ФЕЉТОН - ГАВРИЛ ПИСАО НА НАРОДНОМ ЈЕЗИКУ СТО ГОДИНА ПРЕ ВУКА: Делом Гаврила Венцловића српско словенска књижевност се отела од средњег века

Пише: Академик Драган Симеуновић

20. 08. 2024. у 18:00

ОД ПОЧЕТКА четврте деценије 18. века па све до своје смрти 1749. године Гаврил Стефановић Венцловић је настојао да своје беседе искључиво пише "чистим народним језиком" и то ћирилицом, иако је са тим наумом почео знатно раније.

ФЕЉТОН - ГАВРИЛ ПИСАО НА НАРОДНОМ ЈЕЗИКУ СТО ГОДИНА ПРЕ ВУКА: Делом Гаврила Венцловића српско словенска књижевност се отела од средњег века

КОРЕНИ Гаврил Стефановић Венцловић, славни проповедник из Сентандреје, Фото Википедија

Своју прву књигу  на "србском простом језику", објавио је  1732. наменивши је,  не малобројној српској елити,  како је то дотад био обичај, већ обичном народу, односно "на службу сељаном некњижевним",  како је  у њеном поговору нагласио. Може се рећи да је на "рационалну идеју да за народ треба писати народним језиком"  дошао следећи своје библијске узоре, пре свега мисао светог Павла. У прилог томе говори то што у својој првој књизи на народном језику он сасвим интенционално наводи речи  св. Павла да "писмо које се својом памећу не разбира, оно бије и мори људе". Његова модерност и просветитељски дух, који сам по себи подразумева иновативност, не огледају се само у томе већ и у много чему другом. Тако је,  на пример, 1740. Гаврил Стефановић  Венцловић  у своју проповед "Беседа на Дан Благовести" унео дугачак драмски дијалог између Марије и арханђела   Гаврила, чиме је направио нешто  новог, све демократскијег времена у коме већ и код Срба очигледно провејава просветитељски дух, анђео не доноси само вест дјеви Марији да ће зачети са Богом, већ од дјеве Марије тражи сагласност да постане Христова мајка, а добија је тек после дугог убеђивања и мукотрпног отклањања њене неверице.

До тад код Срба такве проповеди, па још и записане и допуњаване, није било, те није било чудо што је јеромонах Венцловић брзо стекао велику популарност међу паством и у ондашњим хроникама остао забележен као "славни проповедник из Сентандреје". То није била „драма за читање“, карактеристична за позни средњи век, већ за извођење, и то у цркви. Тачније, Венцловић је написао дијалошку представу за извођење у храму. Овај његов, за оно време крајње неуобичајен чин за свештеника Српске православне цркве био је заправо по свему судећи његов покушај да одвоји паству од позоришних представа које су игране по вашариштима, а које је Венцловић оштро осуђивао због шунда и неукуса у сваком погледу, од јефтиног примамљивања публике еротиком до бесмислености садржаја.

Уместо таквих представа одлучио је да људску потребу за театром задовољи представама у храму што је био револуционарни гест у оно доба и донело му велику популарност... Црква је „театар улице“ сматрала  погубним за душе верника, и Венцловић је ту био сасвим сагласан са средњовековним теолозима. Не скрива своје огорчење што се у данима кад гостује путујуће позориште „много боље чине зурње него молитва“.  Да би одвратио вернике од „зурница“ како је он називао „театар улице“ парирао им је атрактивношћу својих проповеди које је махом знао напамет и изговарао их до 1739. а онда их у периоду од 1740. до 1746. године све забележио.

ВЕНЦЛОВИЋЕВ просветитељски дух провејева отад сваким његовим делом, па и у преписима и преводима туђих текстова, а оличен је у његовој упорности да се потпуно престане са црквеном праксом коришћења рогобатног црквенословенског језика који обичан човек не разуме, јер, каже Венцловић,  "ако непознат глас труба даје, ко ће се на бој приправити? Тако и ви, ако неблагоразумно речи даднете народима, како ће разумети говорено?".   Уместо тога, пише Венцловић,  треба користити "србски језик ради разуменија простим чловеком",  то јест Србима се "језиком њиховим треба обраћати тако да све разумљиво људима буде". Исто тако у преводу Барановичевих проповеди око 1736. Венцловић бележи да је тај превод сачињен "простим дијалектом", а у "Великопостнику" из 1741. пише : "Просто вам ово говорим вашим србским језиком, а не по књишки скривено...", "на просто и уразумително знаније србское, за сељане и просте људе", "простим људем на разумност" . Та нова, Венцловићева варијанта практиковања религиозности није била ништа друго до кретање од религије откровења ка религији разума које ће постати тренд у нашем просветитељству током 18. века, мада у разним појавним варијантама, што ипак дозвољава да се каже да  у нас у 18. веку преовлађује тренд просвећене религиозности. Међутим, пишући народним језиком Венцловић је наишао  на проблем који се састојао у томе да у црквеној азбуци којом се користио није било знакова за шест гласова, па је зато Венцловић створио, и то отприлике  сто година пре Вука Караџића, знакове за обележавање гласова  џ, ћ и ђ, којима се касније на наговор Лукијана  Мушицког послужио Вук уз врло мале корекције, а о чему се код нас и даље веома мало зна и још мање говори.

ИАКО СЕ различито процењује, Венцловићев просветитељски допринос, у целини узев, не може бити споран. Ипак, мистификације везане за вредност његовог стваралаштва  и његову улогу у развоју наше мисли оптеретиле су нашу науку вишедеценијским споровима током протеклог века...

Тако рецимо, за Павла Ивића тек се Венцловићевим делом "српско-словенска књижевност коначно отела од средњег века. Венцловић припада Европи свог времена, дакле бароку". За Милорада Павића  Гаврил Стефановић Венцловић је један од најистакнутијих писаца српског барока, најпотпунија поетска личност 18. века код Срба,  драмски писац, један од најбољих стилиста које је српска књижевност имала, и надасве велики реформатор на више планова. Прво, на плану реформе језика "са тежњом да се пише на народном и за просте људе приступачном језику", друго, на плану реформе правописа стварањем три нова словна знака које ће Вук Караџић цео век касније унети у свој правопис, треће на увођењу народних назива за празнике што је у оно време била револуционарна новина, четврто, на плану сакупљања пословица и других народних умотворина, пето, првом поделом српске усмене поезије на женске и мушке песме, и шесто, радом на превођењу Светог писма на народни језик.  

ЂОРЂЕ Трифуновић пак сматра да су дела Ђорђа Бранковића, Павла Јулинца, Василија Петровића и Јована Рајића била спона између старе и нове књижевности, али да тек код Венцловића постоји "јасно изражено схватање о два језика"...

Нико од наших списатеља који су стварали почетком и средином 18. века није тако добро осетио и ка народу проследио импулс новог доба као Гаврил Стефановић Венцловић...

Димитрије Богдановић је један од ретких који  са правом  наглашава значај промењених историјских услова за тадашње српско стваралаштво: "Око Велике сеобе, са коначним и дубоким уласком српског народа у простор средњоевропске културе, у битно измењеним историјским условима, почиње нова епоха, историја барокне књижевности, (...) са свим својим праоблицима и прелазним облицима..." .

Ако се пажљиво прати танка али злаћана нит политичке мисле током свеукупног трајања српске политичке књижевности, откриће се да ма чијом руком бивала упредена, увек је та нит била у крајњем  мисао о слободи, слободи и личној, и народној и државној, а што је још важније, видеће се и то да  прекида те нити, како сасвим потврђује и Венцловићево дело, заправо никад није ни било.

ОТКРИВЕНА НОВА КАРИКА

ГАВРИЛ Стефановић  Венцловић је својом ослобођеном мишљу и смелим просветитељским делом ипак одскочио од свих других по много чему, поставши  тиме (тек недавно “откривена“) карика која нам је наводно недостајала у некаквом "оштром прекиду" старог и новог. Управо зато, свако објективно сагледавање његовог значаја и дела, за нас уједно значи и трајно превазилажење теза о "дисконтинуитету у развоју и расту српске књижевности“,  а у оквиру ње и српске политичке мисли, као теза и "прича без покрића" .

 СУТРА: ОДБРАНА СРПСКЕ ВЕРЕ И НАРОДНОГ ИДЕНТИТЕТА 

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News
МЕРКЕЛОВА ПРОГОВОРИЛА О ПУТИНУ: Једну ствар посебно истакла - Имао је осећај за то

МЕРКЕЛОВА ПРОГОВОРИЛА О ПУТИНУ: Једну ствар посебно истакла - "Имао је осећај за то"

БИВША немачка канцеларка Ангела Меркел описала је у својим мемоарима први сусрет са Доналдом Трампом, а такође је говорила о руском председнику Владимиру Путину и Украјини. Одломке из књиге објавили су немачки медији.

21. 11. 2024. у 11:45

Коментари (0)

РУСИЈА СЛАВИ! Почело укидање санкција, Русима стигле дозволе за ове тимске спортове - нека се свет спреми за руско чудо!