ФЕЉТОН - ОДБРАНА СРПСКЕ ВЕРЕ И НАРОДНОГ ИДЕНТИТЕТА: Беч је сматрао да Србима припада статус толерисане, а не и равноправне нације

ПОТРЕБА да се осветли политичка димензија животa и делa нашег првог историка Јована Рајића (1726 -1801) је неспорна, али је у изразитој диспропорцији са експресивним и квантитативним могућностима једног текста са оваквом наменом.

ПОСВЕЋЕНОСТ Јован Рајић, арнхимандрит, Фото "Википедија"

Стога ћeмо покушати да у нешто генералнијим  назнакама и кроз изабране примере, дакле „рајићевским“ методом, укажемо на основне карактеристике његове политичке мисли.

Наши историчари и теолози су, мада интервално,  ипак довољно одржавали име и лик политичке значајке Рајићеве мисли указивали тек понекад, и то махом узгред. До данашњих дана изостало је једно целовито, искључиво оценама политичке димензије Рајићевог дела посвећено истраживање.

О тој потреби је писано још на прелазу 19. у 20. век поводом Руварчевог списа о Рајићу. Уз све похвале се тада доста тачно констатује да Руварчев спис има и једну велику ману: “У овом погледу издаје нас рад г. Руварца, јер о томе: како је Рајић у важним питањима историје своје, политике, цркве, свога друштва и народа мислив, нема нигде ни најмање назнаке” . Касније је стање на том плану  донекле поправљено, али не тематским и целовитим радом.

Извори за утемељење Рајићевог политичког мишљења су разноврсни, почев, од његовог раног непосредног миграционог искуства, доживљаја сеобе која је за Србе представљала и спас и уједно и болни егзодус, као што се не сме сметнути са ума ни то да је та сеоба представљала епохални догађај, који није био само европски значајног миграционог, већ и прворазредног политичког карактера. Такође, у време Рајићевог дечаштва још је било живих учесника Прве сеобе. Сасвим је било природно да тако крупни историјски догађаји у животу народа коме је припадао, створе посебан однос Јована Рајића према националној историји, па чак и веома рану,  мада вероватно задуго и њему самом нејасну потребу да објасни велика политичка и историјска збивања.

ТУ ИНИЦИЈАЛНУ,  и раним добом затомљену жељу, Рајићеви боравци у Цариграду, и нарочито на Гори Атоској, као и у неким другим местима, могли су само оснажити. Треба имати у виду да постоје  објављене чињенице које указују на то да је Рајић трпео и низ других, претходних утицаја средина и људи, као и да се одраније спремао за писање своје знамените “Историје”. Краткоћа његовог задржавања у Хиландару (два месеца), као и тадашње његово недовољно познавање грчког језика, не иду у прилог тврдњама да је Рајић много профитирао у погледу квантитета  коришћења извора током свог јединог боравка у најславнијем српском манастиру. Ипак, макар и посредна могућност коришћења старих списа познатих аутора као драгоцених историјских извора, те сама атмосфера и остварени важни контакти у том светом месту су  свакако само могли допринети сазревању његове историографске мисли ...

Перманентни проблем између Срба у Аустрији и аустријских царских власти,  који је био садржан у томе што су Срби од доласка у Аустрију инсистирали на остваривању обећаног им статуса док је Беч сматрао да Србима припада тек статус толерисане, а не и равноправне, а камоли привилеговане нације (који је иначе био обећан Србима од Беча пре сеоба), нашао је своје специфичне политичке изразе и у време када је Јован Рајић изабран за архимандрита. Тада следе веома значајни догађаји у односу аустријске државе према српској цркви и српском народу  у којима ће и Рајић играти важну улогу.

СТЕПЕН напетости је тих година достигао врхунац услед настојања Беча да се остваре реформски планови Марије Терезије, које ће Срби, укључив и Рајића, касније сматрати отвореним атаком на догматичке фундаменте српске цркве пред српским Светим Синодом, као њеним највишим форумом, испољеног у форми захтева да или Синод у најкраћем року направи Катихизис за школе, или да прихвати оно што му аустријска држава понуди. Како је Велики катихизис Петра Могиле одбијен као неразумљив, пред Синодом је стајао не само хитан образовно-верски, већ и политички проблем.

Отворивши седницу Синода 19. јуна 1774. године, барон Матезен, славонски генерал  је у својству царског изасланика представио готов катихизис који је Беч био наменио Србима.

Зацело више из разлога незнања, него из разлога политичке  покорности, српски епископи, са изузетком Путника,  прихватише катихизис. Он затражи да учени Рајић да Синоду своје мишљење о овом катихизису. Тренутак када је Јован Рајић узео у руке тај катихизис пред Синодом био је по каснијим историјским истраживањима и оценама од немалог значаја за даљи ток политичке историје српског народа у Аустрији. Рајић је на лицу места одмах идентификовао катихизис као римокатолички, тачније језуитски, проценивши да је тај катихизис дело језуите Канизија, који је он “учио у Коморану, код језуита” , где је завршио гимназију. И детаљан накнадни упоредно-истраживачки поступак Рајићев потврди исто, због чега Синод одби понуђени катихизис, али би приморан да понуди своју варијанту, што је све скупа представљало поприличну политичку храброст. Данас, кад најновија истраживања, попут оних епископа бачког Иринеја Буловића, показују да ипак није био у питању Канизијев катихизис, већ катихизис врло сличан његовом, само постаје јасније да је  Рајићево тадашње држање изражавало његов однос према католичкој вери, а не и према нечијем делу.

ОДГОВОР царског изасланика био је сасвим у духу његове војничке професије – ако се у року од 22 дана не напише нови катихизис, варијанта коју је предложио Беч биће штампана у 10.000 примерака и подељена српском народу. Бечки комесар је при том са правом рачунао са неспособношћу Синода да састави катихизис чак и у много дужем року. У коликој се невољи нашао Синод види се и из његових речи молбе упућене Јовану Рајићу да се прихвати важног задатка писања катихизиса, у којој га назваше “српским Златоустим и Атанасијем, поборником вере и благочастија”, како Синод до тада не описа ниједног српског свештеника, а поготову не неког ко је као Рајић непосредно пре тога ушао у конфликт са самим  црквеним врхом. Мада  невољно, стешњен роком, Јован Рајић се прихватио задатка. Био је то de facto велики политички чин одбране, не само српске вере, већ и идентитета српског народа коме је над главом тог трена висио мач унијаћења које је широм отварало врата његовој брзој асимилацији.

Јован Рајић је сачинивши катихизис, урадио практично за 17 дана историјски важан просветни посао за који би иначе био потребан рад једног озбиљног сабора. Рајићева одлука није била само од par exelans теолошког, већ, и то далеко више и далекосежније, и од политичког значаја. Отада се уобичајило рећи да је он тим својим, и мимо његове воље политички снажно конотираним поступком, ушао у ред спасилаца православне  вере и бића српског народа у Угарској (“православија избавитељем”). Колики је историјски значај Рајићевог црквено-политичког ангажмана, види се и из чињенице да ће изненађене власти у Бечу, након захтева да се брзо сачини краћа верзија, што је такође успешно обавио Рајић, морати да прихвате “српско догматичко питање” као трајно решено,  што је умногоме ослабило притисак Беча на српску цркву и српски народ све до половине 19. века,  а и тада је атак власти на Србе био више борба против народности. Судбина Рајићевог катихизиса је симболично одражавала не само однос Беча према Србима, већ и према њему. Тако је 1776. године  Катихизис штампан у 10.000 примерака, да би 1788. године аустријске власти забраниле учење вере по њему,  и тек је посредовањем митрополита Стратимировића цар Леополд II  поново одобрио употребу Катихизиса.

АКТИВАН УЧЕСНИК

МА КОЛИКО Јован Рајић можда није желео да се бави политиком као праксом, на оформљење његовог укупног стваралачког, а тиме и политичко-теоријског мишљења,  морали су утицати  и они догађаји чији је он активни судионик, иако више туђом него својом вољом  био, а који су несумњиво имали политичку позадину велике важности. У томе, уосталом, и јесу и моћ и тајна политике.

 СУТРА: НАРОД БЕЗ ПИСАНЕ ИСТОРИЈЕ НЕ МОЖЕ СТВАРАТИ ДРЖАВУ 

Препоручујемо

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - ГАВРИЛ ПИСАО НА НАРОДНОМ ЈЕЗИКУ СТО ГОДИНА ПРЕ ВУКА: Делом Гаврила Венцловића српско словенска књижевност се отела од средњег века

20. 08. 2024. у 18:00

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - СРПСТВО У ЕГЗИЛУ ОСТАЈЕ БЕЗ СВОЈИХ ПРЕДВОДНИКА: Немци и Мађари су потцењивачки пристигле Србе сматрали за "доскитали" народ

18. 08. 2024. у 18:00

Фељтон

0 7

ФЕЉТОН - ОЧУВАЊЕ СЛАВНЕ ПРОШЛОСТИ КОЈУ ЈЕ ТКАЛА ЛОЗА НЕМАЊИЋА: Животни пут Бранковића симболизује судбину целог српског народа у том времену

17. 08. 2024. у 18:00

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - АУСТРИЈА СЕ ПРОТИВИ ВЕЛИКОЈ СЕОБИ СРБА: Срби су проливали крв за туђе, Аустријско царство, али су све време сањали и о свом

19. 08. 2024. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације