ФЕЉТОН - ШПИЈУНСКИ РАТ ИЗМЕЂУ ЛОНДОНА И ПЕТЕРБУРГА: У спољној политици цар Петар I је наступао као врсни војсковођа и као мудри дипломата

У ИНТЕРЕСУ Русије деловали су и страни дипломати. Тако је 1718. године, уочи мировног конгреса на Аландским острвима, Мадрид на молбу Петра Великог у Стокхолм послао искусног агента Патрисија Лавлеса са тајним задатком да потакне шведску владу на закључивање мира са Русијом.

Церевић Алексеј и Петар Велики , Фото: Слика Николаа Геа из 1817.

Да би Лавлесу обезбедио већи значај у преговорима, шпански кардинал Алберони му је предао чек амстердамске банке на суму од 200.000 талира. Француски дипломата Дибоа је, међутим, сазнао за Лавлесову тајну мисију, о чему је одмах известио Лондон, предлажући лондонској влади да задржи Лавлеса под било којим изговором. Тако је Лавлес био ухапшен у Данској. Тек на инсистирање руске владе ослобођен је и упућен у Санкт Петербург. После консултације са потканцеларом Русије П. П. Шафировим, Лавлес је отпутовао у Хамбург, како би задатак који је добио извршио преко хамбуршких представника. Пред одлазак Шафиров му је строго наредио да све чува у тајности, јер би иначе Енглези и Холанђани, противници мировних преговора Русије и шведске, могли да осујете његову мисију.

У том правцу је скоро истовремено деловао и шпански амбасадор у Холандији Берети-Ланди. Он је потпомагао почетак тајних преговора руског амбасадора у Халандији  Б. И. Куракина са емисарима шведског краља. Вођени су преговори о условима закључења мира између Русије и Шведске. С тим циљем је Берети-Ланди организовао ,,случајни“ сусрет Куракина са шведским министром Г. Херцелом у хашком парку Лоо. Током њиховог разговора било је решено питање организовања мировног конгреса на Аландским острвима с пролећа 1719. године. Међутим, кривицом енглеске и француске дипломатије, преговори на конгресу били су прекинути. Амбасадори Енглеске и Француске нису губили време ни у самој Русији, где су обављали тајне задатке својих влада. Они су такође користили све канале како би добили што веродостојније информације о подухватима Петра Великог, о његовим реформама и оружаним снагама.

Посебну обавештајну активност испољавали су енглеслки дипломати. Амбасадор Енглеске у Петербургу Витворт, био је и дипломата и обавештајац у исто време. У мају 1708. године упутио је у Лондон „списак бродова царске флоте који стоје усидрени на тридесет врста од Петербурга“. У том списку био је наведен и квантитативни састав бродских команди. Витворт је, убрзо после представке руске владе, опозван у Лондон.

Тајне податке о саславу руске армије и војно-поморске флоте прикупљали су и дипломати из других европских земаља. Осим амбасадора, у Русији су шпијунирали и такозвани резиденти иностраних земаља, међу којима и Шведске. У Москви је, на пример, тајно деловао стокхолмски резидент Томас Книперкрон, интерниран на почетку Северног рата.

Његова активност постала је приметна у време упада шведских војних снага у Русију. О степену борбене готовости Книперкрон је јављао у Стокхолм тајним каналима. Сазнавши за шпијунску делатност шведског резидента, цар Петар је одлучио да га размени за кнеза Хипкова који је био заточен у Стокхолму. Книперкрон се међутим, бојећи се гнева Карла XII, одрекао размене, о чему је известио дипломатску канцеларију у Москви. Петар је био узнемирен овим догађајем и упутио је гневно писмо Мусину-Пушкину захтевајући изгнанство шведског резидента и његове породице у Верхотурје или Тоболск. Изгнанству из Москве били су подвргнути и шведски официри заробљени на почетку Северног рата.

У годинама 1717. до 1718. на међународној арени се заоштрила дипломатска борба између Русије и Тројног савеза, у који су улазиле Енглеска, Холандија и Француска. Августа 1718. године овом савезу се прикључила и Аустрија. Констелација политичких снага у Европи је тако постала крајње неповољна за Русију. Антируски талас је особито снажно погодио Енглеску. Она се на сваки начин упињала да своје нове савезнике наговори на отворену конфронтацију са Русијом. Петар Велики  је уложио много труда како би осујетио планове Лондона. У тој акцији узели су учешћа готово сви руски дипломати у иностранству. Резултат њихових заједничких напора био је да се Тројни савез, у суштини, распао. Цар је овом приликом зналачки искористио противуречности којима су били оптерећени односи између западноевропских држава.

Петар Велики је дипломатским акцијама уопште придавао много пажње и његове војне кампање биле су припремане и учврсћиване уз помоћ конкретних спољнополитичких корака. Резултати Азовских похода, на пример, били су потврђени Константинопољским мировним уговором 1700. године, Уочи Северног рата Петар је уз помоћ дипломатије успео да створи антишведску коалицију. Пред Полтавску битку Петар је дипломатском акцијом неутралисао покушаје Карла XII да Турску и кримске Татаре увуче у борбу против Русије, о чему је раније већ било речи. Вештом спољном политиком Петар је обновио Северни савез који се био распао 1706, присајединивши му и Прусију и Хановер. Уз помоћ веште дипломатије Петар је успео да спречи катастрофу руске армије код Прута 1711. године. Он је (без обзира на захтеве Енглеске) дипломатским напорима постигао закључење Ништадског мира 1721. године, мировног уговора са Персијом 1723. и, најзад, успео је да избегне нови војни конфликт са Турском 1724. године. У свим овим случајевима Петар I је наступао истовремено и као изванредан војсковођа и као мудри дипломата. При том се увек ослањао на своје талентоване амбасадоре. Они су представљали такозвану дипломатску војску Петра Великог, која је сазревала у биткама на спољнополитичким фронтовима.

Заједно са њима сазревала је и јачала и политичка обавештајна служба Русије. Резултат свега овога био је да су се руски изасланици и обавештајци Петрове епохе одлично оријентисали у међународној политици. Захваљујући њиховој еластичној дипломатији поништени су многи антируски планови у тренуцима који су били најкритичнији за Русију.

Ипак, судбина њене државне самосталности и независносии одлучивала се пре свега на ратним фронтовима.

Херојски подухвати оружаних снага и дипломата Петрове епохе већ су далека прошлост; ипак, славна традиција пренета је и на нова поколења. Ратници Петра Великог предали су је чудо-богатирима Суворова и Ушакова, они - родољубима Кутузова и Нахимова, Скобељева и Брусилова, Фрунзеа и Жукова, и свим другим незаборављеним херојима - граничарима и обавештајцима чија су имена златом утиснута у странице отаџбинске историје. Нераскидива је веза коју искивају векови и поколења.

ПРОДОР У АЗИЈУ

У ПРВИМ  деценијама осамнаестог века у жижи интересовања цара Петра Алексејевича Романова, великог реформатора и одважног законодавца нашао се и азијски континент. Године 1719. наредио је поручнику Јеврејинову и геодети Лужину да истраже граничи ли се Азија са Америком. У царској инструкцији се каже: „Треба да путујете до Тобољска и од Тобољска, и узевши водиче да путујете до Камчатке и даље како вам је наређено и да опишете тамошња места...“ Исти обавештајни задатак цар је после пет година поставио и пред капетана Беринга, који га је извршио тек после Петрове смрти.

 СУТРА: КУТУЗОВ - КОМАНДАНТ НА НЕВИДЉИВОМ ФРОНТУ 

Препоручујемо

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН- -СИГУРНОСТ РУСКИХ ЗЕМАЉА УЗ ПОМОЋ ТАЈНИХ СЛУЖБИ: У поход на Византију кнез Игор кренуо кад је њена војска кренула у рат а Арапима

27. 05. 2024. у 18:00

Фељтон

0 2

ФЕЉТОН - СТАСАВАЊЕ РУСКЕ ДРЖАВЕ И МОЋНЕ ШПИЈУНСКЕ СЛУЖБЕ: Захваљујући обавештајном раду, Русија је постала супарник Византијском царству

26. 05. 2024. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације