ФЕЉТОН - ХУМАНИТАРНА МИСИЈА СРБА ИЗ ГРАДА ЧЕЛИКА: Нису ниједног тренутка заборавили подвиге својих предака

У ТОКУ балканских ратова и Првог светског рата амерички Срби су одлазили да се оружјем боре за опстанак Србије и Црне Горе.

Фото: "Википедија"

Сваки други добровољац из Америке је на олтар отаџбине положио живот. Међу добровољцима било је највише оних који никада нису ни видели Мајку Србију јер су били рођени у Аустроугарској империји и у нови свет су стигли с њеним пасошима. Војска Краљевине Србије имала је процентуално више жртва у Великом рату него била која друга војска из обе зараћене стране. Али чак ни сваки други војник из Србије није остао на бојном пољу. Ипак - готово сваки други. Да се не помињу и цивилне жртве.

Нису заборавили амерички Срби подвиг својих предака или својих претходника који су се преко океана отискивали жељни не само хлеба него и слободе. Иако нису стизали из Србије вероватно нико и није допловио на ове обале без Србије у срцу.

ДОКТОР Ненад Јанићијевић се нарочито посвећује прикупљању лекова и проналази прави рудник у једној великој фармацеутској фирми. Њен оснивач и власник је амерички Србин. Њега је мајка васпитала да буде и српски родољуб али због разумљивог разлога жели он да остане анониман. Захваљујући њима двојици лекови милионских вредности могу да падну, метафорички речено, као капи из кондира Ракићеве Косовке девојке, “на ране што зјапе и гноје” Али и као “капља што болове спира” сваком паћенику у земљи под санкцијама и зато без довољно неопходних лекова.

Али далеко да је тиме њихов посао завршен. Неопходно је обезбедити и дозволе за слање, а то је поступак који захтева често стрпљење и време у испуњавању силних формулара, чак и ангажовање адвоката мада су лекови изузети од санкција. Изузети су од санкција лекови, али не и од одуговлачења и замајавања.

АЛЕКСАНДАР се, међутим, као аутор меморомана, пита какве све могу да буду, речено стручним језиком, могућне конотације у вези с “ранама што зјапе и гноје” (чије?) и с боловима мученика које би капљама из кондира хтела да спира Косовка девојка (откуд опет она!). И само њено помињање згодан је повод за разноврсне, па и књижевне приговоре.

“Аутобиографски роман, којем је Емерсон предвидео раст у значају, заменио је велике исповести. Он није мешавина истине и фикције, тај књижевни жанр, него проширивање и продубљивање истине. Много је аутентичнији, истинитији од дневника. Није крха истина чињеница које аутори тих аутобиографских романа нуде, него истина емоција, мисли и разумевања, сварена и унета у себе. Откривајући себе на свим нивоима чине то симултано.”

НЕ СЛАЖЕ  се Александар ипак у свему с Милером, посебно да аутобиографски роман није и “мешавина истина и фикције”.  Има и разних истина, не увек “крхких.”... Занимљиво је да Милерова блиска, па и еротска пријатељица Анаис Нин, и сама истакнути писац, чији су дневници с отвореним описима секса имали у она времена такође велики одјек, предговор Милеровој "Раковој обратници" завршава помињањем крви: “И то су крв и месо који су нам овде дати. Ова књига иде до корења и копа испод њих, да би ископала подземно пролеће”.
Али крв и месо код Милера нису ратне ране него су везани за еротику и нарочито, секс.

Наводи Александар будућим докторима науке о књижевности и шта је песник и есејиста Карл Шапиро у такође чувеном предговору написао за "Ракову обратницу" и “Гандија с пенисом”, како је назвао њеног творца: “Милер је вероватно једини аутор у историји који о таквим стварима пише са савршеном лакоћом и природношћу”.

Па ипак “крхе истине” о Милеровој јунакињи, “је..ној Тањи” и њеној “топлој пи..и”, како с изазовном природношћу пише Милер у својој “голој књизи”, с целим њеним еротичким вокабуларом и иконографијом секса, у свим детаљима ероса, у свим појединостима реалности “преко које пише”, сав онај, чини се, незаустављиви, непредвидљиви, свакодневни животни ток, изванредно привлачан за читање, није исто што и не сасвим крха истина о драмама југословенских народа почетком деведесетих година. Желео би и Александар да у свом мемороману не мора да се сећа “рана што зјапе и гноје”, заједно са жртвама које једни или други називају и геноцидним, с већим или мањим правом, а у сваком случају ратних злочина, чињених такође са свих страна у име ових или оних крхих или чврстих истина.

А КАКО да избегне и те истине, ма колико оне изгледале “крхе” с другачијег, можда и праведнијег гледишта?

А Милер, с ким је Александар у мислима лутао понекад авенијама Париза и по скровитим местима свог Београда, овако описује себе и своју књигу:

“Немам новца, немам прихода, немам наду. Ја сам најсрећнији човек на свету. Пре годину дана, пре шест месеци мислио сам да сам уметник. Не мислим више о томе, постојим. Све што беше књижевност спало је с мене. Нема више књига да се напишу, Богу хвала.”
“Шта је ово тад: Ово није књига. Ово је клевета, сплетка, погрда карактера. Ово није књига у обичном смислу речи. Не, ово је продужена увреда, испљувак у лице Уметности, шут у панталоне Бога, Човека, Судбине, Времена, Љубави, Лепоте. шта год желели.”

Не исписује случајно Милер све ове речи великим словима. Такав је његов став према свему што се пише великим словима. Милер је срећан јер воли живот као постојање, па зато он и није песник апсурда нити очајања. Зато је ова књига посвећена једној жени, Тањи, којој жели да “пева” и којој пева овом књигом.

“Ти си Тања мој хаос. И зато ти певам”.

Леп хаос. Хенри Милер је, како и сам признаје, срећан човек и писац.

А КАДА је Александар почео да као уредник "Американског Србобрана" пише о тој другој врсти хаоса, у којем страдају и деца, навео је из романа Достојевског "Браћа Карамазови" питање Ивана брату Аљоши:

“... замисли да сам градиш здање човекове судбине с циљем да на крају усрећиш људе, да им даш, најзад, мир и спокој, али да би због тога било неопходно и неизбежно да се мукама преда само једно ситно створење, ето баш оно дете које је себе ударало песницом у груди, и да се на његовим неосвећеним сузама подигне такво здање, да ли би се сагласио да будеш архитекта под тим условима, реци и не лажи?”

Аљоша одговара - не!

Атеиста Иван као философ и у име наводне љубави према човечанству пориче Бога. Аљоша као хришћанин верује да зна ко је спаситељ света, онај ко је пристао да буде мучен и распет да би победио смрт и човек могао да се ослободи грехова.

Узор би, сматра Достојевски, требало да буде Аљоша а не Иван.

Како не писати о догађајима у којима су жртве и деца?

И како - ако је могућно, не скупљати и помоћ за све страдалнике у хаосу рата и санкција?
Помоћ се упућује и преко Српске цркве. А Црква, као и доктори на фронту, зна то и доктор Ненад, не прави разлику међу жртвама.

СУТРА: АМНЕЗИЈА ЗАХВАТА СВЕ АМЕРИЧКЕ МЕДИЈЕ

Препоручујемо

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - ГЛАС ЗВАНИЧНЕ СРБИЈЕ ЧУЈЕ СЕ У ПИТСБУРГУ: Срби протестовали у Вашингтону и у Њујорку испред Уједињених нација

16. 04. 2024. у 18:00

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - ЊУЈОРШКИ РАЗГОВОРИ О СТАЉИНУ И БРОЗУ: Хебранг ликвидиран без суђења, јер га је Јосиф Висарионович предвидео као Титовог наследника

15. 04. 2024. у 18:00

Фељтон

0 2

ФЕЉТОН - НЕВИДЉИВИ БЕРЛИНСКИ ЗИД ПОНОВО ДЕЛИ СВЕТ: Шта раде америчке снаге у Европи, наоружане са тактичким наоружањем?

13. 04. 2024. у 18:00

Фељтон

0 2

ФЕЉТОН - ВРЕЂАЊА И КАМЕНОВАЊЕ "РУСКИХ" ДЕЧЈИХ ВРТИЋА: Локални Немци су совјетску страну све чешће оптуживали за вандализам

10. 04. 2024. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације