ФЕЉТОН - СРПСТВО У ЕГЗИЛУ ОСТАЈЕ БЕЗ СВОЈИХ ПРЕДВОДНИКА: Немци и Мађари су потцењивачки пристигле Србе сматрали за "доскитали" народ

СВЕШТЕНИЧКА каријера и списатељство Гаврила Стефановића Венцловића започињу у првим деценијама 18. века када су пристигли Срби са изузетком малобројне властеле били не само сиромашни, већ и потцењивачки сматрани од стране Немаца и Мађара за "доскитали" народ иако су вековима пре тога Срби у великом броју живели на тлу аустријског царства .

УГЛЕД Пера Сегединац је на молбу народа 1736. стао на на чело устанка у својој 80. години, Фото "Википедија"

( Срби су и пре Косовске битке насељавали Панонске просторе, а након ње су таласи већих и мањих српских миграција ка Срему, Славонији, Барањи, Бачкој и Банату били све чешћи, а започели су као масовни и организовани још у време владавине Стефана Лазаревића који је и сам словио за једног од најимућнијих угарских феудалаца задобивши поседе од Источне Босне до Баната.)

Њихов положај је у том времену свакако отежавало и то што су пречесто били обезглављени као народ  и Божјом и туђом вољом.  Наиме, тада је српство у егзилу, или да употребимо Венцловићев израз "несмештен нигде"  народ, за само пет година остало без тројице својих великих предводника.  У Бечу је 1706. умро  вођа Велике сеобе, патријарх Арсеније Чарнојевић, након тога је 1708. у истом граду отрован његов наследник митрополит Исаија Ђаковић, а  одлуком српског народно-црквеног сабора проглашени врховни световни вођа гроф Ђорђе Бранковић је преминуо у Хебу 1711. довршивши тиме своје доживотно заточеништво.  Како је пред своју трагичну смрт писао митрополит Исаија Ђаковић Србима у Коморану, Срби су у Аустрији били овисни "о туђем господарству", са формално добијеним правима, а практично обесправљени (што се у потпуности односило и на малобројно српско племство коме је власт признала аристократски статус)... Да то није била тек прва, нагонска реакција становништва Аустрије  на велики српски мигрантски прилив на њено тло него и својеврсна политичка стратегија која је као пракса дуго живела и производила по Србе веома лоше последице, показују и Венцловићеви записи и хронике из тога доба.

ОСТАЈЕ забележено да  "године 1732. пештански магистрат  не прима у своју скупштину и одбор српске грађане и забрањује им даље досељавање. Године 1743. Србима по градовима је забрањивано да по својој вољи праве тестаменте, у Будиму им се чине сметње приликом отварања радњи и стварања еснафа, на спахилуцима се плаћа свадбарина, српски војници се нагоне да уз Дунав и Саву вуку лађе, а на далеким ратиштима сахрањују их по западном обреду. У Егри су Срби искључени из општинских послова, забрањено им је досељавање и куповина кућа, а 1744. жале се Сабору да се с њима поступа као с робовима. У Острогону, Србима нису призната грађанска права, забрањивана им је куповина непокретних имања и продаја вина. У том тренутку, 1748.  у Острогону нема више од пет до шест српских кућа, а биле су тако осиромашиле да нису могле да издржавају православног пароха. Године 1734. власти издају наредбу да православни Срби морају признавати католичке празнике и да без нарочитог допуштења не смеју дизати нове цркве. У Ђуру, српски попови не смеју да прате мртваца на гробље ни да га опојавају..." .

Примера ради, иако је Илији Јакшићу као потомку српске племићке породице и касније аустријском капетану 1717. била призната племићка титула и дато му право грађанства, његовом сину Михаилу право грађанства је касније ускраћено са образложењем Беча да то право могу добити само римокатолици. На Српском народно-црквеном сабору 1735. изнет је случај капетана Манојла Пачића који је после Бечког рата због својих великих заслуга добио право грађанства и чак постао члан градске управе у Пешти, да би након измене статута магистрата у Пешти по којој "цигани, жиди и раци" не могу бити чланови градске управе нити имати право грађанства,  из ње био избачен. Том одлуком је Србима онемогућавано да купују куће у граду, чак и када би давали већу цену од тражене. Овакво стање се одржало све до одлуке Угарског сабора из 1791. када су Србима дата "права грађанства, стицања и поседовања имовине и право на јавне службе" .  

ДА БИ ствар по Србе била гора они у тим првим деценијама осамнаестог века коначно схватају да нема ништа од повратка на напуштена огњишта у старом завичају, да њихово пресељење у Аустрију није било тек привремено склањање од турског погрома већ трајно решење...Са правом би се могло рећи да је највећи пријатељ Срба у Аустрији био цар Леополд Први док је католички клер од првог дана сеоба водио хајку против „шизматика из Расцие“ непрекидно наглашавајући да су они у Аустрији само привремено и да ће један дан морати отићи назад одакле су дошли, што ће временом постати идеолошким темељом сваке антисрпске политике на тлу тадашње Аустрије, а касније Аустроугарске, НДХ и Хрватске. То време и тај однос власти и великог броја староседелаца према Србима   нашли су одговарајући одраз и у Венцловићевим записима. Из његовог дела избија зебња и осећање угрожености целог његовог народа, расејаног по разним царствима у којима  "скривају у миру ловци адови на нас, како на птице, мреже и склепе".

ТАКВО поступање према Србима је изазивало њихов револт који се претварао у неуспешне, иако честе и понекад веома масовне буне и Мађара и  Срба широм Угарске, па и у Венцловићевом Срему. Са вођама побуне, нарочито ако су били Срби,  власт се брутално обрачунавала о чему сведочи запис да је 1736. године у Будиму извршена "свирепа смртна казна" над српским граничарским капетаном Петром Јовановићем, алијас Пером Сегединцем и његовим сарадницима на подизању тзв. Бекешког устанка 1735. У том устанку су сем Срба учествовали због неподношљиве беде, која их је исто мучила, и Мађари и Румуни, док је мотив побуњених Срба  био и религијско-политички, а не само социјални.

Они су у тој буни масовно учествовали пре свега због политике аустријског цара Карла Шестог који је подржавао насилно превођење православаца у католичанство. Иако је број устаника био велики, царска војска је поразила устанике, а њиховог вођу Перу Сегединца власт је у Будиму сурово јавно мучила на тргу до смрти. Након што му је живом извађена утроба  растргнут је на точку, тело му је раскомадано на четири дела која су као опомена узаврелом народу однета да висе на трговима у четири града:   Араду, Великом Варадину, Шаркаду и Бекешсентандрашу, као и у његовом родном месту Печкој.

При том, Пера Сегединац није био "придошлица". Рођен је у угледној и имућној српској официрској породици 1655.  у месту Печка, пуних 35 година пре Велике сеобе Срба. Као официр је верно служио цара, али и Српску православну цркву па је тако учествовао и на  бунтовном Српском народно-црквеном сабору у Сремским Карловцима 1726. године, који се састао против воље државних власти, а на коме су Срби изнели бројне жалбе због превисоких намета и упутили представку цару, на коју им није одговорено .  О Сегединчевом угледу довољно говори чињеница да су Срби у том времену доживљавали црквено-народне саборе  као институцију од "највишег ауторитета". На чело устанка Сегединац је стао у својој 80. години на молбу народа.

СЛАВНА ВЕШТИНА

ГАВРИЛ Стефановић Венцловић био је несумњиво и врстан илустратор, тачније "сликар-минијатуриста"  који је своје текстове украшавао особеним иницијалима и вињетама, чиме је минијатура у рукописним књигама као особена грана средњовековне српске уметности продужила свој век трајања до у прву половину 18. века. Са његовим нестанком и појавом бакрорезне Жефаровићеве књиге 1741. године изумрла је и та „некада славна вештина“ .

 СУТРА: АУСТРИЈА СЕ ПРОТИВИ ВЕЛИКОЈ СЕОБИ СРБА 

Препоручујемо

Фељтон

0 7

ФЕЉТОН - ОЧУВАЊЕ СЛАВНЕ ПРОШЛОСТИ КОЈУ ЈЕ ТКАЛА ЛОЗА НЕМАЊИЋА: Животни пут Бранковића симболизује судбину целог српског народа у том времену

17. 08. 2024. у 18:00

Фељтон

0 6

ФЕЉТОН - БЕЧКЕ СПЛЕТКЕ О ПОРЕКЛУ СРПСКИХ ДРЖАВОТВОРАЦА: О цару Јовану Ненаду Црном српски народ вековима стварао и одржавао митове

14. 08. 2024. у 18:00

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - СРПСКИ ЦАР ЗАШТИТНИК СВИХ СЕЉАКА И УБОГИХ СИРОМАХА: Јован Ненад предвидео будућу Војводину као саставни део нове српске државе

13. 08. 2024. у 18:00

Фељтон

0 3

ФЕЉТОН - ДРЖАВОТВОРНИ ПЛАНОВИ СТАРОГ СРПСКОГ ПЛЕМСТВА: Аустријски владар Фердинанд се Јовану Ненаду писмено обраћао као цару

12. 08. 2024. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације