Фељтон

ФЕЉТОН - РАЗГРАНАТА ОБАВЕШТАЈНА МРЕЖА НА СВИМ ДВОРОВИМА: Цар Петар је рано показао интересовање за успостављање односа са азијским земљама

Приредила и превела : Вера Хорват/Пише: Андреј Сахаров

29. 05. 2024. у 18:00

РУСКИ обавештајац, лифланђски племић Јохан Паткул, се приликом боравка у Москви видео са царем Петром и тај сусрет је сусрета допринео њиховом узајамном разумевању.

ФЕЉТОН - РАЗГРАНАТА ОБАВЕШТАЈНА МРЕЖА НА СВИМ ДВОРОВИМА: Цар Петар је рано показао интересовање за успостављање односа са азијским земљама

Паткул је умео да брзо успоставља контакте са неопходним људима и да на њих врши потребан утицај. Због своје антипатије према шведском краљу стекао је поверење саксонског изборног кнеза и холанђског краља, а потом им сугерисао мисао о неопходности заједничке борбе са Карлом XII. Као резултат дипломатских акција Петрових посланика створен је Северни савез, који су чиниле Русија, Саксонија, Пољска и Данска. Доцније се том савезу придружила и Прусија. По упутствима Петра I Паткул је у Берлину деловао толико префињено и конспиративно, да о тајним преговорима које је водио са пруским краљем и министрима није процурила ни најмања вест.

Разгранате везе које је Паткул имао на дворовима држава савезница омогућавале су му да прикупи важне информације. Подаци које је слао у Москву и Петербург пружаии су руском цару солидну основу за просуђивање замисли и дејстава европских монарха. Године 1702. Петар је Паткула упутио у Аустрију да помогне руском амбасадору у Бечу Борису Алексејевичу Голицину, који је у то време био још увек дипломата без искуства, па је стога имао тешкоћа у општењу са неопходним људима на бечком двору. Паткул је, пак, брзо нашао начина да дође до многих утицајних личности у аустријској престоници, између осталих и до канцелара Кауница, ту је, на крају крајева, успео да обрлати аустријског канцелара да ради у корист Русије.

Петар I је високо ценио Паткулов рад и унапредио га је у чин генерал-поручника. Ипак се Паткулова каријера трагично завршила. Његова проруска позиција натерала је Августа II да буде на опрезу, те је лифландског племића изручио Шведској. Петар I се обратио низу европских суверена са молбом да наговоре Карла XII да ослободи Паткула, „јако министра нашега“. Али шведски краљ је остао неумољив. Почетком октобра 1707. године Паткул је, као бивши шведски поданик, погубљен у Стокхолму.

РУСКОМ цару су добровољно служила још два иноземца: Сава Владиславич Рагузински (Дубровачки) и Флорио Беневини. Рагузински је родом био из Србије. У Русији се најпре појавио 1702. године и, пошто је постигао велилики успех у трговини, боравио је по налогу Москве у Турској и неким западноевропским земљама, где је водио трговинске операције и, истовремено, извршавао дипломатска наређења руске владе. (Сава је добио задатак од цара да организује широку обавештајну мрежу и по целој Европи. То ће у више наврата помоћи Русији да однесе победу у ратовима који ће уследити, као што је то било у чувеној бици код Полтаве 1709. године, када је поражен шведски краљ Карло XII) После Полтавске битке коју је водио Петар, Рагузински је свуда где је бивао казивао о успесима руског оружја под Полтавом. (Због ове делатности Петар му је доделио чин дворског саветника.

Године 1716. Рагузински, по царевом налогу, одлази у Венецију као приватно лице.

Тамо је осим трговинских активности обављао и нека важна „господарева посла“.

Рагузински је о свим значајним збивањима у Северном рату обавештавао венецијанске власти, а када је 1716. године Петар стао на чело уједињене ескадре на Балтику, Рагузински је то саопштење московских Вједомости одмах превео на италијански. У лето 1720. године руска флота је извојевала блиставу победу над шведском ескадром код острва Гренхам. Рагузински је, не часећи часа, превео на италијански језик војни извештај о поморској победи Руса и обавестио венецијанског дужда да су сенат и синод Русије, имајуци у виду огромне заслуге цара пред Отаџбином, одликовали Петра I величајним титулама: „Император Русије“, „Отац Отаџбине“ и „Петар Велики“. Руској влади, а пре свега самом Петру, у интересу руске величине није било свеједно какав ће утисак ови извештаји оставити на венецијанску владу. Према речима Рагузинског, она је петербуршка саопштења дочекала са одобравањем и помогла му да за Петербург откупи низ уметничких дела. Пред одлазак Владиславича-Рагузинског у Русију, венецијански дужд га је обавестио о сагласности венецијанског сената да руслког цара ,,третира“ као императора. Следећи Венецију, ову титулу му касније признају и друге европске земље.

О ОЗБИЉНИМ намерама Петра I у односима са источним земљама говори и његов интерес према Средњој Азији. Године 1716. Петар I је на далеки пут оправио војну експедицију од 5.000 људи, са кнезом А. Бековичем Церкаским на челу, и са циљем да хивинског кана приклони руском подаништву, а бухарског - пријатељству. Истовремено, кнез је требало да провери веродостојност гласина о налазиштима злата на површинским коповима у доњем току Аму-Дарје, као и да организује „озбиљан посао, да би до Индије пут водени пронашао“. У том циљу је Петар заповедио кнезу да са собом узме поверљиве трговце.

„Тражити пловила у хивинскога кана и њима трговца послати низ Аму- Дарју реку ка Индији, наредивши да је целу пропутује, докле год лађе могу пловити, и отуд нека иде у Индију, уочавајући реке и језера и описујући водени и копнени пут, а особито водени према Индији овом или другим рекама, те да се из Индије врати истим путем или уколико чује за још бољи пут према Каспијском мору нек се њиме врати и опише га.“ Петар је писмено наредио да се за пут у Индију одређи поручник Кожин, који је ,,под образом трговчевим“ био дужан да се „обавести о зачинском биљу и другој роби и зарад тога послати Кожину двојицу добрих људи из трговачког еснафа, с тим да ови не буду стари“. Чланови експедиције коју је водио Черкаски изгинули су у Хиви, а и сам кнез био је вероломно убијен.

У Средњу Азију се уместо погинулог Бековича-Черкаског запутио руски агент Флорио Беневини, Италијан по националности. Беневини је одлично познавао Исток и говорио је руски и персијски језик. Он је успео да изведе оно што није пошло за руком Черкаском и његовом одреду. Беневини је у име Русије закључио одбранбени уговор са Бухаром против хиванског каната и договорио се о могућностима развоја трговинских односа. Он је такође потврдио стремљења Персије и Турске да муслиманске државе Средње Азије ставе под свој утицај. Цар Петар је на прави начин оценио Беневинијеве заслуге и по повратку Италијана у Петербург поставио га на руководећи положај у колегијуму иностраних послова.

САОПШТЕЊА руског амбасадора у Персији А. П. Волинског, такође су садржала драгоцене податке. И он је обављао како дипломатске функције тако и задатке војно-политичког известавања. Руски изасланик је прикупио подробне податке о Ирану и направио топографску карту своје маршуте од Астрагана до персијског града Исфахана. Волински је из Персије писао цару о унутрашњим нередима у држави и саветовао му да се што је брже могуће умеша у ствари ове државе под изговором да се бори са побуњеним феудалцима.

Локални феудалци у Дагестану тражили су од турског султана да пружи војну помоћ побуњеницима у борби са Персијанцима. Русија, разуме се, није могла да дозволи да се Турска утврди на западној обали Каспијског мора. Извештаји А. П. Волинског убрзали су персијски поход цара Петра I.

ДЕСНА РУКА ЦАРА ПЕТРА

САВА Владиславић Рагузински рођен је у херцеговачком селу Јасеник 1669, а преминуо у Санкт Петербургу 1738. Био је у служби Руске империје, дипломата и обавештајац. У историји је запамћен као путописац и полиглота али и као велики добротвор и дародавац манастира Света Тројица код Пљеваља.Сматран је једном од најзнаменитијих личности Русије тог времена. Због заслуга у руским ратовима са Шведском и Турском, после успешних мисија у Цариграду, Риму и Венецији, те због великих дипломатско--обавештајних успеха у Кини, успоставио је и данас важећу границу, постављен је за главног саветника цара Петра Великог. Први је у Русији покренуо Источно питање, које је у следећа два века било једно од најважнијих у европској политици.

СУТРА: ШПИЈУНСКИ РАТ ЛОНДОНА И ПЕТЕРБУРГА