних величина послератне епохе, наставио је да пише, држи књижевне вечери и даје интервјуе о свом животу и погледима на стварност која га је окруживала. Према сведочењу Добрице Ћосића, у Београду је доживео врхунац поштовања, славе, пријатељске и читалачке љубави; био је бодар, ведар, самосвестан, све до тешке операције аорте у Војномедицинској академији 1975.

Нажалост, у Београду је кратко живео - умро је 26. јула 1982. године.

ЗА КЊИЖЕВНА и друштвена достигнућа Селимовић је овенчан значајним признањима: носилац је Нинове награде - 1967, Горанове награде - 1967, Његошеве награде -1967, и Награде Авноја. Био је председник Савеза књижевника Југославије, почасни доктор Сарајевског универзитета и редован члан АНУБиХ и САНУ.

За Селимовића је карактеристично да је релативно касно освојио наклоност читалачке публике и признања књижевне критике: као писац, споро је задобијао своје место у књижевном свету - прву књигу објавио је 1950, када је већ био намирио 40 година.

Селимовићев књижевни успон био је спор, али сталан; у свом књижевном развоју све више се везивао за хронотоп "теретне земље" Босне и миље и судбину босанског човека. Његов стваралачки поступак у том периоду заснивао се на истанчаној, живописној слици завичајног света, у коју је уносио дах босанског поднебља.

ИПАК, иако изврстан стилиста и изузетан познавалац босанског човека и његовог специфичног света, који обележава прожимање разнородних култура, обичаја и религија, Меша Селимовић у првим деценијама свог књижевног стварања није имао онај књижевни престиж који би у потпуности одговарао стварном распону његовог књижевног талента.

Књижевна критика, па и сама књижевна јавност, није одмах препознала битне вредности и специфичне особености Селимовићевог дела, као ни чар новине коју је оно уносило у тадашњу српску књижевност. Његове ране књиге - збирка приповедака са темом из НОБ-а "Прва чета" (1950), као и први роман "Тишине" (1961), остале су без значајног читалачког одзива, не привукавши знатнију пажњу тадашње књижевне јавности.

Недовољан читалачки одзив пратиће, као нека врста стваралачког усуда, и његова потоња књижевна остварења - збирку приповедака "Туђа земља" (1962) и роман поетске структуре "Магла и мјесечина" (1965), који је значајан у оквиру целине његовог романескног опуса јер је најавио промену и модернизацију дотадашњег пишчевог стваралачког поступка.

БИТАН преокрет у књижевном развоју и вредновању целокупног Селимовићевог књижевног дела поклапа се с појавом романа "Дервиш и смрт" (1966), који представља круну његовог књижевног стварања. Већ у својим раним прозним остварењима, Селимовић - пробраним, избрушеним књижевним средствима - пројектује сложену слику човека у тешким и суровим временим, али истовремено и мисао о вери и нади у људске вредности као што су истина, хуманизам, доброта, вера у љубав, радост, лепота, људскост. Отуда се његова проза може сврстати у литературу која је на свој начин ангажована, јер је усмерена као потпора човеку - да крепи и васпоставља његову наду у ходу ка новом и хуманијем свету.

Не догађа се ретко да поједини писци у властито дело унесу свој интимни, унутрашњи аутопортрет - приказан понекад из ироничне визуре, укључујући и игру са властитим ликом - али истински су ретка књижевна дела и књижевноуметничка сведочења у којима јунак одигра трагичну ролу, врати се преображен и са људима у свом времену учествује у великом преображају друштва и епохе.

УСПЕШАН ПИСАЦ СЦЕНАРИЈА

КАО и многи пре њега, Селимовић је почео стиховима, још као ђак другог разреда гимназије. Потом је, под утицајем дела Емила Золе и Максима Горког, прешао на прозу. За време НОБ-а писао је дневник, који је у ратном хаосу изгубљен. Први објављени прилози са Селимовићевим потписом су, у ствари, три новинске репортаже, публиковане у јануару, октобру и новембру 1944. у тузланском листу "Фронт слободе". Прва Селимовићева објављена приповетка имала је наслов "Пјесма у олуји"; реч је, заправо, о фрагменту недовршене веће целине о рударима партизанима који певају иако су смртно рањени. Од те приповетке, објављене у новембарској свесци београдског часописа "Наша књижевност" (1946), Селимовић се потписује као Меша, што је хипокористик од прилично распрострањеног муслиманског имена Мехмед. По материјалу те приповетке Селимовић је касније написао сценарио за филм "Рудари", који никада није снимљен. Али овај прозаиста био је успешан писац сценарија за друге филмове који су снимљени: "Кућа на обали" (1954), "Туђа земља" (1957), "Ноћи и јутра" (1959), "Коњух планином" (1966), "Уђи, ако хоћеш" (1968) и "Пламен над Јадраном" (1969). Према роману "Дервиш и смрт" Здравко Велимировић снимио је 1974. истоимени филм (писац сценарија је Б. Михајловић Михиз). Од 1980. до данас "Дервиш" је извођен на сценама више домаћих позоришта у драматизацији Б. Михајловића Михиза, Јована Путника, Небојше Брадића, Дарка Лукића, Сулејмана Купусовића и других.

СУТРА: Човекова упитаност пред светом

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације