ФЕЉТОН - ИЗНЕВЕРЕНА ОЧЕКИВАЊА УЧЕСНИКА У ПРЕВРАТУ : Дојучерашњи бучни противници фашизма, опијени превратом, изгубили су самопоуздање

НОВА влада генерала Симовића имала је у свом саставу осам министара из владе која је у зору 27. марта срушена.

ПОСРЕДНИК Момчило Нинчић није веровао да ће Хитлер напасти Југославију , Фото Архив САНУ

Влада је заваравала себе и народ да намеснички режим није срушен из међународних већ из унутрашњеполитичких разлога. Илузорно су одјекивала уверавања сила Осовине да бечки протокол остаје на снази и да Југославија не жели да мења спољнополитичку оријентацију обореног режима. Влада и Врховна команда лаковерно су сматрале да ће добити у времену, дозвољавајући себи чак такво изненађење да Влада немачки напад дочека у Београду. Одговорни југословенски фактори неодговорно су се односили и према обавештењима југословенских обавештајаца из Берлина и Букурешта о предстојећем нападу.

На политичкој сцени после преврата збила се једна необична психолошка и политичка појава - они који су колико јуче испољавали ретку ратоборност одједном су почели да узмичу, постајали миротворци, подлегали илузијама да могу смирити и зауставити Хитлера, једном речју избећи рат или добити у времену претходним заваравањем Берлина и Рима, о чему сведоче и иницијативе да се посредује преко Рима код Берлина. За разлику од младих завереника међу официрима, старији су били за тражење политичке солуције.

МОМЧИЛО Нинчић је постављен за министра иностраних послова, јер је веровао да Хитлер неће напасти Југославију и да ће она остати ван рата. Уверавао је посланика Трећег рајха Виктора фон Херена да је „акт" од 27. марта унутрашњеполитичке а не спољнополитичке природе и да се у спољној политици Краљевине ништа не мења. Фран Куловец је предлагао да влада да „децидирану изјаву" да се наставља спољна политика претходне владе, насупрот другим министрима који су сматрали да се таква влада не би могла одржати, јер је то супротно мишљењу јавности. Симовић је уверавао министре да је неминован немачко--руски сукоб и да ће Хитлер у том рату проћи као Наполеон, разливајући снаге широм беспрегледне Русије. Сматрао је евентуални југословенско-италијански сукоб на тлу Албаније лаком операцијом која би се брзо окончала. Преко Нинчића текли су разговори са италијанским послаником у Београду Мамелијем око посредовања Рима код Берлина. За носиоца ове мисије у Рим био је уместо Нинчића одређен Слободан Јовановић, али је та мисија већ на самом почетку пропала. Влада је на седници од 3. априла тражила, на предлог Богољуба Илића, да се становништво масовно не исељава из Београда, у ствари да се донесе забрана исељавања како се не би изазивала паника. Оно што је сваком грађанину било јасно - да је рат на прагу - као да није било јасно југословенској влади, односно оном делу владе који је губио време у разним расправама. Својом мирољубивом политиком предњачили су Мачек и Куловец, који су у односу на рат заузимали исти став као и у Цветковићевој влади. Зло разлика и неповерења једних у друге није могло ишчезнути ни у тим одсудним тренуцима пред напад. Од српских министара мирољубиву политику заговарао је нарочито Момчило Нинчић. По Нинчићевој жељи Симовић је 5. априла предвече сазвао конференцију на којој су били још Мачек, Јовановић, Трифуновић, Грол, Јевтић и Куловец. Нинчић је изнео мишљење да се у најкраћем року мора ступити у везу са немачком владом ако се жели избећи напад. Био је спреман да лично иде на ноге Хитлеру. Мачек и Куловец су били за избегавање рата по сваку цену.

ГЕНЕРАЛ Симовић је иступао за отпор Немцима пре него што уђу у Солун, јер ће онда Југославија бити опкољена и све ће бити касно. Очекивања неких млађих учесника у преврату 27. марта била су изневерена, јер су они преврат посматрали као активно антинемачко понашање владе и војног руководства земље. Део учесника истовремено је страховао да не буду искоришћени као „слепо оруђе" за остварење неког циља који би имао искључиво унутрашњеполитички значај. У државном удару видели су првенствено смену власти ради напада на Немце у Бугарској. Пошто само обарање владе нису схватали као аутоматско улажење Немачке у рат против Југославије, иако се тако догодило, требало је напасти Немце док делује фактор изненађења и њихова несабраност. Ако се није могло очекивати да Немци буду поражени, могло се рачунати на локалне успехе и подизање морала.

Официри - учесници преврата сматрали су да „слава оружја и част заставе нису празне речи". Посебно се рачунало да би са војне тачке гледишта било најцелисходније напасти Немце у покрету према грчкој граници, када се уопште нису надали ма каквој интервенцији са југословенске стране. Нападом би се добило и време за мобилизацију и концентрацију највећег дела снаге Југословенске војске. Офанзивне снаге усмерене према Бугарској омогућиле би образовање дефанзивне линије („масе") Дунав - Сава, до реке Босне, чији би задатак био да штити леви бок и позадину трупа које се боре у Бугарској.

Извршиоци преврата у Београду као да нису схватили суштински значај онога што су учинили. Рушењем владе која је Југославију приводила у друштво Осовине они су практично бацили рукавицу силама Осовине, пре свега Немачкој. Тај чин би се политички могао означити као casus belli. Рат Немачке против Југославије могао се очекивати, као  што су и Британци схватали да је рат између Југославије и Немачке неизбежан. Готово ирационално делује схватање у влади од 27. марта да је могуће дипломатско-политичким средствима одложити неумољивост немачког напада, тим пре што је била позната агресивност Хитлера, увређеност вође Трећег рајха, увереност да иза преврата стоје његови главни противници Британци, србофобичне идеје Хитлера. Манифестације народа после преврата јасно су откривале расположење против Немачке. Главне пароле су биле недвосмислене. Српски народ је између две могућности - да се покори или прихвати изазов - изабрао ону ратну. [...]

ПРОГЛАШЕЊЕ опште мобилизације предлагали су и неки трезвени генерали, свесни да се војска мора наћи у што повољнијој ситуацији пред напад, који је морао уследити као резултат претходног понашања. Наређење за хитну општу мобилизацију подржавали су и командант Београда, армијски генерал М. Петровић, те дивизијски генерал у пензији Милутин Николић, тада први помоћник начелника Генералштаба. Николић је Душану Симовићу и генералу Богољубу Илићу, министру војске и морнарице, јасно ставио до знања да је Југославија опкољена и да Немци могу из Темишвара стићи у Београд за седам часова. Једино логично питање које се могло поставити састојало се у питању генерала Николића: против кога је онда био изведен пуч, ако се под хитно не предузимају мере одбране од напада?

Уместо опште мобилизације, Министарство војске и морнарице 27. марта издало је наређење за активирање јединица, које је обухватало активирање: трупа за затварање границе, јединица за осигурање унутрашњости територије, посадних трупа, жандармеријских јединица и јединица за рушење и запречавање. Првог априла 1941. наређено је да се Штаб Јуришне команде претвори у Штаб четничке команде, да се штаб премести из Новог Сада у Краљево и да се четничке јединице почну обучавати по принципима четничког ратовања. Опште активирање јединица, као вид трајне мобилизације, само да би се избегли немачки напади у агресији на Краљевину Југославију, наређено је 30. марта 1941, с тим да први дан активирања буде 3. април 1941. године. Приликом општег активирања Бановина Хрватска је изузета од узимања возила и стоке.

Министар војске генерал Илић наредио је свима у Штабу Врховне команде, који се налазио у Београду у згради Генералштаба, да се не врши евакуација ратног материјала из зграде како не би дошло до узбуђивања народа.

СТРАХОВАЊА ОД СУТРАШЊИЦЕ

ДОЈУЧЕРАШЊИ бучни противници фашизма и опијени превратом, политичари и војници којима се чинило да су спремни да се суоче са највећом силом овога света преко ноћи су изгубили самопоуздање, освојио их је дефетизам, савладала депресија, дух посустао. Уместо ратничког расположења превладавала је малодушност, помешана са страхом од сутрашњице. Њихово расположење преносило се и на народ и војску. Генерали, који су истина знали до којег је степена војска неприпремљена за рат са Немачком, психолошки су изгубили рат пре него што су га и почели.

 СУТРА: НЕМАЧКА ЈЕ ГРАДИЛА НОВУ ЕВРОПУ НА ТЕМЕЉИМА СТАРЕ 

Препоручујемо

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - У ЗАГРEБУ МАРТОВСКИ ПУЧ НИКОМ НИЈЕ ОДГОВАРАО: За Алојзија Степинца, 27. марта на улицама Београда није било ниједног поштеног човек

30. 07. 2024. у 18:00

Фељтон

0 2

ФЕЉТОН - ЗА ПАТРИЈАРХА 27. МАРТ ЈЕ БИО КАО ВИДОВДАН: Пуч је одушевљено примљен у Београду и другим градовима Југославије, сем у Загребу

29. 07. 2024. у 18:00

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - ОФИЦИРИ СТВАРАЈУ ТАЈНЕ ГРУПЕ ПО ГАРНИЗОНИМА: Армијски врх није могао да опрости кнезу Павлу стварање Хрватске бановине

28. 07. 2024. у 18:00

Фељтон

0 3

ФЕЉТОН - КНЕЗ ПАВЛЕ НАПУШТА НЕУТРАЛНУ ПОЗИЦИЈУ: Учешће Српске цркве на страни антифашистичких снага давало је неку митску снагу

27. 07. 2024. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације