ФЕЉТОН - ПАВЕЛИЋ УНОСИ ОГРОМНО БОГАТСТВО У АРГЕНТИНУ: Јововић је још 1947. планирао Павелићев атентат, пошто је знао да се крије у Ватикану
ОДЛУЧИЛА сам се да напишем и продубим отворену рану коју многи радије игноришу или забораве, рану политике геноцида Анте Павелића над српским народом и мањинама попут Јевреја, Рома и оних који се нису слагали са садистичком политиком и истребљењем у Независној Држави Хрватској током Другог светског рата.
Уверена сам да народ не може напредовати ако није искрен и помирен са својом прошлошћу и ево једног дела историје коју многи игноришу и деценијама прећуткују, а који је важно преиспитати. Из политичких разлога крило се оно што се дешавало у НДХ, од 1941. до 1945. године, да је било потребно да се јаме у које су усташе гурале Србе, зацементирају са мртвима у њима, након што су пронађене. Није им обезбеђен ни пристојан гроб. Тек почетком 1991. године, педесет година након убистава, многи од тих бунара су отворени а људски остаци су извађени да би били достојанствено сахрањени.
Имала сам прилике да видим неколико оваквих јама у Херцеговини крајем 2023. године, као што је јама Јагодњача у Рожном Долу, где су усташе за време НДХ мучиле, побиле и 223 Срба из Поповог поља и околине бациле у те јаме. Посетила сам и Корићку јаму, где су 4. и 5. јуна 1941. године усташе бациле 134 људи српске националности. У тим тренуцима могла сам да измерим количину ужаса који су доживели: бачени у јаме одмах би умирали или патили у агонији, окружени лешевима комшија, пријатеља, сопствене родбине, браће, деце, родитеља, трудница, бака и дека и, у многим случајевима, мале деце и беба. Читаве породице су страдале на различите начине у НДХ. Јаме су биле само једна од техника и начина којима су усташе убијале Србе.
Откривам неке од тих догађаја, да могу да ставим у контекст, црно на бело, појављивање Благоја Јововића, човека рођеног крајем 1922. године у Косићу, црногорском селу, који је током рата видео страдање многих својих рођака, иако нико од њих није страдао од усташке руке; што додатно увеличава лик овог српског хероја ХХ века, јер показује да његови поступци нису били мотивисани осветом, нити интересима славе или личне добити, што показује педесетогодишње ћутање... Атентатом који је починио 9. априла 1957, заједно са Милом Кривокапићем, на Анту Павелића, прекинут је живот усташког поглавара, од два метка која су продрла у његово тело и од чега је преминуо 1959. године.
Јововић је врх леденог брега једног историјског периода, од почетка Другог светског рата, до доласка ратних злочинаца, нациста и усташа у Латинску Америку различитим путевима које су осмислили злокобни људи попут Крунослава Драгановића и Ватикана.
БЛАГОЈЕ Јововић је, као Србин из Црне Горе, морао да се бори и брани своју земљу и границе од нацистичких и фашистичких насртаја, све до пред крај Другог светског рата, прво као војник у краљевској војсци, затим као део мешовитих снага, комуниста и четника, и коначно, у саставу четничких снага. Септембра 1947. одлази из ђеновске луке у Аргентину, тражећи будућност, сигуран да се, док је Тито на власти, неће вратити у своју земљу. Оно што у то време није знао је да ће он бити део историје. Док је био у Италији 1947. планирао је да изврши атентат на Павелића, пошто је добио информацију да се крије негде у Ватикану. Међутим, није успео да спроведе план. Никад није ни слутио да ће му судбина, када се укрцао на брод "Санта Фе" који је ишао за Буенос Ајрес, пружити нову прилику да га пронађе у Аргентини, неколико километара од места где ће се настанити.
Нити је знао, дуги низ година, да је поглавник стигао у Аргентину 1948, годину дана после њега. Када му се пружила нова прилика, није је протраћио. Кренуо је за Павелићем и рука му није задрхтала кад је испалио два метка у тело хрватског фирера и довела га до агоније, све док није у тајности преминуо, уз Франкову заштиту и Цркве, у Мадриду.
Благоје Јововић се појављује као херој у једном историјском послератном периоду, у ком су се у свету одвијале велике размене на пољу културе. Многи су емигрирали из својих земаља у потрази за бољом будућношћу. Други су бежали од правде због злочина које су починили током рата. То је случај са нацистичким и усташким вођама који су након рата стигли у Аргентину. На путу разумевања идеолошког и политичког позиционирања Благоја Јововића приликом атентата на Анту Павелића, битно је поставити питање не само да ли је Јововић припадао Удби и да ли је то чинио у нечијој служби, недоумицу коју у у својим текстовима раскринкавам, или који су били мотиви за ликвидацију хрватског поглавника; али је потребно прво пажљиво погледати и другу страну медаље, зашто је Павелића режим Хуана Доминга Перона у Аргентини тако штитио, као и толико других усташа који су сачињавали његову владу, зашто им је Перон дао станове и послове на јавним позицијама, који је био његов разлог да их склони у Вртни град Ломас дел Паломар, неколико километара од центра Буенос Ајреса, као и у друге аргентинске градове, као што су Барилоће или Кордоба, и зашто је Перон изабрао Анту Павелића за једног од својих главних саветника за застрашивање људи и државно насиље.
ВАЖНО је, такође, размислити о томе из којих разлога влада маршала Тита није предузела никакву одлучну акцију да га ухвати. Важно је напоменути да не само да је Перон изабрао једног починиоца геноцида, да га подржи у његовој структури контроле и репресије над грађанима, већ и да су неколико диктатора у Латинској Америци, попут Пиночеа у Чилеу и Алфреда Стреснера у Парагвају такође у те сврхе користили ратне злочинце. У Боливији, Клаус Барби је успео да се афирмише као бизнисмен, након што је био шпијун ЦИА и коме су помогли да се склони у ту земљу. У одсуству је у Француској осуђен на смрт. Јосеф Менгеле, анђео смрти, добио је личну карту у Парагвају 1959. године, након што је поднео доказе да има пет година боравка у земљи. У случају Чилеа, Валтер Рауф, један од најтраженијих ратних злочинаца, радио је за Пиночеа у Управи националне обавештајне службе... Разлика између Павелића и ових других ратних злочинаца је у томе што је он био идеолог српског геноцида, етничког чишћења и верског прочишћавања, шеф марионетске државе нацистичке Немачке, а не само извршилац злочина, што наравно не ослобађа ниједног њихове изопачености, одговорности и осуде.
Тешко је разумети питање зашто је Перон играо тако подлу улогу у својој државној политици. Павелић и његове усташе су у колонама аутомобила напустили Загреб, натоварени небројеним украденим богатством. Поред тога што је Перон своју државу фашистички устројио, пошто га је Мусолинијев фашизам фасцинирао још откад је путовао Италијом пре почетка рата, као и Немачком током рата, Перон је био још више запањен бројним богатством које су нацисти и усташе на различите начине уносиле у Аргентину. Тај посао преноса капитала одвијао се још пре завршетка рата, из дана у дан.
Перон се ослањао на две личности из аргентинске католичке цркве за сигуран трансфер ратних злочинаца у земљу: један је био Антонио Кађано, који је био бискуп града Росарија, и који је крајем 1945. именован кардиналом, послат у Италију и кога Перон именовао за представника своје владе пред Светом столицом, што је значило да је он свој план за пребацивање и одабир злочинаца представио у Риму папској комисији за помоћ. За кратко време успео је да препоручи подугачку листу злочинаца који би требало да уђу у Аргентину.
Друга личност на коју се ослањао је био Сантјаго Копело, кардинал у Буенос Ајресу, који је 1947. именован за представника аргентинске владе пред Ватиканом. Што се тиче усташа, Доминик Мандић се побринуо да се новац сакрије, да га расподели и да приступа богатству које је Павелић понео из Загреба у виду огромног накита и новца.
САУЧЕСНИЦИ ИЗ ВАТИКАНА
У СВОЈ овој игри стратегије и саучесништва, Ватикан и доминантна улога коју је имао у прикривању убица и ратних злочинаца не могу се оставити по страни. Да бисмо разумели како је могуће да је Павелић имао толику подршку у вршењу геноцида у НДХ, као и у етничком чишћењу и верском прочишћењу које је смислио, морамо разумети кључну улогу коју је имала црква, као саучесник и починитељ у овим масакрима. Занимљиво је посматрати, као идеју, како је Пије XII дочекао поглавника и његове усташе у Ватикану када је формирана његова марионетска држава.
СУТРА: КОРПА СРПСКИХ ОЧИЈУ ЗА ХРВАТСКОГ ФИРЕРА
ШТА СЕ ТО ДЕШАВА У КУРСКУ: Најновије мапе откриле - да ли је на помолу тотални преокрет на фронту?
УКРАЈИНСКЕ снаге оствариле су одређене маргиналне добитке у Курској области. Освојиле су насеља четири месеца након инвазије коју су започеле на руској територији.
10. 12. 2024. у 11:27
ПОЗНАТО ГДЕ ЈЕ АСАД ОТИШАО АВИОНОМ? Летилица мистериозно нестала са радара изнад града Хомс
ПОСЛЕДЊИ авион који је полетео из Дамаска, пре него што су га заузели сиријски побуњеници, а за који се сумња да је превозио сиријског председника Башара ал Асада, изгубио је сигнал убрзо након полетања, изнад града Хомс, који држе побуњеници, показују веб-странице за праћење летова, пише Ал Џазира.
08. 12. 2024. у 09:32
Неко је у Србији одиграо лото комбинацију Рахеле Ферари - и постао МИЛИОНЕР! Стварно извучени бројеви из филма "Тесна кожа"
ПРВИ део филма "Тесна кожа" изашао је давне 1982. године и постао прави биоскопски хит, а реченице које је изговарала Рахела Ферари се и дан-данас цитирају у различитим приликама.
11. 12. 2024. у 20:11 >> 20:41
Коментари (0)