ФЕЉТОН - ЗБОГ ВЛАСТИ СЕ УБИЈАЛО И ГУБИО СВАКИ ЉУДСКИ ЛИК: Дотадашњи курс Партије није мењан већ је афирмисано искуство СССР-а

СУКОБ са Информационим бироом отворио је читав низ сложених идеолошко-теоријских и практично-политичзсих питања (однос међу социјалистичким државама, улога државе у прелазном периоду, улога партије у новом времену, карактер власти и њених субјеката, национално питање и друго).

КОНТРОЛА Власт је за Јосипа Броза постајала тежек порок, Фото Профимедија

Теоријска мисао и свакодневна пракса сливале су се у процес препун противуречности. Док је критичка мисао нужно подстицала децентрализацију (питање карактера својине, друштвено-економских односа, одумирања државе после освајања политичке власти, улога државе у руковоћењу привредним и друштвеним животом, планирање у социјализму, политичке организације друштва прелазног периода), пракса живота је указивала на јачање процеса опште централизације. Одбрана независности, економска блокада, пропагандни притисак, војне провокације, подршка маса спутавали су изразитија идеолошка струјања унутар КПЈ. Централизација се огледала у повећаној будности, јединству и монолитности које је тражила Партија.

Дотадашњи курс није мењан већ је, још у већој мери, афирмисано совјетско искуство. Тражено је побољшање метода руковођења уношењем више плана и система, правилнија расподела кадрова и контрола извршења партијских одлука. Партија је захтевала да метод руковођења буде „још више и упорније” усавршен како би нижи партијски органи добили већу и правовремену помоћ од виших партијских органа. То је значило озбиљно постављање планова рада не само управа већ и одељења од ЦК КПЈ до среских комитета. Чвршће планирање пратила је појачана централизација рада. Положај КПЈ је био крајње противуречан. Партија је одрећивала стратегију борбе са Информационим бироом, „ударала” путоказе будућег друштвеног развоја али, истовремено, тешко трансформисала своје биће и беспоговорно истрајавала на очувању монопола своје власти.

ДРУГИ пленум ЦК КПЈ (28—30. јануар 1949) значио је још један корак даље у централизацији партијске политике. Рад није смео бити извођен „без свакодневне помоћи партијских форума” и прилагођавања свакој новој ситуацији. Пропагандни рад КПЈ требало је да буде концентрисан око оних тема које омогућавају партији да мобилише све расположиве снаге „у борби за социјалистичку изградњу сопственим снагама”. Слабости у раду су објашњаване његовим кампањским карактером. Захтевано је уношење плана, организације, методичности, перспективе. Заоштрено је питање партијске контроле, истакнута потреба за већим усавршавањем у раду партијских и државних органа.

Све је то показивало да је КПЈ излаз из тешкоћа и даље видела и тражила у административном систему, интервенцији партијског апарата и професионализму у партијском раду, што су основни елементи појачане централизације и бирократизације. Али, истовремено са тим, Други пленум КПЈ је оцењивао погрешним „свако чекање директиве одозго”. Од партијских комитета је тражено да „усвајају” линију Партије и да на основу ње, не чекајући директиве, чим се појави нешто ново, реагују. Захтев да „треба смело и без колебања уклонити све оне старе клишее и формуле”, напустити туђа практична искуства и организационе форме, окренути се сопственом искуству чије је занемаривање и довело „до затварања хоризонта нашим кадровима, до догматског прилажења питањима, до крутог држања за готове шеме и калупе”, наговештавао је раћање новог политичког курса. Такви захтеви су, својом природом, разобличавали бирократски начин рада и били супротстављени бирократизму.

Упоредо са заоштравањем административног руковоћења развијала се и свест која је значила критику постојеће државне организације и руковоћења привредом. Наведене противуречности нужно су захтевале разрешење.

КАКО  су метафорично приметили касније писци (М. Селимовић у роману Тврћава) због власти се убијало и гинуло, због ње се губио људски лик, власт је постајала тежак порок.

Политички и друштвени живот стављен је под потпуну контролу државе и партије на власти. Сукоб са Информбироом овенчао је КПЈ победом и отворио могућност преиспитивања сопствене праксе, али и проузроковао цепање њеног јединственог језгра.

Противуречности су биле бројне. Одбрана независности је, сама по себи, афирмисала критичку мисао, разобличавала догматизам, рушила крути схематизам, подстицала корените друштвене, политичке и организационе промене целог система као алтернативу совјетској пракси. Део тих процеса била је у почетку уздржана а затим наглашена критика бирократизма и бирократског централизма, захтев за демократизацијом друштва, настојање да предајом дела индустријских предузећа буде ојачана материјална база и економска самосталност република и друго. Упоредо са тим, репресивном политиком партија је гушила сваку идеолошку аберацију, национализам, шовинизам, верску искључивост.

Сукоб са Информационим бироом представљао је, и у наредним деценијама, покриће за трајну репресију којој су били изложени сви који су угрожавали владавину бирократије и личну власт Јосипа Броза. „Идејни прелом”, остварен у годинама које су следиле (1949), у суштини, није могао дати очекиване ефекте. Кадрови ниског образовања, навикнути на директивни стил рада, испуњени страхом од новина, дезорганизације власти, опште анархије, напуштања комунистичког курса, губљења стечених позиција, тешко су се навикавали на нови начин рада. КПЈ се, уз бројне отпоре, почела ослобађати улоге непосредног оперативног руководиоца и наредбодавца у државном и друштвеном животу.

„Нови стил рада” успостављен на VI конгресу КПЈ 1952. тражио је да Партија постане „идеолошка авангарда радничке класе и друштва у целини”, да се одрекне улоге „командног центра” и постане основна усмеравајућа снага у друштву.

У КРИЗИ око Трста, граћанском рату у Грчкој и сукобу са Информационим бироом могу се препознати глобални процеси послератног времена, који су битно утицали на природу југословенске федерације. На унутрашњем плану послератне године биле су време обнове и изградње, првог петогодишњег плана, радних акција, пруга и градилишта, аграрне реформе, колонизације, колективизације села, великих кампања на описмењавању, — али и терора, принуде, судских процеса, развлашћивања пораженог непријатеља, прве (1946) и друге (1948) национализације, идеолошких сукоба и деоба, контролисаних информација и контролисаног живота, револуционарног заноса за једне и „великог страха” за друге, време у коме је постојао привид да је остварење циљева социјализма у најближој перспективи. Све наведено битно је утицало на друштвено-политички развитак и уставно-правно обликовање југословенске федерације.

Изразито аграрна земља, са великом стопом неписмености и пропуштеном шансом индустријализације, Југославија је из рата изашла са великим губицима. Званични подаци говоре о ратној штети коју је претрпело 3,7 милиона њених житеља (23% становништва). Судбину целог простора поделила је и Србија у којој је погинуло 160.626 становника, трајно онеспособљено 102.309, затварано, интернирано и лишено слободе 323.652, пристигло у намери да спасе голи живот преко 300.000 избеглица (из Хрватске 65.442, Босне и Херцеговине 54.332, Македоније 43.302, Црне Горе, Санџака и Метохије 51.590, Словеније 6.202, Бачке 21.017 и преко 50.000 нерегистрованих). Губитак националног богатства, националног дохотка и приватног националног дохотка, само на ужој територији Србије, премашивао је цифру од 3 милијарде долара. Податак да је око 900.000 грађана са уже територије Србије пријавил о ратну штету (око 25% становништва) убедљиво руши политички стереотип изречен на заседању АСНОС-а „да је Србија у овом рату још увек мање дала, мање се истрошила него многи други крајеви”. Уклањање последица неразвијености и рата тражило је јаку и организовану државу.

ОБНОВА У СРБИЈИ

ЗАТЕЧЕНО стање пресудно је утицало да обнова у Србији, у почетку, има све карактсристике ратне привреде док су институционализација нове власти и задовољење потреба становништва долазиле након тога. Централизовани систем руковоћења земљом, који је наступио непосредно по ослобођењу, захтевао је обнову саобраћаја, привреде и индустрије, рударства, јавних стамбених зграда али и организацију снабдевања, расподелу радне снаге, државну  контролу предузећа, прелазак на планирање производње и свих активности на „бази владавине државне својине и економског монопола државе”.

 СУТРА: РАЗВЛАШЋЕЊЕ КЛАСНОГ НЕПРИЈАТЕЉА У СРБИЈИ 

Препоручујемо

Фељтон

0 3

ФЕЉТОН - РАЗВЛАШЋЕЊЕ ДИНАСТИЈЕ И УКИДАЊЕ МОНАРХИЈЕ: Већина „експерата” у Комисији за устав била је против формирања Уставног суда

19. 09. 2024. у 18:00

Фељтон

0 3

ФЕЉТОН - ПАРТИЈА КОНТРОЛИШЕ ИЗБОРЕ ЗА УСТАВОТВОРНУ СКУПШТИНУ: У Србији је, са изборних спискова, избрисано 194.158 бирача

18. 09. 2024. у 18:00

Фељтон

0 7

ФЕЉТОН - ЗАПАДНЕ СИЛЕ ТРАЖЕ БАЦАЊЕ АТОМСКЕ БОМБЕ НА БЕОГРАД: Држава је обезбеђивала владајућу позицију КПЈ и њену једнопартијску диктатуру

21. 09. 2024. у 18:00

Фељтон

0 4

ФЕЉТОН - ПРОПАГАНДНИ СТЕРЕОТИПИ ДА ЈЕ СРБИЈА ПРОТИВ НОБ-а: Броз задржао право да одреди време када ће Србија бити конституисана

06. 09. 2024. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације