ФЕЉТОН - СРПСКИ КЊИЖЕВНИЦИ У КАТЕДРАЛИ СВЕЗНАЊА: Судећи по датумима, на посебним листићима, у библиотекама се узимају српске књиге

РАЗГОВОРЕ са студентима и после часова често сам настављао или у великом холу Катедрале знања или у неким од просторија Хилман библиотеке. Недостају ми сада ти сусрети баш у тим здањима од када више не предајем него сам fellow Питсбуршког универзитета под уговором.

СИМБОЛ Библиотека Хилман је постала заштитини знак, Фото "Википедија"

Катедрала знања јединствена је академска зграда у Америци и свету. Са својих пет стотина педесет и више стопа винула се у небо попут готских катедрала на које личи кулом од челика покривеног каменом. И знање стреми у висине као и вера. А доле при земљи налазе се њене чувене националне собе-учиниоце. Прве су изграђене између два светска рата, њих тридесетак, у приземљу, а затим током деценија и на првом и другом спрату.

Питсбург је дуго био светска престоница челика и под сводове његових челичана, чије су високе пећи својим димом и у подне помрачивале сунце, стизали су радници у потрази за хлебом и слободом вероисповести са разних страна света. Досељеници су прихватили предлог да и они новчано допринесу, мада тада још углавном сиромашни, да се у Катедралу узидају и симболи културе из земаља које су напустили.

У КАТЕДРАЛИ знања се негује и космополитски дух. Студенти енглеску књижевност не уче у британској соби, која личи на салу парламента на обали Темзе, него можда у некој скандинавској учионици, класичне језике у некој германској, Библију у једној од балтичких, ислам у карипској, романске у можда руској, афричкој, израелској, иранској - ко зна којој. Не знам тај распоред мада пристајем да играм улогу водича својим пријатељима. Могу са сигурношћу да их обавестим само да српску културу и књижевност никад нисам предавао у соби са сликама Вука Караџића, Његоша, Штросмајера и Прешерна, с гуслама и тамбурицом, него најчешће окружен кинеским небеским змајевима. Али смо југословенску собу често посећивали, много чешће него музеј српске дијаспоре на осмом спрату сада већ бивше зграде Српског народног савеза на Петој авенији...

Библиотека Хилман је права чаробница. Она не склапа очи нити дрема радним данима од јутра до сутра. Намераваш да у некој њеној фотељи и у ситне ноћне сате луташ Одисејевом Итаком, слушаш беседу на гори о милостињи, молитви и посту, пратиш Вергилија по ватреним круговима, ишчекујеш дух Хамлетовог оца, заједно с Фаустом заводиш Маргариту, без обзира на обавезу према оном лукавом и злом, замишљаш како се и ти приближаваш Ани у балској хаљини, трагаш и за својим изгубљеним временом, бдијеш с Финеганом, с Исаковичем зуриш у звезду усред плавог круга - изволи! На располагању ти је цео божји дан. Нема звона, нема опомена, нема оног злокобног - фајронт! Прима те она и викендом, само на скраћено време. Али ако после вечерњег провода свратиш у Хилманку и у недељу око поноћи, врата су њена отворена све до петка и оног скраћеног времена у тим данима предвиђеног одмора и за библиотекаре и за тебе као неуморног читаоца...

МОГУ њени зависници да стигну и до полица са српским књигама, на српском и на енглеском језику. Велики избор србистике је ту, свима на дохват руке. Од целог Вука и Његоша до сабраних дела Андрића, Исидоре, Ћосића, Пекића. Од Светог Саве и Доситеја преко стражиловског Бранка до Бранка Миљковића. Од Теодосија преко Војислава и Диса до Момчила, Растка и Васка. Од Доментијана преко Змаја до Јована Дучића, Бојића и Јована Христића. Од Кодера и Лазе Костића преко Винавера до клокотризма и Адама. Од кнегиње Милице и монахиње Јефимије до Десанке и Радмиле Лазић.

Кога ће то да привуче “бура љута” душе и тела српских песникиња? Ко ће да потражи ону “плетисанку” што плетиво плете танко међу корицама као и међу јавом и међ сном?

Коме ће нека књижица да личи на ону “малу кутију” којој тек расту први зуби, мала дужина и мала ширина, али која кад зине изгледа да жели, а можда и може, целу библиотеку да прогута?

Коме ће од реченица, рима и метафора крвавих или еротских бајки да заигра срце “као Џинџер Роџерс и Фред Астер” (као мени од стихова збирке песама Пољуби ил уби)?

