ФЕЉТОН - АНАТЕМА ЦАРИГРАДСКОГ ПАТРИЈАРХА НА ДУШАНА: Душанов законик показује његове способности које је имао као државник

Написао: Јелисије Андрић у Оксфорду, 1919. године

22. 05. 2024. у 18:00

ЦАРИГРАДСКИ патријарх није био сагласан са Душановим крунисањем за цара и именовањем Јоаникија за патријарха, пошто је његов ауторитет у грчким деловима новог царства требало да се пренесе на патријарха српског.

ФЕЉТОН - АНАТЕМА ЦАРИГРАДСКОГ ПАТРИЈАРХА НА ДУШАНА: Душанов законик  показује његове способности које је имао као државник

Цар Душан је подигао манастиру Свети Арханђели у Призрену, Фото Из књиге „Историја српске цркве"

Грчки клир се није успротивио тој промени, пошто су уживали врло повољан третман код Душана који је, убрзо по крунисању, богато даривао све њихове цркве и манастире, посебно оне на Атосу, бројним поклонима.

Неки епископи су постали митрополити, вероватно тек у титуларном смислу, пошто под собом нису имали епископе. Поједини грчки епископи су одбили да признају Душанов поступак, те су замењени Србима. Охридском архиепископу су остављене области над којима је имао јурисдикцију, док су оне које су раније припадале патријарху цариградском поверене старању новог српског патријарха. Ово је било директан узрок анатеме коју је Калист I (1350-54, 1355-64) бацио на Душана, српски архијерејски сабор и народ шест година после крунидбеног чина (1352).

Душан је био склон помирењу са патријархом, али, како није хтео да се на захтев овога одрекне освојених територија, покушај је пропао.

ЦАРИГРАД је још увек тонуо у раздорима. Кантакузин се борио против цара Јована V Палеолога, којег је сада Душан подржавао, те га је победио уз помоћ Османлија (1352). У намери да сузбије поход Турака који су постепено напредовали, Душан је покушао привремени савез са Грцима. То објашњава његову зловољу према католичким поданицима, што је јако огорчило папу, кога је третман римокатолика по Душановом законику (1349) знатно узнемирио.  (Папа Клемент VI је запретио Душану европском оружаном силом уколико не поништи Законик. Угарски краљ је пред Душана поставио следеће услове: цар треба да се покатоличи и призна папу, одрекне се претензија на Срем и Славонију, те пошаље сина Уроша као јамство да ће тако поступити.)

Папа је зато охрабривао угарског краља Лудовика I (Лајоша I Анжујског) да с војском крене на Душана. Босански бан Стефан II Котроманић, чија је ћерка била удата за угарскога краља, такође је подржао владара Угарске. Ове савезнике  је Душан у потпуности поразио између Рудника (планина у средишту Старе Србије) и Ломничке реке и одбацио их преко Саве и Дунава.

У МЕЂУВРЕМЕНУ, Галипоље је пало у руке Турака који су тада почели да се за стално насељавају на Балканско полуострво. Душан је хтео да их заустави по сваку цену. Послао је писмо папи Иноћентију VI (1352-1362) у Авињон са изјавом да ће учинити све да поправи положај католика у Србији и замолио га да пошаље своје изасланике ради верификације.

Душан је молио папу да га у борби против Турака именује за „хришћанског капетана“ (врховног заповедника). Српски емисари су стигли у Авињон 1354. године и тамо у Душаново име одали дужно поштовање папи, признајући му врховну власт над Српском црквом. Папа је дао одговор Душану којег је ословио само са „rex Rassiae“ и дао свој благослов за подухват. Папски изасланици су били далматински епископ Бартоломеј и епископ Патија (Сицилија)  Петар Тома, потоњи архиепископ критски и титуларни патријарх цариградски. Наишли су на врло хладан пријем на Душановом двору; Душан је управо био закључио пријатељски споразум са Млецима и војводом од Бесарабије и Влашке Александром чиме је предвиђена одбрана од угарског краља који је угрожавао северне крајеве Далмације. Изасланици су били присиљени да напусте Србију, а касније је Петар Тома ишао на угарски двор, инсистирајући на потреби да Лодовик нападне Душана.

ОКО опасности са севера, Душан се посаветовао са патријархом Јоаникијем у Жичи; после тога, при повратку у Пећ, патријарх је преминуо у селу Полумиру на Ибру, код Краљева, 3. септембра 1354. године. У јесен исте године, одржан је сабор у Серу на којем је Сава V, игуман Хиландара, изабран за патријарха српског.

Напад угарског краља је пропао и он је био присиљен да повуче своје трупе из Србије. У марту следеће године (1355), он је поновио своје настојање (по наговору Петра Томе, епископа Патија, који је у то време боравио на угарском двору), али је убрзо морао своју оружану силу да усмери против Млетака и да се споразуме са Душаном (у мају 1355). Још само једанпут је Душан дошао у сукоб са Угрима - када је подржао Млечане, а 20. децембра 1355. године преминуо је у близини Бера (Верије, у северној Грчкој) и сахрањен у својој задужбини у Призрену, манастиру Свети Арханђели.

ДУШАНОВА  владавина је један од најсветлијих периода у историји српског народа. Душан је био велики ратник и велики државник. Као ратник, померио је границе своје државе даље него ико пре или после њега. Његов Законик, објављен у два наврата - 1349. и, са додацима, 1354. године - показује његове способности и утицај који је на њега, у цивилизацијском смислу, имала Византија. Његов однос према Српској цркви и њеним званичницима био је нарочито добар. Током читаве своје владавине, он је штитио и богато даривао цркве и манастире. На Атосу је, на пример, „поклонима украшавао и чувао свете храмове, како мање тако и веће“. Остале су хрисовуље које је подарио манастирима Хиландару, Зографу, Русику, Филотеју, Есфигмену, Ватопеду и другима. У Србији је предао дарове манастирима Пресвете Богородице, Трескавац код Прилепа, Леснову,  задужбина деспота Јована Оливера у штипско-кратовској жупи,  манастиру Светих Арханђела Михаила и Гаврила у Призрену, Пресвете Богородице, (недалеко од Куманова,  у Архиљевици - задужбини другог брата царице Јелене Дејана; манастиру Пресвете Богородице код Грабова, данашња општина Ражањ, - задужбини „дијака“ Драгоја, и, најзад, грчком манастиру Светог Јована Крститеља код Сера.

То говори зашто ни српско ни грчко свештенство није протестовало против неканонског чина Душановог, бар за његовог царског периода. У њима је Душан нашао личне браниоце када је моћ амбициозне властеле постепено нарасла; а клир је у то време имао огроман утицај на народ. За то су они под царевом заштитом уживали привилегије које племићи често нису имали. Учествовали су у одлучивању о свим стварима од виталног значаја за државу. Стога нису имали разлога да се противе Душану. (Из побожности, или можда неискреног додворавања Душану, сликали су његов портрет са ореолом око главе, као што је случај са оним у манастиру Дечанима.)

КАДА је Душан умро, све се променило толико изненада да је на помолу била катастрофа.

„Нејаки“ Урош (1355-1371) није био у стању да задржи моћ и ауторитет које је добио у наслеђе. Српско племство је почело да се одваја, занемарујући интересе заједнице и не обраћајући пажњу на османлијске одреде који су се приближавали. Грци на југу, као и Угри и Босанци на северу, добили су прилику да се свете и стичу предност. Разбијању царства које се урушавало, папа је био спреман да допринесе својом енергијом и благословима.

Лудовика је прогласио за „signifer ecclesiae adversus infideles”,, док је Лудовик свом народу прогласио да „крстом наступамо против оних отпадника  и злочинаца који се противе учењу Христовом не да бисмо их освојили већ да бисмо славили име Христово и Свету Римску Цркву... Сву земљу коју освојимо предаћемо Римској Цркви и Апостолској Столици“.

Одушевљење папино за крсташки рат против Срба изражавале су ове речи: „Ми се надамо да ће Вашом бригом (обраћа се угарском краљу) угашена свећа у Краљевини Рашкој поново бити упаљена и да ће горети и светлети за вечност.“ Лудовикова освајања су се завршила заузимањем Београда и Мачве, пошто је даље напредовање било немогуће и правдано скривањем Срба по шумама.

ФАТАЛНИ УДАРАЦ

AНАТЕМА коју је цариградски патријарх Калист I бацио на српски архијерејски сабор  био је један од фаталних удараца који су рушили све што је Душан чинио у покушају да створи моћну хришћанску државу наместо Византијског царства у распадању. Оне Србе који су сматрали да је само Краљевина - а не и Царство - уживала Божји и светосавски благослов, тај догађај је само учврстио у овом  убеђењу. Освећење патријарха, веровали су они, није било у складу са законом, нити је до њега дошло с благословом патријарха цариградског "како је то морало бити".

 СУТРА: ПОМИРЕЊЕ СРПСКЕ ЦРКВЕ СА ГРЧКИМ ПАТРИЈАРХОМ 

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News
МЕРКЕЛОВА ПРОГОВОРИЛА О ПУТИНУ: Једну ствар посебно истакла - Имао је осећај за то

МЕРКЕЛОВА ПРОГОВОРИЛА О ПУТИНУ: Једну ствар посебно истакла - "Имао је осећај за то"

БИВША немачка канцеларка Ангела Меркел описала је у својим мемоарима први сусрет са Доналдом Трампом, а такође је говорила о руском председнику Владимиру Путину и Украјини. Одломке из књиге објавили су немачки медији.

21. 11. 2024. у 11:45

Коментари (0)

ТУРНЕЈА ЈК У МИНУСУ Нема ништа од зараде: Уложила сам све што сам стекла за 30 година, зато сам са фановима у плусу