ФЕЉТОН - ПОЛИТИЧКИ ЖИВОТ ХРВАТА ПОД КОНТРОЛОМ ВАТИКАНА: На Четвртом конгресу КПЈ у Дрездену 1928. је донета одлука о разбијању Југославије

ПЕРДСТАВНИЦИ Народног вијећа, непризнате државе Словенаца, Хрвата и Срба, Женевском резолуцијом из новембра 1918. наметнули су двојну формулу, која је поништавала резултате крфског компромиса.

Краљ Александар проглашава Краљевину Југославију, Фото " Профимедија"

Преношењем расправе из „хотелске собе" на бојно поље преовладала су решења која је наметнуо однос снага. У Напутку народног вијећа истакнут је индивидуалитет Државе СХС, иначе међународно непризнате.  Историја међуратне Југославије показала је колико је та конфедералистичка традиција била јака, дубока, жилава; да извире из историје и менталитета. Хрватска политика користила је тачке ослонца у земљи и иностранству. Без обзира на антиклерикализам Стјепана Радића, религија је била усађена у свест Хрвата, а Црква је контролисала у суштини њихов политички живот. Црква је у критичном тренутку могла постати субјект у политичком вакууму, арбитар, заштитник, посредник, залеђе националног фронта ослоњено на интернационалну основу Ватикана и његов светски утицај. Јако исељеништво одржавало је везе са завичајем  и било важан чинилац у стварању јавног мњења у иностранству.

Франковачке снаге парадирале су са припадношћу Хрвата немачком културном кругу.

Антисрпско нерасположење нарочито је порасло прихватањем Видовданског устава 1921. простом већином и куповином гласова, уз бојкот хрватске опозиције. Обележје политичким борбама после 1921. даваће захтев хрватске опозиције за ревизију Устава.

Има историчара који кажу да је Европа створила Југославију и да је она може и разорити.

Ван буквалног схватања ове тезе, реч је о утицају националног уједињења Италије и Немачке у XIX веку, а на другој страни мобилизацији свих југословенских снага ради одбране етничког интегритета. Стварање националних држава после Првог светског рата, на рушевинама трију царстава, имало је за циљ да надомести средњоевропску државу као брану револуцијом захваћеној Русији, успостави гранични бедем против обнове ревизионизма поражених држава, новог германског империјализма и мађарског ревизионизма, рестаурације Хабзбурга у Аустрији.

НОВОСТВОРЕНА Краљевина СХС постала је угаони камен нових међународних односа на Балкану, успостављених у Версају. Све док је систем ових односа био на снази, српска позиција у међународним односима била је неупоредиво јача од хрватске, спречавајући покушаје интернационализације хрватског питања. Са растућом фашистичком агресијом међународни положај српског народа се погоршавао. О томе речито сведочи положај НДХ у „новом поредку", у коме није било места за Србију.

Тек што се Краљевина СХС склопила у целину, најумнији део владајућих снага почео је мислити на унификацију правног система, на економско повезивање, изградњу саобраћајних веза. Но, Краљевина је већ 1928, приликом скупштинског атентата, упала у драматичну кризу која је запретила духовном и политичком раздвајању на источни и западни део Југославије. Често се помиње краљева порука рањеном Стјепану Радићу, преко Светозара Прибићевића, о разилажењу Срба и Хрвата мирним путем, попут Норвежана и Швеђана, заборављајући да су ови народи имали своје националне територије и да њихово становништво није било измешано. Србија би на тај начин, према краљу Александру, постала мања али и хомогенија. Наводи се и линија разграничења - од Вировитице до Пакраца, обалама Уне и Крке, која би избила изнад Шибеника до Задра. У времену савремене картографске грознице, поменутој идеји краља Александра из јула 1928. придаје се значај свесног и промишљеног циља за одвајање Срба и Хрвата, у ствари цепања Краљевине СХС, мада краљ никада није озбиљно мислио на поделу. Александар је био краљ Југословена и до своје смрти је остао доследан ујединитељској концепцији и одбрани југословенске целине.

АЛЕКСАНДРОВА  диктатура у име спасавања државе од распада и племенских атавизама, са политиком националне нивелације, произвела је своје последице.  Напуштањем парламентаризма, завођењем личне власти  земља изнутра поткопана. Италија је заиста имала 1928. план да нападне Краљевину СХС, што се - случајношћу историје - подударило са акцијом једног другог Италијана, Палмира Тољатија (Ерколија), на IVконгресу КПЈ у Дрездену 1928. да преко КПЈ разбије Југославију. Држава је, на једној страни, показала оправдану спремност да се брани од спољне опасности, а на другој, изазвала револт свих националних и демократских снага у Југославији. Земља, начета аграрном кризом од 1926. године и притиснута сељачким дуговима, запашће 1930-1931. у ковитлац велике економске кризе која, мада са закашњењем, није мимоишла ни Југославију. Октроисани устав донет 1931. само је камуфлирао даље настављање диктатуре... Највећу пукотину режиму краљевског апсолутизма створиле су тзв. загребачке пунктације, ланчаном реакцијом резолуција националних и страначких првака за ревизију Устава и преуређење државе на националним основама. Шестојануарска диктатура оснажила је сепаратистичке снаге, нарочито у Хрватској. Сепаратистичка политика добијала је све више на снази фашистичком експанзијом, како у Хрватској, тако и у Македонији, на Косову и Метохији, међу националним мањинама. Политика националног јединства се до краја распукла.

Погибијом краља Александра 9. октобра 1934. у Марсељу започео је период намесничког режима. Та фаза владавине често се назива „диктатуром без диктатора". Влада Милана Стојадиновића настојала је да приближавањем Југославије Италији и Немачкој блокира ове земље како не би помогле ХСС-у у решавању хрватског питања. За време Милана Стојадиновића дошло је до највећег окружења Хрватске у међуратној Југославији, преко трочлане ЈРЗ, препуштањем простора Словеније Словенској људској странци Антона Корошца, а Босне и Херцеговине Југословенској муслиманској организацији Мехмеда Спаха.

Неутрализацији ХСС требало је да послужи и закључење Конкордата. Стојадиновић се изјашњавао за јединствену Југославију, што је било изражено у начелу: један народ, једна држава и један краљ. Изгледа да је Стојадиновићу одговарао модел Мусолинија, то јест стављање краља Виктора Емануела III у сенку моћног вође. Осветило му се, међутим, удруживање свих демократских снага у Југославији против режима, нерешавање хрватског питања и спољнополитичка оријентација према фашистичким силама. За удружену србијанску опозицију биле су неприхватљиве Стојадиновићеве недемократске методе и одступање од традиционалне спољне политике.

Са становишта националних односа, Стојадиновић је у српску и југословенску политику уносио једну нову димензију - економску, јачањем државне интервенције, јавних радова (започетих још под Богољубом Јевтићем), у виду градње путева, развијања аутомобилизма, постављања основа хемијској индустрији. Политичку власт требало је искористити за економско уздизање Србије у Југославији... Напуштањем либералистичке фазе економског развитка, која је првих година после уједињења давала резултате, захваљујући јефтиним кредитима у условима инфлације, поништене међутим дефлацијом, прелазило се на политику државне интервенције и етатизма. У том времену уобличава се од раније позната политика Трећег рајха о Југославији као додатном простору „великог привредног простора" Трећег рајха, која ће до 27. марта 1941. постати канон у немачком прилазу Југославији.

СССР ПРИХВАТА ЈУГОСЛАВИЈУ

ПРОМЕНА совјетске политике после победе нацизма у Немачкој, јануара 1933, утицала је на измену односа СССР  према Краљевини Југославији. Уместо рушења Југославије преко КПЈ, прихвата се њено одржавање како она, разбијена на више патуљастих држава, не би постала лак плен империјалистичких сила. Велика Британија, посредством неофицијелних личности попут Р. Ситона Вотсона, преузима 1936. кључну улогу у реорганизацији југословенске државе на националном принципу, у уверењу да ће она на тај начин изнутра оздравити уочи предстојеће светске кризе. Спроводник те политике је први намесник-кнез Павле Карађорђевић, у енглеским изворима обележаван као „Пријатељ" („Фриенд").

 СУТРА: УСТАШЕ И КЛЕРИКАЛЦИ У ЗАЈЕДНИЧКОМ СТРОЈУ 

Препоручујемо

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - ХРВАТИ ПОТКОПАВАЈУ НАРОДНО ЈЕДИНСТВО: Новопроглашена држава Словенаца, Хрвата и Срба за саветнике је била непријатељска територија

14. 07. 2024. у 18:00

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - МЛАДА БОСНА И ПРИНЦИП ПОЛИТИЧКИ ОСЕТЉИВА ТЕМА: Након ратова 1990-их година слика о Младој Босни је у знатној мери промењена

13. 07. 2024. у 18:00

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - ФРАНЦ ФЕРДИНАНД ЈЕ БИО СИМБОЛ ДРЖАВЕ ХАБЗБУРГА: "Видовдан четрнаесте" није нестао ни када су крајем 1918. топови утихнули

12. 07. 2024. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације