ФЕЉТОН - СРПСКА ДРЖАВА НАСТАЛА ТРИ СТОЛЕЋА ПРЕ НЕМАЊЕ: Српска држава се протезала између Саве, долине Мораве, Скадра, Сплита и реке Врбас

ПОЧЕТКОМ седмога века, Словени су се у великим скупинама појавили широм Балканског полуострва. Чести упади малих дружина дошљака представљали су увертиру за трајно насељавање.

УТЕМЕЉИТЕЉ Жупан Властимир, први српски владар, Фото Цртеж Косте Мандаревића из 1885.године

Када се догодила стварна најезда, њени протагонисти су дуж три правца прелазили границе Византијског Царства и распоређивали се у његовим провинцијама: једна је водила од западне Паноније до садашње Далмације; друга, од Моравске, Паноније и западне Дакије преко средишњег дела Балканског полуострва; а трећи правац је био онај од источног дела Дакије до унутрашњости Доње Мезије (данашња Бугарска).

СРБИ су били међу оним Словенима који су наступали средином Полуострва и почињали да се насељавају у суседству Солуна. Све те области биле су опустеле и опустошене током претходних инвазија варвара, нарочито Авара. Али, није дуго времена прошло док ови Словени нису у великом броју напустили новоокупирану територију, повукли се према Сави и Дунаву, те се скрасили широм Илирика и Далмације. Највероватније, ове територије које су заузели Словени биле су подељене на Приморје (Maritima) и Загорје (Transmontana).

Приморје је обухватало Зету (Dioclea), Требиње (Tribunium), Конавле (τϊον Καναλιτων), Хум са Неретвом или Паганијом (Pogania). Загорје је обухватало Рашку и Босну. Између Приморја и Загорја налазила се - према дукљанском летописцу (12. век) - територија звана Подгорје (Submontana).

ПРЕМА Константину Порфирогениту, по доласку Срба на Балканско полуострво и њиховом коначном насељавању, први жупани су били Вишеслав (око 780) и његов син Радослав, иако је први добро знан жупан био Властимир (око 850), унук Радославов. Властимир се отресао суверенитета византијског цара, чије су се војске у то време бориле против Сарацена, и био први који је формирао независну државу Србију. Његов син Мутимир (890) је недуго затим морао да се потчини цару Василију I (867-886), којем није могао да се супротстави ниједан од кнезова на Балканском полуострву. Василије је одбацио Сарацене од јадранске обале и на тај начин помогао Србима који су му се заузврат заклели на лојалност. Када је Василије умро (886), Бугари су постали стварни господари Полуострва. Бугарски трон је запосео цар Симеон (893-927), чија ученост и вештине нису биле ништа мање него у његових савременика Лава Философа и Константина VIII. У то време, жупани Србије, Мутимиров син Првослав и Петар (891-917) били су вазали грчкога цара. Године 917, Симеон је из рата против Грка изашао као победник, те исте године свргнуо са престола владара Рашке Петра Гојниковића. Уместо њега, столовао је Павле Брановић (917-923), али је убрзо лишен престола због своје оданости Грцима. Када је Павлов брат и наследник Захарије, упркос свему томе, предност дао пријатељству са Грцима у односу на власт Бугара, Симеон га га је свргнуо и одвео у Бугарску заједно са свим националним вођама и народом, оставивши за собом опљачкану и опустошену Србију.

ПОД  Часловом  Клонимировићем (931-950), послатим од Бугара да преузме српски престо, коме су Грци омогућили да га и задржи, призната је Српска Држава. Она се простирала између Саве, долине Мораве, Скадра, Јадранског мора (све до Сплита на север) и реке Врбас (Босна). Када је Часлав умро (960), Србија је пала под власт бугарског цара Петра (927-969).

Успон нове и моћне Државе у Македонији био је блиско повезан са судбином Србије у десетом веку. Почео је са побуном монаха Михаила, сина бугарског цара Симеона, против актуелне владавине над македонским Словенима, који су били под влашћу уже Бугарске.

Ова побуна није успела због изненадне смрти њеног покретача. После смрти цара Петра (969), Македонци су успели да се одвоје од бугарских владара. Јован Цимискије, цар Византије, освојио је 972. године целу Бугарску и прегазио Србију. Македонски побуњеници били су умирени 973. године. Поново су се дигли на устанак, овога пута против Грка.

Четворица синова македонског велможе била су главне вође устанка. Пре истека године дана, у животу је остао само један од њих - Самуило, чије способности су га начиниле господаром свих македонских покрајина. Њему су предали своју покорност и сопствену слободу жупани Травуније, Захумља, Неретве, Рашке, те бан Босне. Самуило је 986. године победио грчког цара Василија II у близини Сердике (данашња Софија). Његова моћ достиже врхунац 990. године. Ужа Бугарска је доживела пропаст, а македонски цар је узео титулу бугарског цара. Исто се десило и са Бугарском патријаршијом. Протерана 971. године из Дрстара (Силистрија), селила се, преко Сердике, Водена и Моглена, да би коначно њено седиште било пренето у Охрид (Ахрида), где је затичемо 1020. године.

ЗЕТОМ (ДУКЉОМ) је у то време владао Јован Владимир, којем је, после заточеништва код Самуила, враћена земља, а Самуилова ћерка Косара дата за жену. Када се Самуилов синовац Јован Владислав попео на бугарски трон пошто је убио законитог наследника (Самуиловог сина Гаврила Радомира ), посетио га је кнез од Зете Владимир и том приликом био на превару убијен по налогу Владислава који се вероватно бојао да би зет (по женидби) убијенога цара могао покушати освету (1015). На зетски престо је ступио Владимиров нећак Стефан Војислав за чије владавине је, после једне битке против Грка (1140), установљена независност Србије. Њена територија је проширена, а Војислав је постао једини кнез Приморја, Захумља, Зете и Травуније. Све је то, међутим, било резултат свађе око злата тежине хиљаду фунти које је припадало царском трезору а које је приграбио Војислав приликом транспорта бродом који се насукао на обалу Илирије. Војиславов син и наследник Михаило (1052-1081) постигао је споразум са Константином IX Мономахом (1042-1055), прикључио Рашку својим доминионима и од папе Гргура VII прибавио краљевске инсигније.

После Михаилове смрти, на престо је ступио његов син Константин Бодин.

ПОРЕД РАШКЕ, којом је управљао Вукан који се Бодину заклео на верност, и Босна је ушла у састав Бодинових земаља. Бодин је умро 1101. године, а његовог законитог наследника и полубрата Доброслава је свргао Кочапар (Coccioparus), син Радославов и синовац Бодинов, у савезу са Вуканом од Рашке. Ту почиње борба између Рашке и Зете за превласт која је довела до сукоба између двојице савезника. Кочапар се потукао са Вуканом и погинуо у бици. Тако је формирање слободне и моћне државе постало наследни циљ рашких жупана.

Да би га остварили, потражили су савезништво са својим западним суседима. Око године 1106, умире Вукан. Његов синовац и наследник Урош I (1150), покушао је да сарађује са Угрима у њиховом сукобу са Грцима, али је у бици против цара Јована II Комнина (1118-1143) поражен и натеран да призна врховну власт Грка. Када је његов син Урош II постао велики жупан, успоставио је, попут оца, савез са Угрима, са којима је брачном везом био у сродству, затим напао провинције Царства и доживео пораз у бици у којој је Грке водио лично цар Манојло I (1143-1180).

Када је по други пут покушао да се ослободи туђинског јарма, Урош је збачен а Деса постављен на престо уместо њега (1161). Деса је ишао за примером својих претходника и у два наврата покушао да се ослободи вазалства под Грцима, али неуспешно. Цар Манојло га је скинуо са власти и трон великог жупана поверио Тихомиру, једном од Завидиних синова (1166) и Десином нећаку. Уз Тихомира су била тројица његове браће који су као подређени жупани делили власт над Србима - Страцимир, Мирослав и Стефан Немања.

ЛОКАЛНЕ УПРАВЕ

СЛОВЕНИ по доласку на Балканско полуострво, подељени на неколико мањих племена (Србе, Захумљане, Травуњане, Неретљане),  покрили су област између Задра, Солуна и Родопа која је током следећа три столећа, од седмог до десетог, била позната као Sclavinia (Σκλαβινίαι). Ова племена су организовала неку врсту полунезависних локалних управа – жупа (ζουπανίαι), које су имале свака свог владара - жупана (ζούπανος).

 СУТРА: ДРЕВНИ СРБИ ВЕРОВАЛИ У БЕСМРТНОСТ ДУШЕ 

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације