Фељтон

ФЕЉТОН - ХУМАНОСТ КАО ПРЕДУСЛОВ ЗА СЛОБОДУ ЈЕДНОГ НАРОДА: Они који се дигну кад падну, више вреде од оних који никада нису падали

Пише: Академик Драган Симеуновић

05. 09. 2024. у 18:00

КАО место рођења и живота кнеза Ивана Кнежевића наводе се у литератури једно од два места у Семберији, иначе недалеко једно од другога - село Попови или село Дворови.

ФЕЉТОН - ХУМАНОСТ КАО ПРЕДУСЛОВ ЗА СЛОБОДУ ЈЕДНОГ НАРОДА: Они који се дигну кад падну, више вреде од оних који никада нису падали

На основу натписа на гробном споменику Ивану Кнежевићу у Шапцу (кога више нема!?) сигурно је да је живео у селу Попови („Овде почивају кости родољубивог Кнеза Ивана Кнежевића, нахије Бељинске, из села Попова“) , а самим тим је, у складу са традицијом становања семберског становништва, и вероватније је да је рођен у истом селу. Поузданост података јемчи родбинска блискост особе која је кнезу Иви подигла споменик – „Воздиже јего белег Стефан Алексић, синовац, за спомен вјечни“.

О самом догађају откупа робља који се збио 1806. године, најверодостојније податке дају Филип Вишњић и Вук Караџић. Вишњићев смисао за фактографију нам у овом случају омогућује да сазнамо много тога и са великим степеном извесности будући да су он и Иво од Семберије били, ако не пријатељи, а оно, зацело, бар добри познаници.

Из грађе спознајемо заправо мучну кнежевску позицију Ивину. Кнез је био човек који јесте формално био први међу Србима и представљао своју ахију пред Турцима. Фактички, он је био онај који је обезбеђивао да се скупи порез Турцима и спроведе многа друга њихова воља... Што се тиче кнежевања Иве од Семберије, може се рећи да је он, бар према историјској грађи, отишао најдаље од свих тадашњих српских кнежева. ... Од Вишњића сазнајемо да је био „друг“ угледних Турака: Дервиш-аге из Зворника, Мул-Амета из Бијељине, те да се непосредно пре збивања 1806. побратимио са чувеним Кулин-капетаном. То братимљење је дало кнезу Иви повода да обећа српској раји да се не боје „ропства од Кулина“.

ПОВЕДЕН ширим потребама турске војске да гуши устанак у Србији, Кулин-капетан је „по Васкрсу, пред Светога Ђурђа“ прешао са војском у Србију, попалио и опљачкао село Добрић у Јадру, натакао на колац локалног кнеза Илију и попа Филипа, а са собом као ратни плен повео „триста робињица“ које су сходно турским ратничким обичајима подељене по војничким чадорима.

Кнез Иво који је дошао да допреми за турску војску храну („таин“) , са високим оберкнежевским звањем, а при том лишен реалне моћи, осећајући тежину личне одговорности, послужио се лукавством да би ослободио бар нешто заробљеница, молбом за «побратимским» учешћем у плену, на шта му је Кулин-капетан поклонио 30 заробљених српских девојака и жена. То је био једини језик који је Кулин-капетан могао разумети. Иво охрабрен делимичним успехом и дирнут писком неослобођених жена отворено тражи од силног Кулин-капетана да му прода сво робље. Тада из Кулин-капетана избија његов презир према самилости коју осећа Иво према робљу. Да би казнио Иву он од њега тражи високу цену за откуп са намером да га финансијски уништи, или како је то срочио свевидећи слепац Вишњић:“Ја ћу искат што ти дат не можеш“, и још га упозорава да то није најгоре што може да следи : „ти ћеш с робља изгубити главу“.

Као рок за доношење три товара блага одређено је седам дана, јемци кнезу Иви су били његови пријатељи Турци, а Кулин му је дао све заробљенице да их поведе са собом. Иво се дао у сакупљање откупа по принципу „Ко нема ћерку или сестру, ето му прилике да је добије за откуп“ . Но, сиромашан и стално пљачкан семберски народ је и поред све воље једва скупио два товара блага те Иво сам даде трећи товар блага и тако „раскући кућу“. Овим својим чином, не само кнез Иво од Семберије, већ и народ Семберије су подигли себи задуџбину духовне природе. И како се већ подижу материјалне задуџбине попут манастира, и ова је подигнута заједно, заједничком вољом и слогом владара и народа.

ОНО што целој причи даје посебну, трагичну ноту јесте даља судбина кнеза Иве. Прво га је заробио српски хајдучки харамбаша и војвода Станко Црнобарац, и то баш Србин с оне стране Дрине са које је робље које је Иво ослободио, па га је, проценивши на основу откупа робља да је пун новца, вукао са собом по Јадру и Подрињу све док му осиромашени кнез није некако скупио откуп за главу. Нико се тада не заузе за племенитог кнеза, нити се понуди да за њега да откуп, чак ни добрићки сељани којима је помогао.

Они који се дигну кад падну више вреде од оних који никада нису падали. Кад је Карађорђе одлучио да устанак прошири на Босну 1809. године, Иво Кнежевић му је у Бијељинској нахији предводио војску састављену од семберских хришћана. У то дође зла ратна срећа Карађорђева на источном бојишту која га натера да повуче војску не само из тих крајева, те побуњени Срби из Семберије све на челу са својим кнезом Ивом напустише своја вековна огњишта и населише се као избегличка сиротиња у Срему и Мачви. Карађорђе је ценио његов подвиг те је Иво неко време, тачније до 1815, све док није занемоћао од болести и старости био члан шабачког суда. После тога, извештава нас Вук, Иву је до краја „поћерала“ зла срећа те је животарио у селу Грабовцу (више Земуна) и издржавао себе и своје уз помоћ једног кљусета и таљига, те је „у Сријему био сиромашнији него ико у његовој кнежевини“.

Пред смрт га је прихватио у свом двору шабачки владика. У Шапцу је и умро и сахрањен на старом шабачком гробљу. Симпоматично је да и Филип Вишњић и Вук Караџић виде једину награду кнезу Иви на небу, свесни да Иви Кнежевићу народ и бројне главешине не само да нису запамтили велико добро, већ и да му је чињено и зло, и да му добро ни у будућности неће бити много памћено...

ПЛЕМЕНИТИ СЕМБЕРЦИ

ПОШТО је уз помоћ народа откупио од злогалсног Кулин- капетана заробљену женску чељад из Србије, кнез Иво Кнежевић је окупио Семберце пред црквом у селу Бродац у Семберији и замоли их да „купљено робље“ пусте. Његова власт, наиме није била такве природе да је то могао да нареди. Народ га свестан чина и свог и Ивиног милосрђа, послуша и тако жене и девојке из села Добрић, с оне стране Дрине, задобише пуну слободу.

Крај