Има ли неког кога занимају и присутне књиге српских тумача књижевности, ако не баш од Скерлића а онда бар од Мишића, Павловића и Николе Милошевића до Јована Деретића, Драгише Витошевића, Новице Петковића, Драгана Стојановића, Александра Јовановића, Јована Делића, Александра Јеркова (не Петрова!) и Пеђе Петровића?

Да, судећи по датумима на посебним листићима узимају се с полица и српске књиге и износе да би се читале у студентским домовима, изнајмљеним становима - ко зна где? Само не у родитељским кућама. Амерички младићи и девојке већ на другој години студија, обично њих три, или тројица, а често и троје почињу самостални живот у изнајмљеним становима или кућама. Лепо им је, а и може им се да плаћају не баш јефтине станарине.

Знам и како живе оне и они, благо речено у правом хаосу када је реч о такозваном реду.

Готово да је више разбацане одеће по подовима него у орманима. Ходање по собама и ходницима личи на трке с препрекама.

Знам да мрзе ред и уживају у нереду али, ето, не знам никог од младих, чак и српског порекла, да чита српске књиге на српском језику. Неко их чита, ипак, ретко и мало, али ипак чита. Андрић, Ђилас, Тишма, Павић, Киш у енглеским преводима привлаче, наравно, знатно више читалаца.

А ко пише о српским књигама у Америци? Од приказа Васе Михаиловића само у часопису “Светска књижевност данас” (World Literature Today) могле би да се саставе читаве књиге.

Нема ваљда нити једног значајнијег српског писца нити вредних књига о којима он није срочио бар белешку. А у последњим годинама живота, и то до самог краја, писао је критичке осврте у посебној рубрици Српске секције Американског Србобрана. И њих је око сто на броју. Да не спомињем сада и књиге чији је он био уредник.

Није Михаиловић једини. Шта би се о српској књижевности, од средњовековних рукописа до новијих дела намењених сценском извођењу, знало у Америци без доприноса доктора Матеје Матејића, Михаила Ђорђевића, Вида Томашевића, Радмиле Горуп, Бранка Микашиновића, да останем код имена само ових доајена и ветерана са књижевног бојног поља? А које је све битке извојевао Чарли Симић, велики амерички песник и наше горе лист!

- Александре, ово је роман а не критички осврт! Сети се, да те подсетим опет, на Хенрија Милера и његове дефиниције аутобиографског романа... Осећања, она дубинска...! Зар ниси и ти студентима свог курса о еротици и жанру наводио и речи теби тако драге Анаис Нин о “Раковој обратници”: “И то су крв и месо који су нам овде дати. Пиће, храна, смех, жеља, страст, радозналост, обичне реалности које негују корене наших највиших и најнејаснијих творевина...”? А ти о библиотекама, књигама, писцима, студентима, домовима.

- Није мемороман исто што и аутобиографски роман. Није ово роман о аутору него је пре сличан Михизовој књизи - “Аутобиографија других”. Није толико ни биографија других него су у мемороману други уписани у њихов и мој свет и век. Ако је књига васељена ваљда је она и људски свет и век. И храна коју помиње Анаис Нин. Зар теби треба да кажем да је Бог поручио старозаветном пророку Језекиљу да “поједе књигу”? “И рече ми: сине човјечји, нахрани трбух свој, и цријева своја напуни овом књигом коју ти дајем. И поједох је, и бјеше ми у устима слатка као мед”...

ДУХ И ДУША ПРЕДАКА

СРБИ су у православним црквама које су подизали у Питсбургу могли да упућују молитве Творцу и Спаситељу као некад под каменим или дрвеним сводовима богомоља у “старом крају”, а њихова поколења могу да уче и у школи чији их бар један кутак подсећа на душу и дух њихових предака, исписаних, осликаних или урезаних на платно, у дрво или камен.

 СУТРА: АНДРИЋ И СЕЛИМОВИЋ ЗА АМЕРЕ БОШЊАЧКИ ПИСЦИ 

Препоручујемо

Друштво

0 1

ФЕЉТОН - ЈОСИП БРОЗ У ДОСЛУХУ СА АМЕРЧКИМ ИСТОРИЧАРЕМ: Пре Великог рата у Америци Срби и Хрвати живели су час у миру, час опет у завади

03. 05. 2024. у 18:00

Друштво

0 2

ФЕЉТОН - МЕДИЦИНСКА ПОМОЋ ЗА СРБИЈУ ОД ЧЕТРДЕСЕТ МИЛИОНА ДОЛАРА: Српски народни савез организовао демонстрације пред Белом кућом и широм САД

30. 04. 2024. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације