ФЕЉТОН - МОСТ ИЗМЕЂУ РУСКЕ И СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ: Александар Саша Петров је у Америци предавао на више од десет универзитета

КАДА размишљам о свом пријатељу Александру Саши Петрову моје мисли дођу до руских имиграната који су дошли у Србију после бољшевичке револуције 1917. године.

Саша Петров и Кринка Видаковић оставили су свој печат на три континета, Фото Архив породице Петров

Они су били изузетни људи често из највиших ешалона друштва царске Русије. Овим емигрантима „Белим Русима” пожелео је добродошлицу у јужнословенску Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца краљ Александар I, који се у својој младости школовао као официрски кадет у царској Русији.

Родитељи Саше Петрова су такође дошли у Србију као избеглице из новог комунистичког Совјетског Савеза. Саша је увек чувао своје блиске везе и осећања за Русију, руски народ и културу. Волео је и Србију и Русију. Као српски писац руског порекла био је природни мост између српске и руске књижевности и писаца, често путујући између Београда и Москве.

Саша се родио у старом римском центру у Нишу, 1938. године. Одбранио је докторат на Универзитету у Загребу и много година је тамо био директор Одељења за књижевност.

Такође је био председник Удружења књижевника бивше Југославије. Саша се оженио академском колегиницом, професорком Кринком Видаковић Петров, која је доцније била амбасадорка Србије у Израелу. Као пар били су значајни и признати интелектуалци са обе стране Атлантика.
Као чести посетилац Сједињених Држава Саша, који је нажалост преминуо,  предавао на више од десет универзитета овде. Такође је био гостујући предавач у многим земљама широм света. Од 1993. године, Саша Петров је имао афилацију на Универзитету у Питсбургу и био је уредник српског одељка "Американског Србобрана", новина које такође излазе у Питсбургу. Многе књиге поезије и прозе Саше, као плодног аутора, преведене су на двадесет девет језика. Током протеклих тридесет година Саша је објављивао моје прилоге за редовну колумну „Актуелности” српског одељка „Американског Србобрана”. Ова колумна се бави догађајима у САД и Србији.

Увек сам се радовао сусретима са Сашом на бројним конференцијама славистике у САД и у Београду на књижевним вечерима. Његов дух, енциклопедијско знање велике светске књижевности и дружељубивост чинили су сусрете са њим правим уживањем. На једном састанку Удружења књижевника Србије похвално се изразио о мојој књизи „Велике српске приповетке” , што сам посебно ценио јер је долазило од врсног књижевног критичара и пријатеља.

Једном, разговарајући о људским односима и животу уопште, цитирао је мисао великог српског песника, владике Петра Петровића Његоша од Црне Горе: „Чашу меда још нико не попи што је чашом жучи не загорчи”. Иако сам овај цитат чуо много пута до тада, начин на који га је Саша изговорио учинио га је посебним, тако да је на изразит начин са мном остао током свих ових година. Одјекивао је вечном поруком да ништа у животу није црно или бело и да не постоји ништа савршено.

ПРОФЕСОРКА Кринка Видаковић  Петров била је успешна у две професије - у дипломатији као изузетна српска амбасадорка у Израелу (2001-2006) и на академији као истакнута професорка, учењак и преводилац који повезује САД и Србију. Као дипломата у Израелу њено експертско познавање српске и јеврејске историје, културе и политике омогућило јој је да да немерљив допринос у премошћавању јаза између две културе и две земље.

Кринкино поље интересовања укључује компаративну књижевност и фолклор, балканске и српске студије, хиспанске и јеврејске студије, књижевно превођење и студије Холокауста.
Овде у САД преузела је улогу, не изасланика, већ учењака и аутора који ради на представљању и промоцији српске културе, књижевности и наслеђа.

Професорка Видаковић Петров је објавила неколико запажених књига, међу којима: Српско-америчка историја, култура, штампа; Срби у САД и њихове периодичне публикације; Српски народни савез. Првих 100 година 1901-2001.; Велики рат 1914-1918.; Култура шпанских Јеврејау Југославији; Србија и Шпанија - књижевне везе. Такође је екстензивно писала о питању јеврејског и српског Холокауста током Другог светског рата.

Госпођа Видаковић Петров се родила 1949. године у Београду и има докторат из компаративне лингвистике Универзитета у Загребу. Поред књига, објавила је такође стручне студије у најмање шест земаља укључујући САД и Србију.

Професорка Видаковић-Петров и њен муж, Александар Саша Петров имали су  боравиште у Београду и Питсбургу, Пенсилванија где су афилирани на Универзитету у Питсбургу.

Први пут сам упознао Кринку у њеној повременој улози новинарке која је написала велики број чланака о Србима у Америци у листу „Американски Србобран” и као супругу Саше Петрова, уредника српског одељка листа. Она је интелектуални динамо добро заснованих и речито презентованих мишљења. Заједно са Сашом чинили су нераздвојни интелектуални тандем који се међусобно допуњавао и остављао траг на три континента.

САСВИМ случајно, пре више од две године, наишао сам на примерак канадско-српског месечног часописа „Слово”, објављеног на ћирилици у Кичанеру, Канада. Деловао је врло импресивно на сјајној хартији у боји формата сличног америчким часописима „Тајму” и „Њузвику”.

Назвао сам уредника и представио се. Дакле, једна ствар је водила другој и након објављивања неколико интервјуа у „Слову”, постао сам дописник овог часописа из Вашингтона. У мојој новој улози радио сам интервјуе на разне теме са, Американцима, америчким Србима, и познатим личностима из Србије. Часопис су, како сам сазнао, основали, њиме управљали и уређивали га Војо Мачар и његова супруга Љиљана. Сваког месеца раде изузетан и тежак посао обављајући бројне задатке потребне за публикацију у дигиталном и штампаном издању.

Војо је основао часопис „Слово” 2006. Издавање је прекинуто 2009. а настављено 2019.

Упознао сам Воја низом дугих телефонских разговора у којима смо расправљали о журнализму, политици, међународним догађајима и питањима српске дијаспоре. Кроз ове дискусије и пошто сам видео његове породичне фотографије стекао сам јак утисак да је Војо један од оних правих Срба, чак изгледом налик оним старим Србима, нашим прецима, вероватно исто као његов отац или деда, што је данас необично, али лепо видети. Као што је и у свом животу, тако је и у писању - аутентичан.

Исто би се могло рећи за његов часопис, „Слово”, који обрађује теме као што су: животи Срба у Канади, САД и другим земљама, инострана политика, домаћа питања у Србији, Канади и САД, образовање, култура, мода, хумор, итд.

Ценим Воја због његове искрености, његовог напорног рада и посвећености новинарству.

Одлучио сам се да о њему напишем вињету потакнут његовим јединственим остварењем.

Постао је врло вешт у превазилажењу значајних препрека. Верујем да је „Слово”, један од најбољих часописа објављиваних на српском језику у иностранству. Војо такође има идеју да напослетку прошири распон и привлачност часописа чинећи га доступним Србима широм глобалне дијаспоре. Ако оствари успех овај подухват ће бити ретко и запажено достигнуће.

Војо је имао успешну новинарску каријеру у две земље: бившој Југославији и Канади. На следећем кораку деловаће глобално.

ЗАУВЕК НОВИНАР

ВОЈО Мачар, који је покренуо часопис "Слово" у Канади, родио се 1951. године у селу Кукавице, Босна и Херцеговина. Студирао је новинарство и почео писати за дневни лист "Ослобођење" у Сарајеву 1970. године, а онда за "Спортске новине"  и београдске "Вечерње новости". Као што је случај са многим канадским Србима, Војо је имигрирао у Канаду на врхунцу југословенских ратова 1996. године. Настанио се у Кичанеру, Онтарио са својом супругом Љиљаном и ћеркама Мартом и Гораном. Његово гесло је  "Једном новинар, заувек новинар".

 СУТРА: ПОСВЕЋЕНОСТ ЈЕДИНСТВУ НАШЕГ НАРОДА И ЦРКВЕ  

Препоручујемо

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - ПРИНЦ КОЈИ ЈЕ ЖИВЕО ОД УЗГАЈАЊА ЈАБУКА: Већи део живота Томислав Карађорђевић провео као власник велике фарме у Енглеској

15. 10. 2024. у 18:00

Фељтон

0 2

ФЕЉТОН - КЛАСИЧАН ЕНГЛЕСКИ ЏЕНТЛМЕН СА БАЛКАНА: Урош Сеферовић у америчкој дијаспори уживао је репутацију "српског Френка Синатре"

14. 10. 2024. у 18:00

Фељтон

0 2

ФЕЉТОН - АМЕРИКА КАО СИМБОЛ ДАЛЕКЕ МАГИЧНЕ ЗЕМЉЕ: Имигранти који су дошли после Другог светског рата углавном су били српски четници

13. 10. 2024. у 18:00

Фељтон

0 5

ФЕЉТОН - САВЕЗНИЦИ НЕМАЧКОЈ СМАЊУЈУ РАТНУ ШТЕТУ: После Великог рата, почело је рушење плодова победе два краља, Петра и Александра

12. 10. 2024. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације