ФЕЉТОН- НЕМАЊА ПОСТАВЉА ТЕМЕЉ ЗА СВЕ БУДУЋЕ НАРАШТАЈЕ: Задужбина је назив за манастире српских краљева који су подизани за добро њихове душе

РОЂЕН је у селу Скрину (крај Софије) и у младости отишао у манастир. После тога је дванаест година живео у планини.

Све што је Немања радио и говорио постало је закон за долазеће нараштаје, Фото Фреска у манастиру Студеница

Пећина у којој је водио усамљенички живот у побожности налази се данас на месту манастира њему посвећеног. Преминуо је 946. године у седамдесетој. Он се може сматрати оснивачем монаштва код балканских Словена. Заштитник је Бугарске. Прохор Пчињски је живео као пустињак у жупама Нагоричане (код Куманова) и Пчиња (у близини Врања); легенда каже да је грчки цар Роман IV Диоген (1068-1071) за њега подигао манастир зато што му је Прохор, док је Роман још био генерал, предсказао да ће постати цар. Јоаким Сарандапорски (познатији као Осоговски) је живео у осами у жупи Овче Поље. Прича из његовог житија је карактеристична и приказује манастире и цркве тог времена. Извесном свештенику Теодору је у сну Свети Јоаким рекао где су скривене његове мошти, и Теодору је наређено да мошти уклони и на месту званом “Честобродица“ (превод грчког назива Сарандапор, „четрдесет бродова“)  изгради цркву. Теодор се замонаши и подигне цркву. Кренувши да казни Теодора због уклањања моштију, бољар ове жупе га је угледао како пева часовне молитве „испред цркве“. Несумњиво, све цркве тога времена биле су веома мале. У каснијем периоду, ове старе цркве су замењене величанственим задужбинама . (Задужбина је назив за оне манастире српских краљева и племића који су подизани „за добро њихове душе". Старе цркве су обично биле 2-4 метра широке и 3-6 метара дугачке, тако да су само племићи и свештеници могли присуствовати служби унутар њих, док су остали били напољу.)

УВОД у историју аутономне Српске цркве закључићемо житијем Светог (Јована) Владимира. Оно илуструје карактеристике Српске цркве тога периода. Владимир је рођен у крају сусретања и проповедања Грка и Римљана, и где су се јеретици доказивали. Живео је светачким животом, волео свој народ борећи се за његову слободу и на крају био убијен на прагу једног храма Господњег у Преспи.

Владимир бејаше кнез Дукље у време Македонског царства. Када је цар Самуило дошао у посед Требиња, Босне (јужног дела), Рашке и Дукље, Владимир је заробљен и заточен у Преспи, Самуиловој престоници. Приликом посете заточеницима свога оца, царева ћерка Косара (Теодора) сретне Владимира и заљуби се у њега, наговори оца да овога ослободи, те се уда за њега. Тако је Владимир повратио свој трон и остварио животну срећу.

МЕЂУТИМ, после смрти Самуилове, наследио га је син Радомир и убрзо био убијен од стране Владислава, Самуиловог синовца, који је на тај начин осветио смрт свога оца (којег је погубио Самуило). Владимир прими позив од Владислава, а са њим и златни крст као залог сигурности. Владимир посумња у овај гест, те пошаље крст и изасланике назад уз напомену да је наш Спаситељ био разапет на дрвеном крсту, те би само такав крст требало да буде гаранција за безбедност његове посете. Владислав тада пошаље дрвени крст, са двојицом епископа и једним испосником. Пошто је послао у Преспу своју жену, Владимир одлучи да и лично оде тамо. По доласку у Преспу, одлази у цркву; на излазу, убију га Владислављеви људи (године 1015). У рукама држаше дрвени крст. Косара пренесе Владимирово тело у Дукљу и сахрани га у Цркви Свете Марије Пречисте (Крајинска Пречиста). Сама Косара оснује  collegium sacrarum virginium у којем је касније сахрањена. Мошти Светог Владимира су после пренете у Елбасан и похрањене у цркви која носи име овог светитеља. Године 1381, ту цркву је обновио албански кнез Карло Топија de domo Franciae.

На тај начин је протекао живот човека којег поштују Словени, Грци, Латини и Турци. У време Попа Дукљанина (12. век), око Владимировог гроба су се окупљале масе људи да се поклоне сенима овог светитеља. Када је Пречиста Крајинска разорена, крст Св. Владимира је однесен у село Вељи Микулићи (између Улциња и Бара). Сваке године, на Духове, римокатолици, православци и мухамеданци у свечаној литији пре сванућа носе тај крст до врха планине Румије.

Тако је почело стварање Српске цркве.

СА СТЕФАНОМ Немањом започиње лоза династа који су два столећа седели на престолу Србије. У време његове моћи, Рашка је постала средиште расутих и раздвојених крајева српства изложених страним утицајима. Он је био непосредни оснивач државе која је временом прерасла у царство, а био је и отац првог српског (аутокефалног) архиепископа који је на величанствен начин положио темеље Српске цркве. Са Стефаном Немањом почиње историја Српске цркве. Он је био први који је стао на страну православља, узео га под своју заштиту и усадио у свој народ тако дубоко да је религија постала исто што и закон и националност.

Отуда је све што је Немања радио било чудесно, а све што је говорио постало закон за долазеће нараштаје. У свим аналима потоњих времена српски престо је називан Немањиним престолом, као што је и седиште архиепископа називано троном Светог Саве.

Немања је, као миљеник цара Манојла (Комнина) постао велики жупан Србије. Византијско царство је у то време ратовало против Турака и било у отвореном непријатељству са Угрима, као и у опасности од похода крсташа. Цар Манојло је рачунао на Немањину помоћ, док је Немања ишчекивао прилику да искористи кризни положај царев за добробит свог народа. И то је чинио успешно. Али после тог успеха уследио је неуспех, и Немања је морао да одустане од својих освајања све до смрти Манојлове (1180).

ТОКОМ тог периода мира, Немања се позабавио унутрашњим стварима Србије. Верски проблеми су захтевали хитно решавање. Према српском хроничару, „Када је прво проповедање у Србији престало, и када су се у њој нагомилале разне јереси, они који су владали нису ни најмање марили за њихово искорењивање - до времена великог жупана Стефана Немање“.

И ту је почело. Немања је направио одлучан корак. Сазвао је сабор на којем су били епископ Јевтимије, монаси, игумани, часно свештенство, старци и племићи. Било је противника који су се снажно одупирали Немањиној намери да искорени јерес. Ипак, после подуже дискусије, јеретицима је пресуђено, те је одлучено да се имају предузети енергични кораци против „нове вере“. (У Немањином житију препричана је ова дебата, током које је једна жена удата за јеретика ушла у саборску дворану и подржала Немању жалећи се на мужа који је исповедао „мрску веру". Она је била ћерка једног бољара.)  Издата је наредба за којом је следио прогон непослушних. Искрсла је огромна тешкоћа, али је јерес контролисана и укинута. Опстала је само у неким траговима, али су и они ишчезли у време Светога Саве.

ПОШТОВАЊЕ КАТОЛИКА

РИМОКАТОЛИЦИ су у Немањинон држави  равноправно третирани. Иако је Немања својим другим крштењем отворено испољио своја православна  уверења кад је о религији реч, није имао ништа против оних који су били под папском влашћу. Ови нису били малобројни међу његовим поданицима, поготово у Дукљи и на Приморју. Немањин син Стефан пише да је његов отац дао много прилога црквама у Цариграду, Јерусалиму, Скопљу, Солуну, Нишу, Бару и Риму. Прилоге је давао црквама и манастирима римским, али је манастире и цркве градио за православне, јер је православље постало државна религија.

 СУТРА: НЕМАЊИНИ СИНОВИ СТЕФАН И ВУКАН ОКРЕЋУ СЕ ПАПИ 

Препоручујемо

Фељтон

0 2

ФЕЉТОН - СРБИ ОД ВАЈКАДА РАСПЕТИ ИЗМЕЂУ ИСТОКА И ЗАПАДА: Рашка је постала средиште око којег је почело окупљање осталих српских територ

15. 05. 2024. у 18:00

Друштво

0 8

ФЕЉТОН - ЋИРИЛО И МЕТОДИЈЕ СЛОВЕНСКИ АПОСТОЛИ: Рашка епархија је основана око 870. и била једина за Србију све до времена Светог Саве

14. 05. 2024. у 18:00

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - ДРЕВНИ СРБИ ВЕРОВАЛИ СУ У БЕСМРТНОСТ ДУШЕ: Немања је користио сваку прилику за афирмацију своје нације која је била у успону

13. 05. 2024. у 18:00

Фељтон

0 22

ФЕЉТОН - СРПСКА ДРЖАВА НАСТАЛА ТРИ СТОЛЕЋА ПРЕ НЕМАЊЕ: Српска држава се протезала између Саве, долине Мораве, Скадра, Сплита и реке Врбас

12. 05. 2024. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације