Фељтон

ФЕЉТОН - НЕМАЧКА ГРАДИЛА НОВУ ЕВРОПУ НА ТЕМЕЉИМА СТАРЕ: У страху да не изазове Берлин, Симовић одбио предлог Антони Идна да се с њим сретне

Др Бранко Петрановић

01. 08. 2024. у 18:00

МЛАКОСТ и неодлучност, бојазан са неким нестварним ишчекивањем друкчијег расплета од ратног, који је већ сопственом вољом призван, карактерисали су све мере војних и политичких чинилаца, идући на руку у суштини Немцима.

ФЕЉТОН - НЕМАЧКА ГРАДИЛА НОВУ ЕВРОПУ НА ТЕМЕЉИМА СТАРЕ: У страху да не изазове Берлин, Симовић одбио предлог Антони Идна да се с њим сретне

Политичке иницијативе биле су недоречене, половичне и двосмислене, паралисале припрему ратног ишчекивања.

Настављале су се чак и када је свима постајало јасно да нема никаквих изгледа да Хитлер мирно прихвати промену стварног стања. На седници од 3. априла Влада је прогласила Београд, Загреб и Љубљану за отворене и небрањене градове. Колико је генералу Симовићу било стало да створи утисак да се Југославија не налази непосредно пред нападом, показује и један податак: заказао је 6. априла 1940. венчање своје кћери.

Општа мобилизација је наређена тек 7. априла 1941, заједно са прокламацијом врховног команданта за објаву рата силама Осовине, која је остала без резултата, самим тим што није допрла до команди, установа и војних обвезника јер су везе већ биле покидане бомбардовањем противника и незаустављивим немачким продорима на неким секторима фронта, пре свега у правцу Скопља, Ниша и Загреба.

АПРИЛСКИ рат су у Београду дочекале главне војне установе, уместо да благовремено буду извучене из престонице и смештене у местима предвиђеним ратним планом: Штаб Врховне команде у Ковиљачу, Штаб команде позадине у Ваљево и Министарство војске и морнарице у Врњачку Бању. Министарство војске и штаб команде позадине претрпели су бомбардовање, које је довело до уништења зграде Министарства и мобилизацијског места Команде штаба позадине (зграде Учитељског дома).

Мада је југословенско ваздухопловство било застарело у односу на противничку авијацију, као и цела оружана сила уосталом, оно је ипак најспремније дочекало немачки и италијански напад. На почетку априлског рата Југословенско ваздухопловство располагало је са 416 авиона, од којих је једна трећина припадала застарелим апаратима, тако да је за дејство било способно само 265 савремених авиона са око 2.000 пилота.

Британци су подстицали и подржавали акцију Југославије. Грчки краљ је, чак, под условом да Југословени и Грци нападну Италијане, био за то да се Југославији дозволи окупација северне Албаније. Британија је била свесна значаја промена у Југославији у њену корист, тражећи од Владе антинемачку и антииталијанску акцију. Нимало благонаклоно није се гледало на оклевања Симовића да би се наводно добило у времену. Но, Британци нису могли војно помоћи. Подстицали су долазак Мачека у Београд, његово ступање у владу и споразумно решење српско-хрватских проблема, задржавајући и неке бојазни да се између Срба и Хрвата не јаве разлике у односу на рат. У страху да не изазове Берлин, Симовић је одбио предлог Антони Идна да се с њим сретне. Винстон Черчил је располагао подацима о концентрацијама немачких трупа и одлуци да се Југославија нападне, те стога и без имало разумевања за Симовићева уверавања даје потребно да добије у времену. Уместо да Југословенска војска чека немачки удар, британски премијер је био за неодложни напад на Италијане у Албанији...

СССР је био у уговорним односима са Трећим рајхом, али и заинтересован да Немачка загази у рат на Балкану. Свака немачка акција на другој страни одлагала је напад Немачке на СССР. Пензионисани пуковник Божин Симић, бивши црнорукац, нашао се тајно у Москви почетком марта 1941. са овлашћењем, припремајући закључење уговора између Југославије и СССР, Можемо претпостављати да је Симовић преко некадашњег рада у организацији „Црна рука" или „Уједињење или смрт" познавао ранијег црнорукца, а сада пуковника совјетске војне обавештајне службе Мустафу Голубића, који се налазио у Југославији и одржавао конспиративне везе са југословенским личностима по војној и државној линији, посредно или директно. Но, показало се да СССР није био заинтересован за закључење уговора о узајамној помоћи, самим тим што би се то косило са постојећим уговором између Москве и Берлина. Акција покренута на иницијативу Југославије окончала се после преврата закључењем платонског уговора о пријатељству и ненападању између СССР и Краљевине, који је закључен у зору 6. априла, иако је антидатиран као да је закључен 5. априла 1941. године. Чак и овакав бенигни уговор немачка страна оцењивала је као антинемачку манифестацију. Совјетском Савезу је одговарао отпор Југославије, као у том часу и Великој Британији, али без обавезивања према Краљевини.

ПРАВИ се понекад знак једнакости између 25. и 27. марта са становишта српске судбине, јер и један и други нису изражавали интересе Срба. Прво гледиште изражавала је у току историјске радње једна мала германофилска струја у Србији и српском народу која се није могла ни приближно мерити са преовлађујућим антинемачким, антифашистичким и слободарским расположењем. Немачка је несумњиво била заинтересована да приволи Југославију да мирним путем пређе на страну Осовине из разлога војне целисходности, привредне целовитости, обезбеђења дунавског воденог пута за превоз робе из Румуније, Бугарске и Југославије. Наводи се да је Хитлер упознао кнеза Павла са скорим нападом на СССР (што изворно није сасвим извесно), а из чега присталице 25. марта извлаче закључак да је кнез-намесник имао изгледа да у том будућем двобоју џинова тражи своју шансу, под далеко повољнијим условима... Хипотетична размишљања свакако нису предмет расправе историчара, али ван њиховог оквира излазе тенденције ранијег Хитлеровог понашања из којих се могу изводити извесни закључци. Хитлер је био познат као непоштовалац уговора, прекршилац задате речи, нарушавања свечаних декларација. Колико их је само до 25. марта 1941. прекршио? За њега је приступ Југославије Протоколу Тројног пакта био „комад папира" који је могао поцепати чим прођу околности ... За гвозденог канцелара Ото фон Бизмарка се говорило да му је било лако закључити уговор, јер је још лакше могао наћи професора међународног права који ће образложити његово раскидање. Хитлер није припадао том типу формалиста који би тражили професорска образложења у сличним ситуацијама. Немачка је градила „нову Европу" на рушевинама старе, тзв. версајске, у којима није било места државним творевинама које су сматране, па ма и сасвим неправедно, версајским, међу којима и Југославији.

ОБЕ алтернативе пред којима су се нашле Југославија и њени народи, пре свега српски, садржавале су у себи опасности у условима драматичне кризе на Балкану, конфронтације супарничких великих сила, нарасле унутрашње кризе и оштро супротстављених национализама. Ко је од озбиљних и родољубиво расположених могао очекивати да Хитлер поштује државну част једне државе у којој је гледао „версајску креатуру"? Малобројне пронемачке снаге у Србији узалудно су уверавале српски народ да им Немци нису противници. Пакт потписан 25. марта 1941. био је очигледно изнуђени споразум силе која је почивала на тоталитаризму, деградацији моралних норми у унутрашњем животу и међународним односима, негацији демократије, на војној претњи, лажној пропаганди, очигледно Србији и српском народу ненаклоњеној. Од тог Пакта се у измењеној историјској ситуацији није могло ишчекивати ништа добро.

Други избор је био далеко више у складу са српском историјом. Антифашистичке и слободарске снаге у српском друштву биле су далеко надмоћније од оних које су се изјашњавале за савез са Немачком. Оне су се могле ослањати и на јасно исказано расположење народа...Генерације које су памтиле отпор Србије Аустроугарској и Немачкој у првом светском рату давале су одлучујући тон антинемачком расположењу. Грађанске снаге антифашистичке оријентације сврставале су се уочи ових судбоносних одлука на страну отпора Немачкој и њеним савезницима.

НЕРЕАЛНА НАДАЊА

ТОК чињеница показује да је Душан Симовић понудио отправнику послова СССР Владимиру Лебедеву закључење уговора који би садржавао и војне обавезе СССР, што се на крају показало као неприхватљиво за Стаљина. Душан Симовић је нереално гајио извесне наде да ће добити подршку СССР, које су се убрзо расплинуле. Велико је питање ко је подржавао ова нереална очекивања Симовића - Мустафа Голубић, Божин Симић или неко други...

СУТРА: ПРЕВРАТ 27. МАРТА ОДРЕДИО СУДБИНУ СРПСКОГ НАРОДА