ФЕЉТОН - ЕВРОПА РЕХАБИЛИТУЈЕ ХАБЗБУРШКУ МОНАРХИЈУ: Глорификовање Средње Европе доноси и слику о дивљем и нецивилизованом Балкану

НОВЕ околности довеле су до промене слике аустроугарске историје.

Франц Фердинанд са Ауастроугарским званичницима у Сарајеву , Фото Архив Босне и Херцеговине

Историчари су приметили да је носталгија за Хабзбурзима резултовала у слици Двојне монархије као мултикултурног раја, који је уништен национализмима и неодговорношћу великих сила.

Примећено је да историје позног Хабзбуршког царства радо истичу мултиетнички и карактер Аустроугарске у последњим деценијама њеног постојања.  Интерпретације историјске и културне баштине Двојне монархије нису се кретале само пратећи савремене научне трендове, већ су и водиле рачуна о томе шта је политички релевантно. Велики део текстова о Средњој Европи писан је као реакција против поистовећивања њихових земаља са комунистичком источном Европом, са циљем да се потврди европски идентитет њиховог региона.

Узалуд је Клаудио Магрис указао још 1960-их на постојање „хабзбуршког мита“ – феномена да су писци који су жалили за Аустроугарском приказивали своје некадашњу домовину као рај. Двојна монархија постала је „срећно и хармонично време“, али и „идеална отаџбина“.

Како је Џат приметио, у време пада комунизма настајала је нова „културна географија“ Средње Европе.  Често некритичке интерпретације биле су у складу са дневнополитичким потребама. Стејн Вервает пише да је „Хабзбуршка обнова“ добила обрисе правог измишљања традиције.  Бекство од Истока ка Западу, захтевало је и нова историјска тумачења. Држава за којом су жалили како геополитичари тако и интелектуалци држава „народне демократије“ убрзо је почела да добија потпуно другачију слику у историографији.

ФРАНЦУСКА историчарка Катрин Орел је указала да пример хабзбуршке обнове у историографији представља биографија Франца Јозефа из пера француског историчара Жана Пола Бледа.  Како је политичка ситуација утицала на перспективу о Двојној монархији, што чини основу за суд о Младој Босни, најбоље се може показати уколико Бледово дело упоредимо са књигом Алана Тејлора о Хабзбуршкој монархији, две књиге које су настале у два знатно другачија контекста. Тејлор је своју књигу први пут објавио 1941. године, а потом ју је и дорадио и поново објавио 1948. године.

У књизи коју је писао у време ваздушних борби над Енглеском, Тејлор је истакао да је Хитлер аутентичан производ немачке историје као и да ће јака Немачка увек бити опасност за мир и стабилност Европе.  Не треба изгубити из вида да је и Југославија била Версајска творевина која је, између осталог, имала и своју улогу у обуздавању Немачке. Са друге стране, Жан Пол  Блед је своје дело објавио 1987. године у периоду чији је дух времена вероватно најбоље описао енглески историчар Алан Скед који је забележио 1989. године да у време када Европа прави прве кораке ка уједињењу, тешко је одбацити историју Аустрије као бесмислену. „Укратко, европска идеја позива на аустријску“, написао је тада Скед.

У ДЕЛОВИМА посвећеним Францу Фердинанду, Тејлор га описује као насилног и реакционарног клерикалца и аутократу, док се Блед „обрачунава са легендом“ о ратоборној природи престолонаследника и разматра његове идеје за поправљање стања и преуређење Монархије.  И Тејлор се бавио тим плановима, цинично оценивши писање историчара који су жалили за нестанком Монархије:

„Да само Монархија није поражена 1866; да су само Мађари прихватили Словене као себи равне; да су само Немци престали да гледају ка Немачкој; кад би само народи царевине опет постали они стари неписмени сељаци и поново били беспоговорно одани династији (…) исто тако и ожалошћени могу, окупљени око одра, да кажу: кад би само мртвац дисао, био би сасвим добро“.

Док је Блед инсинуирао да је председник српске владе Никола Пашић знао за припреме атентата, да у Србији ништа није урађено да се атентат спречи и да је озбиљност захтевала од Монархије да више не дозволи провокације без одговора, Тејлор је писао да је Анексијом Босне и Херцеговине сама Аустро-Угарска створила српску опасност, као и да је хабзбуршка дипломатија изазвала рат.  Док је Блед указивао на стварност постојања специфичног културног простора у срцу Европе, Тејлор се бавио монтираним судским процесима против Срба и самопрокламованом аустријском цивилизаторском мисијом.

ДА ДОЛАЗИ  време промене наратива најавила је на најбољи начин посета Ота Хабзбуршког Загребу 1990. године. Ото који је, тада и доцније, свесрдно подржавао борбу Хрватске за независност, изјавио је том приликом да Хабзбурзи „нису онакви какви су деценијама приказивани у југословенским историјским уџбеницима“, као и да осећа моралну дужност да помогне Хрватској да поврати европски идентитет.  Хрватска је тако европски идентитет крајем XX века стицала напуштањем Југославије, потпуно супротно омладинским схватањима с почетка века. Поводом атентата на бана Хрватске, хабзбуршког чиновника, 8. јуна 1912. године, Август Цесарец је писао Владимиру Черини: „ма како ствар стајала, једно стоји, да је даном 8. јуна 1912. године Хрватска ступила у Европу“.  Отон Хабзбуршки се укључио у питање транзиције и будућности земаља чије су територије некада припадале Двојној монархији,  у том контексту поприлично је јасно његово тврђење да Хрватска није земља Балкана већ земља Средње Европе.

Последња епизода у целовитој дисторзији погледа на историју последних деценија Хабзбуршког царства догодила се крајем XX века. У време када се све више говорило о уједињењу Европе, када су се студије посвећене Аустро-Угарској пре свега бавиле мултиетничким карактером Двојне монархије, и када су се чули гласови да је то пример на који Европа, која се креће ка уједињењу, треба да се угледа,  избио је грађански рат у Југославији. Рат је многе навео да у хабзбуршкој политици виде далековидост и да у њој виде политику стабилности.  

КРИСТОФЕР Кларк тврди да смо са тачке гледишта Европске уније приморани да са „више симпатија посматрамо нестали империјални вез Аустро-Угарске“.  „Ако је Југославија желела да преживи била јој је неопходна космополитска толеранција Хабзбуршког царства у његовом зениту“, пише Ендрју Хејстингс.  Ратне страхоте у Југославији нагнале су многе да поверују да су сва зла XX века настала на Балкану. Чак је и Адолф Хитлер научио да мрзи управо на Балкану, делу Европе одакле је, наводно, потекла сва историја XX века.

Идеализована Средња Европа је са распадом Југославије стекла прилику да добије своју другост. Глорификовање Средње Европе често доноси и слику о дивљем и нецивилизованом Балкану. Бошњачки историчар Иљас Хафисбеговић рекао је 1993. године, за документарац британске телевизије Би Би Си о узроцима Првог светског рата, да би се и Принцип придружио „онима који сада уништавају Сарајево“. 

КРИВИЦА ЗА ОБА РАТА

ГАВРИЛО Принцип је повезиван не само са кривицом за Први светски рат, већ је постао крив и за Други светски рат, али и комунизам и фашизам, писао је амерички дипломата Ричард Холбрук, који је додао да ту „чињеницу“ зна сваки студент историје.  Холбрук је као политичар обликовао судбину једног простора што је захтевало и одговарајући поглед на прошлост.  Узалуд је, чини се, Марк Блок упозоравао да историчар мора бити свестан „вируса садашњости“.  Сва комплексност Младе Босне често је сведена је Гаврила Принципа и национализам као једини фактор.Ретки су историчари попут Вилијама Малигана који су у Принципу видели југословенског, а не српског националисту.  Постало је изазовно тврдити да је Принцип изазвао светски сукоб.

 СУТРА: ИСТОРИЈОГРАФИЈА ЈЕ ДЕТЕ ВРЕМЕНА У КОМЕ НАСТАЈЕ 

Препоручујемо

Фељтон

0 2

ФЕЉТОН - КОРЕНИ ИДЕЈЕ О ЖРТВОВАЊУ ИСКОНСКИХ БУНТОВНИКА: Идеје о атентату договорене пре него што се сазнало да Фердинад долази

25. 06. 2024. у 18:00

Фељтон

0 2

ФЕЉТОН - СРБИЈА КАО УТОЧИШТЕ ЗА СЛОБОДУ МИШЉЕЊА: Аустромарксисти су се залагали очување структуре царства и династије Хабзбурга

24. 06. 2024. у 18:00

Фељтон

0 7

ФЕЉТОН - ВИЦЕВИ О СРПСКОЈ ИСТОРИЈИ ШИРЕНИ МЕЂУ КОМУНИСТИМА: Kрлежа је писао и да су младобосанци подржавали "крваву политку" српске владе

23. 06. 2024. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације