ФЕЉТОН - ДРАЖА ПОСТАЈЕ КРОЈАЧ СУДБИНЕ СВОГ ПОКРЕТА: Лондон је у више наврата тражио д генерала Михаиловића да промени своје приоритете

НАЦИОНАЛНЕ разлике међу три главна народа у Југославији - Срба, Хрвата и Словенаца - природно су искључиле могућност да неко попут снажно српски настројеног Михаиловића постане југословенски лидер.

САВЕЗНИЦИ Черчилов син мајор Рандолф у Главном штабу НОВ за Хрватску, Фото Википедија

Нити је SOE Каиро занемаривала Титову комунистичку припадност, нити је прелазила преко Михаиловићеве „фанатичне мржње" према комунистима. Ове околности, исправно је приметила SОЕ, спречавале су да Михаиловић буде делотворан на територији целе земље.

Ово је било више него очигледно, а временом ће бити све јасније британским званичницима, у потрази, како је и требало, за групом која ће што више намучити Немце, на што већој територији Југославије.

SОЕ Каиро је вероватно била претерано неправедна према њему када га је оцрнила због одбијања саботаже на немачким линијама транспорта, услед страха од немачке одмазде - уосталом, сви у Британији знали су за крваве и сурове одмазде Вермахта. Но, SОЕ је свакако била у праву када је проценила да, у суштини, Михаиловић купује време до немачког повлачења како би српска ствар превагнула после рата. То се, како смо видели, стално понављало и томе је тешко противуречити. Но, у политичком смислу, како је Михаиловић уједно био и министар војни Владе у егзилу, то је начинило проблем, имајући у виду чињеницу да је представљао свог краља, ког су Британци званично признавали. За Велику Британију, подржавање партизана неизоставно би створило „тешкоће" у односима са званичном југословенском Владом.

Што се тиче SОЕ Каиро, с обзиром на то да је SОЕ Лондон још увек подржавала четнике, Михаиловић је морао да промени своје приоритете. Сада су му упућена четири захтева (раније, у мају, било их је пет):

а) његов примарни циљ мора бити отпор окупатору и не сме се борити против партизана у Србији, осим у самоодбрани;

ЗАХТЕВИ су били врло правични уколико је Михаиловић желео британску подршку, јер је сваком од Лондона до Каира сада било потпуно јасно да су борбе у Југославији од стратешког значаја, као и да ће снабдевање авионима из база у Италији сада бити могуће.
Бејли, као и други агенти SOЕ који су слетели на српску територију под контролом Михаиловића, сматрао је да Британци треба да подрже Михаиловића у областима под контролом његових снага, а партизане у зонама где су они у предности. Суштина ове одлуке била је у избегавању заузимања коначног става у корист једне или друге стране. Но, чак и подршка партизанима уопште била би веома контроверзна. Михаиловић је, ипак, представљао званичну Владу, ма како пасиван био у отпору према Немцима. SOЕ Каиро је тога била свесна: „Овај план је значајан отклон од актуелне политике, јер укључује активну подршку партизанима, са којима Михаиловић води грађански рат.“

Британски писац Х.В.  Мортон је, путем својих уобичајено осетљивих политичких антена, схватио да SOЕ извештаји - један краћи извештај, лично за Черчила (горе поменут), и други, дужи, са техничким детаљима - заиста нису били „у складу са оним што сам сматрао политиком Форин офиса“, а што је тада свакако било тачно. Но, како је Кејси предложио Черчилу да их погледа, Мортон је схватио да не сме „преузети одговорност за задржавање ових докумената“. Иако би теоретичари завере волели да је то учинио, Мортон их је показао Черчилу, а они су изазвали далекосежне последице.

Но, покушаја за ускраћивање ових извештаја свакако је било. То се може видети у Черчиловој премијерској документацији. Како тамо стоји, извештај SOЕ Каиро виши  званичници сматрали су „веома чудним документом“, са напоменом „да је збуњујући у закључку јер предлаже промену политичког правца у односу на онај правац који су већ утврдили Форин офис, југословенска влада, SOЕ и Генералштаб“.SOЕ се овде помиње као SOЕ Лондон, никако као њихова јединица у Каиру, чија су становишта, како смо видели, била прилично различита. Дакле, сада је Лондон покушао да изнађе сопствено решење.

Но, Черчил се није дао лако заварати, не по питању Михаиловића, како су неке ревизионистичке књиге из деведесетих износиле, него поводом онога што је сматрао важнијим од свега - онога о чему је ULTRA извештавала Владу, о стању на терену: не о високој политици, већ о актуелној војној стварности.[...]

SOЕ ЛОНДОН под руководством свог политичког шефа лорда Селборна, министра ратне привреде, дала је све од себе да одбрани постојећу промихаиловићевску политику - са ни мање ни више него Форин офисом и С-ом из МI 6 на Селборновој страни.

Према Селборну, недостатак авијације за доставу опреме четничким јединицама  био је значајан разлог за пасивнији однос генерала Михаиловића. Но, за Черчила, то је била бесмислица. Како 22. јуна говори генералу Исмеју, свом личном војном саветнику:

„Разумео сам, током последње посете Каиру, да је потребно обезбедити додатне авионе.

Сматрам да се најмање дванаест комада мора ставити на располагање служби SOЕ, тако да овај захтев има предност чак и у односу на ваздушне операције у Немачкој. [...]

Између става Генералштаба како је „отпор силама Осовине од највеће важности" и чувене Черчилове поруке Фицроју Маклејну да Британија треба да подржи онај покрет који убија највише Немаца, мала је разлика. Заправо, реч је о истоме. Ипак, Михаиловић наставља да се оглушује о све молбе за почетак отпора према окупатору.

Дакле, Михаиловићев бес покреће след догађаја који мењају све, а он постаје кројач своје судбине. Нема говора о завери. Но, постоји императив да се што већи број Немаца задржи, како би се спасли савезнички животи у Италији. То је без сумње био Черчилов циљ, како и доликује британском вођи у борби против Осовине.

Како Черчил саопштава 1944. Доњем дому после доношења одлуке о одустајању од Михаиловића:“ Разлог за обуставу испоруке оружја и опреме Михаиловићу једноставан је.

Он се није борио против непријатеља; штавише, неки од његових потчињених чинили су непријатељу уступке.“ Черчил је био милостив, будући да су извештаји служби пружили темељан разлог за претпоставку о контакту Михаиловића са Немцима. Но, неспорно је његово оклевање, и оно је уједно и разлог зашто су га Британци напустили.

Фицрој Маклејн у  Источним гледиштима пише о односима Британије са четницима и Михаиловићем (бележећи његово презиме са ,,ј“): „Тако се завршила веза, која је од почетка била заснована на заблуди. Нашом сопственом пропагандом од Михајловића смо створили нешто што он у збиљи није могао бити. Сада га напуштамо јер није испунио наша сопствена очекивања.“

Неки се неће сложити, али ово се чини као поштен приказ онога што се збило. Михаиловић никада неће постати активни вођа отпора, услед добрих и лоших разлога. Тито је хтео да убија Немце. Просто, да простије не може бити.

СИМПАТИЈЕ ЗА ЧЕТНИКЕ

МИНИСТАР ратне привреде лорда Селборн је рако Черчилу, „моја наклоност је дефинитивно на страни Михаиловића који вије барјак од 1941“. Селборн је, погрешно, како ће се показати, сматрао да је немачка офанзива уништила партизане. Чак и да прихватимо ову грешку - јер то је и била - Селборн је у сагласју са SOЕ Лондон и МI 6 имао утисак да су партизани већ попут зеца на ражњу: „Уверен сам да партизани представљају спонтани народни револт против окупатора, али њих воде комунисти (понајвише из случајних разлога), тако да сматрам да је веома пожељно подржати Михаиловића докле год је могуће. Имам осећај да Генералштаб... није размотрио Михаиловићеве потешкоће.“

 СУТРА: ЛОРЕНС ОД ЈУГОСЛАВИЈЕ ПИШЕ ХВАЛОСПЕВ О ТИТУ 

Препоручујемо

Фељтон

0 3

ФЕЉТОН - ГОВОР ГЕНЕРАЛА ДРАЖЕ ПРОМЕНИО ТОК ИСТОРИЈЕ: До одлучујућег заокрета у британској политици дошло је док је трајала Битка на Неретви

20. 11. 2024. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације