ФЕЉТОН - ВРЕЂАЊА И КАМЕНОВАЊЕ "РУСКИХ" ДЕЧЈИХ ВРТИЋА: Локални Немци су совјетску страну све чешће оптуживали за вандализам

РАЗГОВОРУ са командантом 3. ударне армије, генерал-пуковником Миђушином у Магдебургу присуствовао је и политички официр совјетске ударне армије, који је покренуо тему за чија сам разматрања сматрао да више нису на месту: Оружане снаге је требало да напусте Немачку до краја 1994. године и већ је постојало довољно индиција да се људство, материјална средства и чланови породица премештају кући.

Фото: Из књиге "Досије Москва"

Али свакако, сматрао је политички официр, Западна група трупа ће се сада повући из Немачке само ако „фашизам“ у овој земљи поново не дигне главу. Не само што је његова земља страшно пропатила у Другом светском рату, већ би она и сада требало да буду сигурна да се тако нешто неће више никада поновити. У супротном она не би ни требало да се осећа обавезаном да се придржава договорених рокова. Сада је нешто било бачено на сто, што је командант исто тако брзо порекао, као што је брзоплето било и изговорено.

Неколико дана касније и у Дрездену сам стекао утисак да је ситуација постала озбиљна. Овде је атмосфера у великој дискусији са представницима 1. совјетске гардијске тенковске армије и њиховим била мање дипломатска, напротив, била је наглашено отворена и пријатељска. Томе је допринео и командант овде стациониране 7. тенковске дивизије Бундесвера, генерал-мајор Андреас Витенберг са својом трупом. Велике залихе Молотовљевих коктела пале су у руке немачких војника док су се у своју касарну враћали са страже поред објекта који су користиле совјетске трупе. Било је незамисливо шта би се десило да су коктели били употребљени против војника под командом совјетског или немачког команданта! Генерал Колошкин је већ повукао своје војнике из градског пејзажа Дрездена. Тамо су их претходно вређали на најгори могући начин. Каменовали су дечје вртиће који су припадали совјетским оружаним снагама. Овде су се спремали веома озбиљни догађаји.

УЛАГАЛИ смо сав свој труд да догађаји не измакну контроли. Установљена је комисија за безбедност, у коју је требало да уђу представници совјетских и немачких оружаних снага заједно са представницима града Дрездена. Али, било је очигледно да она неће много утицати на развој догађаја. Нико са наше стране није имао појма ни које ће снаге у совјетским оружаним снагама освојити премоћ, уколико став немачког грађанина буде пружао овај или онај или неки трећи изговор за агресивно понашање. Такву игру са могућим догађајима никако није играла само руска страна.

После покушаја државног удара августа 1991. у Москви - Горбачову је за то време било онемогућено да делује из кућног притвора - појачали су се и код нас гласови који су, противно постојећим уговорима, позивали на превремено повлачење совјетских оружаних снага из Немачке, иако су се оне понашале стриктно у складу са уговором и на западне провокације реаговале изузетно деескалирајуће, као што је то био случај и у војном комплексу у Алтенграбову за који се сматрало да је складиште нуклеарног оружја. За мене је све ово јасно показивало колико је био танак лед између нас и колико смо брзо могли да га пробијемо, и поред очигледно препознатљиве добре воље која се могла приметити на свим странама. Морали бисмо да лед између нас учинимо непробојним.

Колико ће ситуација на крају бити стабилна видели смо током посете министра одбране Шапошњикова ваздухопловној бази Малвинкел у предграђу Магдебурга. Овде смо имали прилику да будемо сведоци алармног старта совјетских ловаца пресретача, али и да утврдимо да ли ће све успешно протећи на великом банкету те вечери за који нам је упућен позив. Из НАТО смо познавали упоредиве слике банкета на којима је увек све зависило од тога како ће се међу собом опходити - супруге. Хоће ли расположење бити опуштено или ће изостати оно што можемо назвати „добрим расположењем“? У сваком случају, даме совјетских официра сјајно су се разумеле са супругама наших припадника Бундесвера, тако да нам је пао камен са срца.

У свакодневном контакту, обе стране су се једна према другој односиле све трезвеније и професионалније. За неке је била проблематична спорост Савезне управе за имовину током предаје некретнина које су раније користиле совјетске оружане снаге. Совјетска страна била је све чешће оптуживана за вандализам. Разговарало се и о штети нанетој животној средини, као и о све већем броју војника који дезертирају из јединица и са собом односе вредну специјалну опрему.

Међутим, понекад нисмо могли да се не зачудимо: Совјетска армија није поседовала никакво искуство у односима са јавношћу или са парламентарном демократијом. Зато је и чудило са којом невероватном брзином су били у стању да се прилагоде правилима за маневре или за заштиту животне средине. Најбољи пример тога био је заједнички Центар за безбедност летова у главном седишту у Винсдорфу. Ипак, ми смо и даље били веома забринути јер су ствари биле непредвидиве. Зато смо стално били на опрезу. Добар  пример била је посета совјетских генерала и високих официра из штаба у Винсдофу Бону, Нојсу, Диселдорфу и Менхенгладбаху.

Тај догађај јасно је  показују да је постојало велико интересовање за симболичне потезе, мада је, нажалост, простор за акцију био веома ограничен. Сваки пројекат смо морали да координишемо са Москвом, уколико се односио на совјетске борбене снаге у Немачкој. С обзиром на важност таквих ствари ни код нас то не би било другачије, али Москва је била далеко и у оно време заузета развојем других процеса. Имали смо подршку за оба догађаја, како би уопште могли да се остваре, јер су средства из буџета била ограничена, тако да уопште нисам желео да изазивам отпор против ових планова. Још претходних недеља је немачка компанија „Тенгелман“ наложила да камиони, препуни намирница, један за другим допреме храну у совјетске касарне, јер су војници и њихове породице гладовали.

Ову акцију покренуо је и Вили Шелен са суседном компанијом „Кајзерс” из Лидберга, чланицом групације „Тенгелман“. Осим тога, и директор издавача листа Neuss-Grevebroicher Zeitung  Алфонс Кранц и Јоханес Фрелингс, председник Савеза штедионица из Карста донирали су финансијска средства.

Одјек у новинским извештајима, а посебно оно што су радио и телевизијске станице о томе извештавале, имало је утицаја и изван Перлебега. Људи широм земље придруживали су се сличним иницијативама. Становници Совјетског Савеза и Немачке излазили су једни другима у сусрет. Ствари су бивале све срдачније, а то је било и те како неопходно. После свих патњи милиона људи оба народа у овом веку који се ближио свом крају, нешто друго требало је да одреди њихову будућност. 

СУТРА: КО ЈЕ ИЗ СЕНКЕ УПРАВЉАО УЈЕДИЊЕЊЕМ ДВЕ НЕМАЧКЕ

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације