ФЕЉТОН - СОВЈЕТИ ОДАЈУ ПОЧАСТ НЕМАЧКИМ ВОЈНИЦИМА: Немци су могли слободно да разговарају са обичним војницима и о рату у Авганистану

ПОСЕТА совјетској Таманској дивизији била је пун погодак.

Фото: Из књиге "Досије Москва"

Наша слика о „Русима“ прилично се уздрмала. Код њих није било ни трага нервозе, као ни намере да што пре избегну стручне расправе. Возили смо се једним добро изграђеним путем кроз области на периферији Москве - био је то предео налик на сеоски са пространом брезовом шумом и интензивно обрађеним пољопривредним пољима. Пут од главне улице ка стражи, као и у западним касарнама, настављао се неупадљиво.

Према тврдњи нашег војног аташеа у Москви, бригадног генерала Вертера, касарну су додуше једном показали западним посетиоцима у оквиру преговора о разоружању и контроле наоружања, али они ни у ком тренутку нису могли да виде ниједног војника нити њихов смештај, док се забрана фотографисања подразумевала. У случају моје посете све је било другачије. Већ приликом уласка у касарну замолили су нас да фотографишемо све што желимо: Исполирано војно оруђе, артиљеријска оруђа велике снаге и тенк Т-72, опремљен реактивним оклопом, били су наши омиљени објекти фотографисања. Читава касарна одавала је утисак добро одржаваног реда. Међутим, од политичког официра дивизије сазнали смо да се налазимо на терену једне посебно истакнуте дивизије, али да не треба да замишљамо како свуда влада исти овакав ред. Нама се ова напомена учинила донекле чудном, зато што би у Бундесверу сваки командант био поносан када би посетиоци похвалили уредност његовог објекта.

ТОКОМ дуге припреме наше посете стално сам молио наше совјетске домаћине да нам омогуће посету трупама, како бисмо разговарали са војницима свих чинова. На изненађење нашег војног аташеа посета се доиста десила - и то каква! Додатно смо доживели војнике током њиховог формалног образовања, што се касније стално понављало и у совјетским касарнама у Немачкој. Из образовних разлога приказивани су и велики постери са појединачним секвенцама увежбавања. Једноставно нисмо могли да пренебрегнемо утисак да се овде радило о балетској трупи која се увежбавала за наступ. За нас који смо познавали једну војску која обавља своје задатке рационално, била је то необична слика.

Простор у коме смо се нешто касније сусрели са групом совјетских војника величине једне чете био је омањи и чинило се да је испуњен до последњег места. Можда је у питању била атмосфера која се успоставила због отворене дискусије. Било је то права сензација! На изванредно смирен начин је армијски пуковник Курчин затражио да на наша питања одговарају управо они војници којима смо их упутили, а не њихови претпостављени, што је иначе била уобичајена пракса у совјетским борбеним снагама. Чак напротив, Курчин није допустио да се постављају унапред штанцована питања. Била је очигледна његова жеља да дође до спонтаног разговора. Овакве посете Бундесверу не би ни у ком случају протекле боље од ове.

МНОГО тога, што годинама нисмо могли да сазнамо о унутрашњем расположењу совјетске војске, те вечери су нам потпуно слободно саопштили сами војници, који су нам због својих отворених лица деловали врло симпатично. Ниска месечна војна надокнада у висини од петнаест рубљи, ограничено примања посете у једној соби у стриктно одређено време, све то су нам војници саопштили потпуно отворено. Скоро да није било војника који нам се није пожалио да је тужан због одвојености од своје породице. Могућност одмора скоро да није постојала. Изношење свега овога било је сурово отворено. Војници су пред својим старешинама отворили своје срце. После два сата разговора уопште нисмо сумњали до које мере су строга „касарнизација“ и подвргавање правилима нужно негативно утицали на војнике у војним снагама које су се руководиле овим начелима...

Овој масовној и живој рунди разговора критично је било питање о совјетској инвазији и о рату у Авганистану, који је у оно време још увек беснео у крви. Оваква реакција могла се очекивати али се није дала избећи. Скоре све се вртело око једног питања: Како ће се ти догађаји одразити на осећање самопоуздања совјетских борбених снага, ако би оне у Авганистану искусиле исто оно што и Сједињене Државе у Вијетнаму или Немачки Рајх са својим Вермахтом: Одговори нас уопште нису изненадили. Говорили су уопштено о „интернационалистичкој обавези“.

Више година касније, у предвечерје међународно правно забрањеног рата против Југославије, имао сам прилику да у приватним разговорима у Бону слушам о сличној „доброти“ и о „снази убеђења“: После безусловне капитулације Немачке 1945. и њених последица на самопоуздање немачких борбених снага, немачки Бундесвер би морао да се укључи у расправу војне природе: Како да му бар једном успе да се нађе међу победницима.

У Москви сам чуо како постоји један наук о интервенцији војске који бисмо морали да усвојимо: Када се ради о одбрани своје земље морал војника треба да буде толико снажан да га нико не може победити. Често се и у данашњој Русији дискутује о томе, шта би се у ствари догодило да је 1941. Совјетски Савез напао Немачки рајх а не обрнуто. Много њих је убеђено да би тада Вермахт могао да победи сваког непријатеља зато што се радило о изванредној војсци која би у том случају бранила своју домовину. Управо ово је било у обрнутом случају окидач за унутрашњу реакцију милиона војника Црвене армије свих народности некадашњег Совјетског Савеза после напада Немачког рајха на њихову домовину. У међувремену од рата у Малију до рата у Авганистану, у коме су немачки војници учествовали у агресорској војној мисији, требало је размотрити питање о моралу војних снага.

У ДРУГОМ светском рату Совјетски Савез је прошао кроз стравичне патње - скоро да не постоји породица која није у жалости због губитка својих чланова, који су били жртве Стаљиновог терора али и напада Немачке. Данас у Русији често запажам са колико саосећања се говори о жртвама обе стране. Ни у Таманској дивизији се ниједном нисмо нашли у ситуацији да се према нама, као представницима некадашњег непријатеља, опходе лоше нити да на артефактима малог музеја Таманске дивизије Немце приказују са ниподаштавањем, упркос свим страхотама рата, који је на грозан начин опустошио њихову земљу.

Од јесени 1989. наовамо то сам доживљавао кад год сам сам посећивао совјетска војна здања. Оних месеци, у блиском договору са министром одбране Герхардом Столтенбергом, трудио сам се да изградим ако не добре, онда бар просперитетне односе са совјетским јединицама још увек стационираним у Немачкој, о чему сам разговарао и са нашим председником фракције Алфредом Дрегером. Он ме је обавестио о изјавама једног совјетског официра током полагања венца на Александровски гроб испод зидина Кремља. Током свечане церемоније Дрегеру је преведено да се војна почаст одаје у знак сећања и на пале немачке војнике.

У јесен 1987. овде смо и ми положили венац после комеморације на гробљу у једној шуми. Тако је, како то само случај уме да изведе, иза нас ишла финска делегација високог ранга у којој је било личности и из службе безбедности, са којима смо се претходног дана срели у Хелсинкију и одржали поверљиве разговоре о припремама наше посете Москви. Тада смо се договорили да у оваквим околностима никако не откријемо да се познајемо како бисмо избегли непожељне импликације.

СУТРА: МОДЕРАН АУТОБУС ЗАМЕНИО БОРБЕНИ ОКЛОПНИ ТЕНК Б-92

Препоручујемо

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - СОВЈЕТСКА ИМПЕРИЈА СЕ ПРИБЛИЖАВА КРАЈУ: У јесен 1989. године постало је јасно - Уједињење Немачке закуцало је на врата

06. 04. 2024. у 18:00

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - ДОГОВОР БУША И ГОРБАЧОВА О УЈЕДИЊЕЊУ ДВЕ НЕМАЧКЕ: Вашингтон тежио да стекне превласт НАТО ширењем до руске границе

04. 04. 2024. у 18:00

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - ЏОРЏ БУШ НАЈАВЉУЈЕ НОВИ СВЕТСКИ ПОРЕДАК: Сједињене Државе пренебрегле све правне норме о забрани промене граница силом

05. 04. 2024. у 18:00

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - НЕЗАВИСНО КОСОВО КАО МУСЛИМАНСКА ДРЖАВА: Борци УЧК имали у јеврејским представницима из Израела најбоље партнере

31. 03. 2024. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације