ФЕЉТОН - ХРВАТИ ПОТКОПАВАЈУ НАРОДНО ЈЕДИНСТВО: Новопроглашена држава Словенаца, Хрвата и Срба за саветнике је била непријатељска територија

СТВАРАЊЕМ Краљевине СХС Срби су сматрали да је решено српско питање отворено 1804. окупљањем свих Срба, сем мањег броја у Румунији и Мађарској, у јединственој југословенској држави.

Проглашење Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца 1. децембра 1918 , Фото "Википедија"

Као пијемонтешка снага у процесу уједињења, Србија није могла да не да и печат првој југословенској држави: карактеру уједињења, облику владавине, унутрашњем уређењу.

Организација власти Краљевине СХС почивала је на етничком унитаризму, који је према оновременим схватањима најбоље могао обезбедити интересе српског народа. Сам назив државе био је израз схватања о троименом народу. Формула о етничком унитаризму била је 1914-1918. и у међународној функцији уједињења, када је с позивом на национални разлог разарана вишенационална структура полуфеудалне Аустроугарске. Време крајем првог светског рата и после његовог завршетка протицало је у знаку првенства националног у Европи, као неке врсте „легитимно признате норме" (Бенедикт Андерсон). Експериментом краља Александра 1929. национална идеја је са својом идеолошком подлогом - интегралним југословенством - доведена до апсурда недељивог народног јединства (једна држава, један народ), имајући за последицу слабљење југословенске државне идеје и обнову националних програма, од којих се онај хрватски заодевао у федеративно-конфедеративно рухо.

Да ли су сви „партнери" били једнаки у стварању Краљевине СХС? Хрватска историографска теза инсистира на неједнакости, али без уважавања чињеница историјске стварности у смислу односа снага. Срби су имали славу победника (хрватски националисти цинично кажу над два „крепана царства"), династију, владу, војску, дипломатски апарат, подршку савезника, иако без формалних уговорних односа; новостворена држава се преко Краљевине Србије појавила на Мировној конференцији, све до међународног признања; у Југословенском одбору је било мало политичара од ауторитета (сем Фрање Шупила и Анте Трумбића), углавном плаћаних од српске владе, са изузетком два-три члана; Југословенски одбор је деловао као пропагандна трибина не успевши да добије међународно признање.

Независно од воље Хрвата и Словенаца, Антанта је имала обавезе према Италији из 1915. године, на основу тајног Лондонског уговора. Држава Словенаца,Хрвата и Срба  није била међународно призната, а њена територија се на основу одлуке савезничке команде под Франше д' Епереом сматрала непријатељском. Новопроглашена Држава СХС била је, углавном, без војске и изложена италијанској експанзији.

У ИСТОРИОГРАФИЈИ се поставља и питање: да ли је воља народа опредељивала стварање Краљевине СХС? Милорад Екмечић се упустио у „мерење" те воље и нашао да је она ипак постојала, наравно не изостављајући католичке отпоре, као и различита расположења народа у Далмацији и северној Хрватској. Но, воља се у таквим историјским ситуацијама никада не може математички израчунати. Воља народа Војводине и Црне Горе легализована је одлукама новосадске и подгоричке скупштине новембра 1918. године. Југославију је, несумњиво, хтео српски народ у Аустроугарској. Македонска национална свест није била развијена, нити су Македонци имали своје страначке организације, покрете и представнике који би их заступали, мада је било појединачних и групних иступања и слања меморандума иностраним форумима у којима се истицала македонска национална самобитност.

Познато је да ниједна држава која израста из противуречних историјских кретања не би формалним цепидлачењем могла задовољити савршенство мерила; увек би јој недостајао неки елемент. Изгледа нам много важније: ко је одбранио хрватски и словеначки етнички териториј и како би делови бивше Аустроугарске поднели последице пораза Царевине и табора Централних сила уопште? Хрвати су 1918. и те како могли рачунати и на отпор Срба у Хрватској, расположених за уједињење и спајање са матицом.

У историјској науци нема места хипотетичким разматрањима, попут оних да ли би Срби 1918. добили границе предвиђене Лондонским уговором? Ипак поставимо питање: како би се практично понашала Италија, подржавана од Француске и Енглеске, без обзира на то што би највећим делом одредбе Лондонског уговора биле легализоване? Срби 1918. нису могли рачунати на Русију, словенску заштитницу, која се налазила у хаосу Октобарске револуције.

Хрвати би - наставимо ли са хипотетичким разматрањем - у измењеној констелацији почели отварати територијалне захтеве. Могло се догодити оно од чега је страховао Никола Пашић, да се у виду, па макар и окрњене Хрватске, на западу Србије појави једна нова Бугарска, стежући је са истока и запада.

СРПСКА политика 1918. као да није била свесна миленијског преврата који се збио стварањем Краљевине СХС. Радило се о прекорачењу граница различитих цивилизација и вера, друкчијих традиција и менталитета; окупио се у јединственом државном оквиру свет и географски амбијент који се Аустроугарска први пут после римског времена нашао у једној целини.

За разлику од Срба и Црногораца, Хрвати нису имали своју државу. Живећи у Аустроугарској, они су настојали разним нагодбеним везама да стекну што аутономнији статус. Незадовољство својим историјским положајем испољило се и у Краљевини СХС, односно Југославији. Српској политици није било блиско нити разумљиво истицање после 1918. анахроних искустава о дуализму, федеративно--конфедеративним везама, на којима је истрајавала хрватска политика у својству основног опозиционог фактора српској владајућој политици. Појмови повјесног државног права, методи бојкота, издвајање народних посланика (заступника) у нека посебна представништва („заступства") која су се обраћала међународним телима, слање емисара на Запад ради налажења заштите или интернационализације хрватског питања, водила су парализи сарадње, изазивајући незадовољство српске стране... Политика Стјепана Радића, вође Хрватске републиканске сељачке странке (ХРСС), у суштини је ишла на поделу власти у Краљевини. Хрвати су поткопавали државу коју нису прихватали, јер се заснивала на концепцији троименог народа, односно на принципу народног јединства. Њихова политика ће показати страховиту опструктивну моћ у односу на Југославију, која се може посматрати у целом међуратном раздобљу, па и после Споразума Цветковић - Мачек. Српска политика је бранила решења државног уређења која су више одговарала традицији српског државног живота, без познавања федеративних и конфедеративних облика. Откривала су се два искуства и свести о држави: једно, по коме држава настаје у процесу националосло-бодилачких ратова, потирући оно друго хрватско, које је Мачек једном приликом назвао - асоцирањем на уговоре и нагодбе, са њиховим обнављањима и ревизијама, нотарским.

ДРЖАВУ насталу 1918. неки историчари називају „државом помирења", између осталог, јер је у састав војске Краљевине СХС примила хиљаде официра поражене војске Аустро-Угарске. Можемо ли да не подсетимо да су се у апарату власти и привреде Краљевине СХС налазили представници хрватског грађанства, док је финансијска олигархија Хрватске са својим новчаним заводима, пре свега Загребачком штедионицом, представљала најјачу финансијску снагу у држави. На тлу Словеније, Хрватске и Војводине била је смештена најважнија индустрија Краљевине Југославије, ако изузмемо војну која се углавном налазила на територији Србије. Југословенски крајеви под Аустроугарском били су неупоредиво развијенији од Србије и Црне Горе, али далеко инфериорнији од Аустрије, Мађарске, а нарочито Чешке и Моравске у којој се налазило језгро индустријске моћи Аустроугарске. Нова држава је експроприсала стране аграрне велепоседе и спречила одливање земљишне ренте у иностранство, али јој није пошло за руком да национализује страни капитал у индустријским предузећима и новчаним заводима, везан за Беч, Пешту, Праг.

СТВАРАЊЕ ДРЖАВА

НАЦИОНАЛНИ, економски и културни конгломерат Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца називао се после 1918. и у целом међуратном раздобљу немогућом државом од самог почетка, историјом тешко разумљивог хаоса за европски начин размишљања. Међутим, прва југословенска држава није била изузетак приликом стварања нових националних држава на рушевинама бивших царстава. Зашто бисмо заборављали Чехословачку, са Чесима (па и Моравцима), Словацима, Мађарима, те судетским Немцима.

 СУТРА: У ЗАЈЕДНИЧКОЈ ДРЖАВИ ЈЕ ИЗОСТАЛА БРИГА О СРБИМА 

Препоручујемо

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - МЛАДА БОСНА И ПРИНЦИП ПОЛИТИЧКИ ОСЕТЉИВА ТЕМА: Након ратова 1990-их година слика о Младој Босни је у знатној мери промењена

13. 07. 2024. у 18:00

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - ФРАНЦ ФЕРДИНАНД ЈЕ БИО СИМБОЛ ДРЖАВЕ ХАБЗБУРГА: "Видовдан четрнаесте" није нестао ни када су крајем 1918. топови утихнули

12. 07. 2024. у 18:00

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - БЕЧКА ВЛАСТ УВОДИ ВОЈНУ ДИКТАТУРУ САМО ЗА СРБЕ: Гаврило Принцип и другови залагали су се за стварање националне државе

11. 07. 2024. у 18:00

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - ДЕМОКРАТСКИ КАРAКТЕР НОВОГ НАЦИOНАЛИЗМА: Омладина није одлазила у цркве из религиознх разлога већ да буду одани "нашој цркви"

10. 07. 2024. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације