ФЕЉТОН - ПОМИРЕЊЕ СРПСКЕ ЦРКВЕ СА ГРЧКИМ ПАТРИЈАРХОМ: Битка на Косову пољу представљала је завршни ударац Српској царевини на издисају

У ВРЕМЕ инвазије хришћана са севера на распаднуту Српску царевину, јужне крајеве Балканског полуострва преплавиле су дрске банде мухамеданаца.

Манастир Манасија, који је подигао Стефан Лазаревић, 1875. године, Фото Википедија

Султан Мурат I (1362-1389), син Орханов (1362) и брат Сулејман-пашин (1357), преселио је свој престо из  Бурсе у Адријанопољ (Једрене) и тако јасно ставио до знања да му је циљ даље освајање.

Земље које су биле нарочито изложене овој азијатској пошасти биле су оне под управом Јелене, „старе царице“, жене Душанове, уз сагласност њеног сина Уроша. Њени савладари, вероватно у подређеном статусу, били су деспот Угљеша (Сер и околина) и Војихна (Драма). Почев од 1367. године, Угљеша Мрњавчевић је био потпуно независан суверен Струме и источног дела Халкидика укључујући Атос. Ради припреме за одбрану од Турака, цариградски патријарх Калист се са Јеленом договорио о помирењу. Јелена је прихватила патријархове предлоге, али је овај, нажалост, умро пре него што је до помирења стварно дошло.

ВЛАДАР  Струме Угљеша се дао на остварење тог поновног уједињења, пошто није било времена за губљење. Године 1368, он је цариградском патријарху вратио пуно право на власт над свим црквама и манастирима који су се налазили на његовој земљи. У свом писму патријарху, Угљеша је изјавио да је Душан (Стефан Урош) узурпирао титулу цара Србије и Ромеје (други назив за Византију), те да је погазио древна правила Цркве, „поставивши се за небеског судију и законодавца“. Као изасланик патријарха, послат је митрополит никејски и јединство је поново успостављено. Године 1371, један митрополит је постављен за Угљешину територију и издата је грамата која је то поновно уједињење потврдила. Али Угљеша Мрњавчевић  тиме није ништа добио, пошто је исте године (26. септембра) погинуо у Бици на Марици (код Черномена) против Турака, заједно са својим братом Вукашином, самопроглашеним краљем Србије у Призрену. Овај пораз је одлучио о будућем господару на територији која је била узрок жалосне свађе између две цркве. Пораз је такође узнемирио и самог папу, који је узалуд настојао да наведе католичке ратнике на отпор. Убрзо после тог пораза, у Неродимљу умире Урош Нејаки (2. децембра 1371), игнорисан и напуштен од скоро свих који су и несвесно порадили на сопственој несрећи. На Уроша се гледало као на светитеља Српске цркве.

ОЖИВЉАВАЊЕ везе јужних крајева Србије са цариградским патријархом омогућиле су и његово помирење са патријархом српским. На том уједињењу су посебно инсистирали они који су п

ораз на Марици (1371) и несрећу која је уследила сматрали казном као последицом анатеме, иако су и они који су прогласили анатему били у ништа мањој опасности од Срба.

Један од оних који су подржали уједињење био је извесни старац Исаија, хиландарски монах којег је преминули цар Душан високо ценио. Овај калуђер је тешком муком убедио патријарха Саву да му дозволи да оде у Цариград како би обновио односе са Васељенском црквом. Уз пуну подршку кнеза Лазара Хребељановића, владара у северним српским земљама, Исаија је отпутовао у Цариград и прибавио сагласност тамошњег патријарха. Три грчка изасланика послата су у Србију како би обавили церемонију опозива претходне клетве. Ови изасланици су у Србију (Призрен) стигли 1375. године. У међувремену, 29. априла 1375, умро је српски патријарх Сава. У Цркви Светих арханђела Михаила и Гаврила, грчки изасланици су прогласили опрост греха за цареве Душана и Уроша, патријархе Јоаникија и Саву, те сав народ. После тога је завладала велика радост и занос, „јер се сјединише удови глави, најзад.

ИЗГЛЕДА, међутим, да нису сви одобравали ово измирење које је вероватно лишило Српску цркву њене независности, препуштајући патријарху само испразну и формалну титулу.

(Један од услова је гласио да само два митрополита,Скопља и престонице, могу задржати своје титуле. Преко шест месеци (од 29. априла до 3. октобра 1375), српско свештенство није могло да се сложи око избора новог патријарха - или зато што ниједан од епископа није сматран посвећеним према канонима, или зато што су услови под којима се дошло до уједињења били исувише понижавајући. На крају, сви одлучише да изаберу монаха и пустињака у одмаклим годинама Јефрема, који није припадао ниједној страни. После тога (1382), Јефрем се повукао, незадовољан посвађаном властелом и црквеним великодостојницима. (Титула Јефремова је гласила: „преосвећени и благоверни брат наш господин архиепископ пећки, Прве Јустинијане, патријарх свих Срба, Бугара, Приморја, Далмације, северних страна и белих крајина дунавских“.)

На несрећу, до уједињења је дошло прекасно. Области које су биле непосредан разлог анатеме постале су турски пашалуци (после 1394). Северни крајеви Србије су сада били изложени инвазији. Битка на Косову пољу (15. јуна 1389) представљала је завршни ударац Српској царевини на издисају. У тој бици погинули су кнез Лазар и највећи део српског племства и народа. (Лазар је касније канонизован као „Свети кнез“. Његова задужбина Раваница (1380) је један од најлепше украшених и најелегантнијих српских манастира.) Пошто се посаветовала са патријархом и свим свештенством, удовица Лазарева Милица је дала своју ћерку Оливеру за жену Бајазиту, султану на чију је заповест одрубљена глава Светом кнезу Лазару. Ову жртву су поднеле Милица и њена кћи како би било „спасено христоимено стадо од вукова, који су га клали“.

МУКЕ кроз које је Милица морала проћи да би свом сину и својој земљи обезбедила период мира потребан за опоравак биле су претешке за једну жену. Умрла је као монахиња Јевгенија 1404. године, а сахрањена је у својој задужбини Љубостињи (код Трстеника). Њен син, Стефан Високи, био је најплеменитији и најобразованији од свих владара Србије.

Његова владавина од тридесет шест година (1389-1427) обележена је очајничком борбом за очување преосталог људства и земље, за држање на одстојању непријатеља који су долазили са стране и за задовољавање или разоружавање оних који су у домовини радили на сопствену штету. Стефан је мирна времена испуњавао решавањем унутрашњих питања изазваних у периоду ратовања. Био је велики заштитник и мецена људи од пера. Окупљао их је око себе, а и сам био писац. У својој задужбини Манасији основао је школу, то јест, заједницу људи од пера који су писали, транскрибовали или исправљали текстове разних рукописа. Као турски вазал био је поштен и одан, а као непријатељ витешког држања.

Чинио је све да заустави њихов поход, а док је био потчињен њиховој надмоћи није учинио ништа нечасно. Стефан је успео да постигне проширење граница Србије у односу на оне које су затечене уочи Косовске битке, то јест, од ушћа Дрине у Саву до планине Мироч, и на југ све до Карадага (Црне Горе). Али упркос свему томе, трагична пропаст Србије била је неизбежна. Стефан је учинио све што је је било у његовој моћи, али је моћ Турака била већа.

ПАТРИЈАРСИ

КАДА СЕ  патријарх Јефрем повукао 1382, за његовог наследника је изабран Спиридон (1387). Он се помиње као "цјевница духовнаја", што указује на то да је компоновао црквене химне, али оне нису сачуване. Данило III Бањски је био патријарх од 1387 до 1406. године, а наследио га је Сава V, знан само по свом имену. Кирило I је био на трону од 1407. године надаље. За његовог наследника је дошао Никон (око 1420-27). На његов захтев је учени калуђер Константин, са другим именом Филозоф, сачинио житије Стефана Лазаревића Високог (1389-1427), кнеза Србије.

 СУТРА: ЦРКВА ДУХОВНИ И СВЕТОВНИ ЗАШТИТНИК СРПСКОГ НАРОДА 

Препоручујемо

Фељтон

0 12

ФЕЉТОН - АНАТЕМА ЦАРИГРАДСКОГ ПАТРИЈАРХА НА ДУШАНА: Душанов законик показује његове способности које је имао као државник

22. 05. 2024. у 18:00

Фељтон

0 4

ФЕЉТОН - СРБИЈА НА ВРХУНЦУ МОЋИ У ВРЕМЕ ДУШАНА СИЛНОГ: Стефан Душан је свечано крунисан за цара на Ускрс 16. априла 1346. године

21. 05. 2024. у 18:00

Фељтон

0 9

ФЕЉТОН - МИЛУТИН УРОШ II И ЊЕГОВА ВЛАДАВИНА: Под утицајем мајке, Јелене Анжујске, Милутин се једно време приближавао папи

20. 05. 2024. у 18:00

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - САВА ЈЕ САЧУВАО СРБИЈУ И БРИНУО О ДУШИ НАРОДА: Радослава, Стефановог сина је миропомазао и прогласио за краља 1227. године

19. 05. 2024. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације