ФЕЉТОН - СТРАХОВИ И БРИГЕ ЗБОГ НЕСЛОГЕ ВОЂА УСТАНКА: Доситеј у Београду није продао ниједну од својих књига које је Србима донео из даљине

МНОГО тога од Доситејевих политичких идеја се није остварило ни за његова живота ни после његове смрти.

НЕОСТВАРЕН ИДЕАЛ Доситеј је из Србије поручивао: "Овде нико ништа не чита", Фото Википедија

Између осталог чак ни то да књига буде медиј не само опште, већ и политичке културе. У писму пријатељу, Доситеј се пред сам крај живота жали да у Београду није успео продати ниједну од својих књига које је Србима донео из даљине, притом горко закључујући – „Овде нико ништа не чита“. Како тада било, тако дуго и остало.

Далеко веће бриге је ипак у њега изазивала неслога устаничких вођа и он то исказује више пута, па и поруком да за успех устанка више него неопходну слогу вођства не угрози војничко и политичко славољубље и престиж: "Не гледајте на сопствену сваку вашу частну корист, но гледајте на опшче дело, да сваки и најмањи једнако заштићен и спомочествован буде, и онда ћете с благословом божјим напредовати". Свестан важности слоге које има све мање, Доситеј, за сваки случај, поред савета упућује и клетву ("Проклет сваки који своју више жели, но опшчу корист љуби!") свима онима који своју сујету и корист уздижу изнад опште користи у моменту када се "толико милиона душа Богу моле да штогод добро учините".

Доситејеви страхови и бриге били су оправдани. Срби су се 1804. историјски гледано придигли, али се нису до краја усправили, нити ће све док Доситејева просвећена мисао и његова борбена химна не заживе у потпуности у Србима и њима не овладају у мери да снове претворе у дела. Јер, када се споје обе фазе Доситејевог бављења политиком, прва теоријска и друга практична, добија се као резултат црвена нит Доситејеве политичке мисли да оно што одликује сваки потпуно цивилизацијски усправљен народ није само просвећеност већ и бескомпромисност у борби за сопствену слободу, за своје интересе и своје идеале.

КАЛУЂЕР, па немачки студент, писац и просветитељ, а на крају први политички саветник и министар првог српског нововековног владара, имао је, сасвим подобно свом животном току, веома еволутивну политичку доктрину. Као просветитељ, био је страсно одан својој мисији и успешан у њеном остваривању преко очекиване мере. Ипак, честа поређења њега и Светог Саве као просветитеља нису најбоља већ из разлога што је Доситеј побегао у манастир да би се посветио, а из њега да би се просветио, док је Свети Сава побегао у манастир да би се и посветио и просветио. Њега није реформизам додирнуо тек ван манастирских зидина, већ још у њима, јер је још у “хоповском периоду свог живота дошао под утицај реформи Петра Великог, преко читања Духовног регуламента”. Најтачније би било рећи да га је узбудљиви дух реформизма извукао из манастира, и потом толико заокупио да му је постао парарелигија. 

Свако изједначавање хришћанске просвећености са Доситејевом визијом и праксом просветитељства је последица неувиђања да се ради о њиховој сличности само на први поглед. Бог је по Доситеју детерминисан разумом и јестеством кроз које се и открива без Откровења. За њега је здрави, “богодани разум” изнад свега. У томе је он више настављач учења првих западних црквених рационалиста, Анселма Кентерберијског из XI и Петра Абелара из XII века, као и њихових византијских савременика Јована Италоса и Михаила Пселоса, него модерних, често веома политизованих просветитеља његовог времена. У много чему су тачне примедбе из круга Српске православне цркве да је његово просветитељство, које задржава Бога као своју заставу, најпре протестантског профила и да порицање Црквених отаца и светитеља у крајњем води порицању православља. Но, његова критика оновременог монаштва и давање предности друговрсном свештенству над монасима били су на месту. Што се тиче пак његовог окретања православној цркви на крају живота, оно је поприлично било мотивисано и политичко-патриотском потребом сарадње са њом, конкретно са Стратимировићем, зарад увећања потенцијала користи по младу српску државу и народ. Окретање цркви често није и окретање вери, али Доситеј у ствари има помешана осећања и представе о томе.

ОВАКАВ његов, ипак отклон од за Србе кактеристичног богопознанства ка ином, од значаја је за одређивање основа његове политичке мисли као и лаичких, и религијско-натуралистичких. У периодици развоја политичке мисли дело Доситеја Обрадовића припада епохи предмодерне.

Будући да се предмодерна политичка теорија, полазећи од моралних и вредносних принципа и политичке визуре свога времена, интензивно бавила и оним шта треба чинити и шта треба да буде добро и корисно, у једној посебној или у свакој политичкој заједници, код неких оцењивача Доситејевог дела отварала се дилема да ли је Доситејева политичка, па и шире, друштвенотеоријска мисао, таква каква је (понајвише скуп правила за политичко делање) могуће одредива као теорија. Кујунџић-Абердар сматра Доситејеву мисао чак вреднијом од Кантове.

Доситејево знање о политичким појавама, њихово описивање и објашњење засновано на уочавању њихових битних закономерности није целовит систем знања нити научно уопштено објашњење, али је без сумње интерпретација одређеног искуства из једног принципа којом су не само описани, већ донекле и објашњени неки од темељних научних појмова политике, и то таква интерпретација да не можемо говорити о Доситејевој теорији политике, а да притом, без икакве сумње, ипак можемо тврдити да постоје елементи политичке теорије у његовом делу.

НЕЋЕМО погрешити ако кажемо да је Доситеј Обрадовић својим апстрактним, довољно самосвојним мисаоним приступом политичким појавама, који је притом потпуно подложан логичким постулатима, изградио више доктрину него теорију, будући да његова политичка мисао представља, у крајњем, колико идејно хтење, бар толико, ако не и више, и подуку као практично упутство за политичко делање владара и народа. По томе елементи политичке теорије у делу Доситеја Обрадовића пре подлежу Кантовом, праксеолошки непотпуном, одређењу теорије као "укупности практичних правила, која су схваћена као принципи у одређеној општости и стога апстраховани од мноштва услова који ипак утичу на њихово формирање", него једном модерном и потпунијем одређењу политичке теорије. Но, да не би било забуне, за разлику од Канта који је познат и по томе што је метафизички делио теорију од праксе, Доситејево дело не пати од поделе те две људске спознајне могућности. Штавише, Доситеј, иако имплицитно не наглашава повезаност теорије и праксе, ипак, а нарочито у низу својих теоријско-политичких посланица (епистола), у форми наравоученија која следе након басни, утврђује неопходну повезаност теорије као појмовног начина мишљења са праксом, мада понајчешће у форми историјског искуства, а ређе и у свом времену.

ПОЛИТИЧКА ДОКТРИНА

ДОСИТЕЈЕВА политичка мисао није ни толико развијена ни толико систематизована да би се могло говорити о постојању некакве Доситејеве политичке теорије, може се констатовати да је он својим самосвојним рецепционим колико и аутентичним контемплативним приступом политичким појавама изградио својеврсну несистематску концептуалну политичку доктрину коју красе и извесни елементи политичке теорије.

 СУТРА: МУДРИ САВЕТИ И УПУТСТВА ЗА МОДЕРНИЗАЦИЈУ СРБИЈЕ 

Препоручујемо

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - ФРАНЦУСКА РЕВОЛУЦИЈА И АУСТРИЈСКО-ТУРСКИ РАТ: Доситеј је већ у младости одбацио црквену варијанту спутавања индивидуалне слободе

28. 08. 2024. у 18:00

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - ПРВЕ ИДЕЈЕ О УЈЕДИЊЕЊУ СРБИЈЕ, ЦРНЕ ГОРЕ И БОСНЕ: Устаници су 1807, послали поруку Турцима: "Србија себе сматра потпуно независном"

27. 08. 2024. у 18:00

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - СРБИ СЕ ВРАЋАЈУ НА ВЕЛИКА ВРАТА НА ИСТОРИЈСКУ СЦЕНУ: Стварању Србије је допринело одржавање историјске свести о величини Немањића

26. 08. 2024. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације