ФЕЉТОН - ШИПТАРИ ТРАЖЕ СТАТУС КОНСТИТУТИВНОГ НАРОДА: Догађаји на Космету имали подршку свих који су били за конфедералну Југославију

РАЗМИШЉАЊЕ Добрице Чосића на 14. седници ЦК СК Србије оквалификовано „диверзијом” а он назван „националистом”, „етатистом”, „отпатком поражених бирократских снага”.

ПРИШТИНА 1981. демонстрације су легализовале политику партије и државе, Фото Википедија

ЦК СК Србије се оградио од Ћосићевих и Марјановићевих дискусија сматрајући њихове ставове супротним „програмским начелима и позитивним тековинама СКЈ у националној политици”. Њихово неприхватање политичке одговорности и „другарске критике”, неспремност да „следе” резолуције, поштују закључке „пленума” и „служе” дневно-политичким потребама оцењено је као подстрекавање национализма, сејање сумње, нарушавање јединства, дисквалификација напора комуниста Србије „на отклањању недоследности, слабости и деформација испољених у периоду пре Брионског пленума и Шесте седнице ЦК СКС”.

Због изречених „клевета” упућених „комунистима у аутономним покрајинама, а посебно комунистима Аутономне Покрајине Косово и Метохија” за Ђосића и Марјановића више није било места у СКЈ. Уочавање проблема, а наступ Добрице Ћосића и Јована Марјановића је то заиста био, мало је ко схватио озбиљно и добронамерно. У изреченој „критици” оспорено им је право да осетљиво питање Косова и Метохије уопште покрену. Преовладала је идеолошка искључивост коју су, убрзо, демантовали догаћаји.

Неколико месеци касније, 27. новембра 1968, на Косову и Метохији су избиле антисрпске и антијугословенске демонстрације. И поред знатних улагања Косово и Метохија су били и остали најнеразвијенија област у југословенској држави. Економско заостајање оптерећивало је ионако сложене мећунационалне и политичке односе.  Демонстрацијама је претходила жива политичка активност на промени уставног положаја Аутономне Покрајине Косово и Метохија. На састанку партијског актива Ђаковице, одржаном средином августа 1968, тражено је да Косово и Метохија буду проглашени републиком, „албанска народност” у Уставу СФРЈ добије статус конститутивног „народа”, адекватним законским решењима буде регулисано питање употребе албанске заставе, Косово уместо „статута” добије „устав”.

Ти ставови били су подржани од партијских актива Пећи, Косовске Митровице, Гњилана. Без икаквих ограда о наведеним ултимативним захтевима писала је штампа на албанском језшсу. Партијски актив Приштине, на седници одржаној септембра 1968. захтевао је да „Устав СФРЈ и Устав СР Србије... поштују жељу албанског народа на самоопредељење” као и да покрајина постане федерална јединица равноправна осталим републикама. У суштини на делу су били исти они сепаратистички захтеви који су били изречени и у Бујану 1944. Када те идеје покрајинских партијских актива нису биле прихваћене од републичких и савезних партијских комисија за промену устава на сцену су ступиле инстументализоване масе демонстраната.

Демонстрације су избиле на два дана пре прославе двадесет пете годишњице Другог заседања АВНОЈ-а и дан пре прославе државног празника Албаније (,Дан заставе”). Већ сам избор термина сведочио је о антијугословенској природи демонстрација. Демонстранти су величали Енвера Хоџу, клицали НР Албанији, захтевали насилну промену Устава, тражили да Косово постане република, исказивали претензије да Косову и Метохији буду припојена подручја насељена Албанцима у Македонији и Црној Гори.     Угрожен је био територијални интегритет Србије и Југославије. Демонстрације су имале рушилачки карактер и означене термином „контрареволуција”. На улице Приштине изашли су тенкови...Јосип Броз је у својим иступима свесно минимизирао размере демонстрација. Неколико месеци раније Броз је био упознат са националистичким „застрањивањима” албанских кадрова али на та упозорења није реаговао. У данима демонстрација он је указао поверење постојећем покрајинском руководству истом оном које је својим политичким деловањем подстакло демонстрације.

Суштински, демонстрације су само легализовале и учврстиле политику која је, кроз партијске и државне структуре, воћена на релацији покрајина — савезни врх. Догаћаји на Косову и Метохији имали су прећутну подршку свих снага које су заговарале ревизију Устава и трансформацију југословенске државе од Федерације ка конфедерацији.

Партијски врх Србије деловао је трезвено. Размере догаћаја нису прикриване али није било ни панике... ЦК СК Србије је безрезервно стао у одбрану Србије и Југославије. У анализама догаћаја направљена је разлика измећу објективних економских и социјалних тешкоћа и иредентистичке акције. Учињено је све да буде избегнут расцеп републичког и покрајинског партијског руководства.

Плански рад на формирању албанске националне елите, васпитаване на националној идеологији, добио је мегаломанске размере. Принцип етничке заступљености, који је дискриминисао Србе, уведен је приликом уписа на универзитет, запошљавања, формирања „кадровских листи”. Везе Косова са Албанијом постале су многоструке и веома интензивне.

У сфери економије, образовања и културе оне су имале препознатљиву идеолошку конотацију. Енормно високи наталитет постао је део политичке стратегије. Отпочео је и убрзани процес албанизације. Догаћаје који су захватили Косово, Метохију и западну Македонију Јосип Броз је, неколшсо месеци касније, назвао „националистичком диверзијом” чији је циљ био „подривање наше земље и њеног угледа у свијету и угрожавање интегритета наше земље”. У сличном тону, правдајући себе, говорили су и представници албанске политичке елите... Иза декларативних и често понављаних изјава лојалности крила се политика која није одустајала од реализације идеја о Великој Албанији.

Прогони и исељавања

ПИТАЊЕ одговорности водећих политичких личности за догаћаје на Косову и Метохији није покренуто. Након демонстрација појам Метохија је "испуштен" из назива Покрајине. Шиптари су званично почели да себе називају Албанци. Априла 1969. у Приштини је одржана "језична консултација" која је утврдила да Албанци треба да имају "један језик, један правопис, јер су једна нација". Процес националне еманципације и интеграције није гушен. Од албанских политичких елита и широких маса толерантна политика партијских руководстава Југославије и Србије протумачсна је као слабост државе. Настављена је кадровска политика која фаворизује Албанце. Загледаност у Албанију, као идеолошки и национални узор, смишљено је увећавана. Прогони и исељавања неалбанског становништва са Косова и Метохије добили су на интензитету.

  КРАЈ  

Препоручујемо

Фељтон

0 4

ФЕЉТОН - ОБРАЧУН СА РАНКОВИЋЕМ ПОВОД ЗА ЦЕПАЊЕ СРБИЈЕ: На делу била опструкција изградње "Ђердапа" и пруге Београд–Бар

30. 09. 2024. у 18:00

Фељтон

0 3

ФЕЉТОН - ПИТАЊЕ ТИТОВОГ НАСЛЕДНИКА КЉУЧ АФЕРЕ ПРИСЛУШКИВАЊА: Вукмановић је рекао да се УДБ-а спремала да преузме власт након Титове смрти

29. 09. 2024. у 18:00

Фељтон

0 2

ФЕЉТОН - ВЕЛИКИ КЊИЖЕВНИК ПРЕДВИЂА БУДУЋНОСТ: На удару Ћосићеве критике било је слепило српске политике за "шовинизам Шиптара"

02. 10. 2024. у 18:00

Фељтон

0 13

ФЕЉТОН - ДУЖИНА МАНДАТА НИЈЕ ВАЖИЛА ЗА ЈОСИПА БРОЗА: Аутономна Косовско-метохијска Област је Уставом из 1963. године постала покрајина

27. 09. 2024. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације