Фељтон

ФЕЉТОН - СТУДЕНТИ У ПИТСБУРГУ НИСИ ХТЕЛИ ДА МРЗЕ СРБЕ: Неки учили српски да би нас нападали

Написао: Александар Саша Петров

19. 04. 2024. у 18:00

НА МОЈИМ часовима српске књижевности и културе један студент жели да носи “српску” мајицу.

ФЕЉТОН - СТУДЕНТИ У ПИТСБУРГУ НИСИ ХТЕЛИ ДА МРЗЕ СРБЕ: Неки учили српски да би нас нападали

А није ни обичан студент. Овај Афроамериканац је познат свима у кампусу, а многима и у Питсбургу, као један од најбољих играча америчког фудбала у универзитетском клубу Пантери. Показао ми је мајицу коју је, како је нагласио, наручио по свом изуму. На њој је слика генерала Младића заједно с његовима именом на оба језика.

- Како вам се свиђа? - пита ме.

- Важно је да се теби, колико видим, свиђа, али бих те молио да је не носиш док студираш код мене јер би мене могли да оптуже да користим часове за политичку пропаганду.

- ОК, разумем, нећу да вас уваљујем у неприлике. Схватам каква су времена настала за вас Србе, али имам право да Србе волим а не мрзим као они који користе телевизију за ширење лажи.

Фудбалска звезда се ускоро појављује на часу с мајицом на којој је пише, опет на оба језика - “Ја сам Србин”. Студенти га поздрављају пљескањем.

Не уче сви српски језик због наклоности према Србима. Када је супруга Кринка морала да као добитник Фулбрајтове стипендије две године проведе ван Америке, преузео сам обавезу да ја предајем српски језик. Један ученик из Калифорније, син познатог филмског режисера, учи га преко лета на интензивном програму јер се није пријавио довољан број студената за хрватски језик. Каже ми да га учи да би могао с већим знањем да осуђује српску злочиначку политику према другим народима. Упозоравам га да може да мисли шта хоће али да факултет није место за политичка изјашњавања. Додуше, после часова заинтересованим студентима одговарам на питања. Студент из Калифорније брзо учи, слуша пажљиво о чему разговарам са студентима у слободно време, углавном о историји и култури, јер избегавам питања из дневне политике, али се не упушта у разговоре.

НА КРАЈУ тромесечног курса водим их на тзв. Бирачево брдо. Свако може да каже шта год жели, али, наравно, на српском језику. И младић из Калифорније се јавља за реч.
- После три месеца и преко триста часова учења српског језика, а у паузама и после часова и српске историје и културе, и ја сам сазнао много о српском народу. Редовно сам слушао и програм српског радија. Зато и желим да кажем да почињем и ја да се осећам готово као Србин. Намеравам да посетим Србију и да реагујем на многе неистините, очигледно нетачне приче о том малом народу. А о коме Американци тако мало знају.

То је отприлике порука студента из Калифорније на српском језику, уз неке мале граматичке грешке које не наводим. А што је обећао, труди се и да испуни.

СРПСКИ ПРОГРАМ

СТУДЕНТИ, којима сам једно време предавао српски језик, скренуо сам пажњу да могу, због језика, али и музике и српске културе, да слушају суботом и српски радио-програм. Ако желе, наравно, без икакве обавезе. А они не само да програм изгледа редовно прате него при крају курса исказују и жељу да и они преко таласа покажу слушаоцима колико су на часовима савладали српски језик. А понешто и од оног шта су научили из српске културе и књижевности захваљујући баш том програму.

Али није такав епилог с Американком која ме такође обавештава да мора да студира језик народа који је и њу својим ратним злочинима сврстао на страну његових жртава. И њен је проблем што се ни те године не пријављује довољно студената за предмет хрватског језика. Каже ми и да је пре доласка у Питсбург провела годину дана студирајући у Бечу и да је собу делила с муслиманком из Босне. И од ње је чула какав су народ ти Срби и зато их је омрзла као што сви нацисти то и заслужују. Требало је можда још пре почетка наставе да надлежне обавестим да за студенткињу с таквим осећањима националне мржње нема места бар на мојим часовима. Убрзо увиђам своју грешку.

МЕЂУ студентима је и младић чији су родитељи такозване Швабе из предратне Југославије, из Славоније. Код куће је доста савладао заједнички језик и зато жели Штросмајера да преводи на енглески. На једном часу ме моли да му преведем неке речи које није нашао у речнику.

- Видим да знате хрватски, па бисте могли и мени да помогнете с босанским језиком, који се још не предаје у Америци - обраћа ми се она Американка, иначе такође добра студенткиња.

- Не знам босански језик.

- Како знате хрватски а не знате босански? Очигледно нећете да га знате! Сигурно мислите и ви као што мисле Срби да тај језик и не постоји!

- Кажем само да ми није сасвим јасно о каквом језику говорите.

- О језику босанске нације.

- Па и та нација постоји тек годину-две. Доскора су Босанци или Бошњаци звали себе Муслимани, пре тога су се изјашњавали као Срби или Хрвати, а могли су да се изјасне и као неопредељени, мада је таквих била мањина.

- Резултат је то прво српског хегемонизма, а после тога и југословенског комунизма. Али сада, пошто постоји босанска нација, а постоји и држава Босна, постоји и босански језик, свиђало се то вама или не

И тада ми Американка показује Босанско-енглески, енглеско-босански речник, недавно објављен у Њујорку.

- Видите овај речник, ваљда ће вам он помоћи да решите свој проблем.

- Зашто би то био мој проблем’ Овај речник би требало да буде ваш проблем.

- Зашто мој проблем?

- Па, ето, Америка постоји као држава, Американци постоје као нација, којом се поносе као изузетном, готово највећом у историји, а немају свој језик па у Њујорку објављују босанско-енглески а не босанско-амерички речник. Ако постоји босански, зашто не би постојао и амерички језик?

АМЕРИКАНКА се жали надлежнима, затим са још једним студентом напушта моје часове и наставља да студира код једне моје колегинице Српкиње и пријатељице, мада професорке из једне друге области, Због тог белаја с босанским, а и политички некоректног поређења с америчком, постајем неподобан да убудуће предајем српски језик. Срећом, Кринка се враћа с постдокторских студија из Шпаније...

У настави српске књижевности и културе поштеђен сам сличних недаћа и главобоља, поготову што имам углавном веома добре, чак и изванредне студенте. Током курса задатак им је да напишу рад од десетак страница и да га пре усменог испита прочитају на часу. А на часовима се на енглеском језику о сваком раду без устезања размењују мишљења, па је то и својеврсна вежба из научне критике.

Међу мојим студентима једног летњег семестра знањем и умећем тумачења нарочито се издваја Натали Нобл. Зна она за Нобела, поготову што се одлучује да пише рад о, како верује и каже, будућем добитнику његове награде, Милораду Павићу. Италијанска књижевност јој је главни предмет па пореди Павића и Умберта Ека. Упућујем је на литературу о мом другу Цицију, а она ми доноси књиге о Еку, између осталих и антологију критичких текстова - “Именовање руже”.

ПЛАВОКОСА и танушна, коже прозирне као алабастер, у шортсу и летњој мајици без рукава, дакле обучена као права америчка студентеса, што, међутим, само истиче њен, у складу с именом, аристократски изглед (сетимо се и Павића - “Ја сам аристократа а не демократа”), она чита свој рад, гледајући више у нас слушаоце него у папире које држи у руци, мада без намере да икога заводи, мирна и сигурна, као глумица на једној од последњих проба. И пре него што је почела дискусија, закључујем да ће њен текст не само да добије високу оцену него да ћу и да га објавим, заједно с неким другима, у двојезичном Књижевном додатку “Американског Србобрана”. И не зато што њено поређење Ека и Павића иде у прилог нашем, ипак, несуђеном “нобеловцу”...

СУТРА: ЏО БАЈДЕН НА ДОРУЧКУ СА СРПСКОМ ДЕЛЕГАЦИЈОМ

17. 04. 2024. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

21. 11. 2024. у 11:32

МНОГИ НЕ ЗНАЈУ: Шта кнез Михаило показује прстом

Панорама

0 0

МНОГИ НЕ ЗНАЈУ: Шта кнез Михаило показује прстом

СПОМЕНИК кнезу Михаилу Обреновићу на Тргу републике постао је главно градско састајалиште Београђана и њихових гостију. Међутим, од многих ћете чути да се састају не код Кнеза већ “код коња”.