ФЕЉТОН - НЕПРИЈАТЕЉИ ПОСТАЈУ ПОВЕРЉИВИ ПРИЈАТЕЉИ: Уједињењем Немачке, совјетске саге су изгубиле блиског саговорника и "друга по оружју"

МЕЂУНАРОДНИ радио-емитер Russia Today позвао ме је новембра 2015. у Москву где се одржавао симпозијум посвећен питању: Како се догодило да некадашњи пријатељи, који су међународни однос „једни са другима“ трансформисали у однос „једни против других“, постану непријатељи?

Фото: Из књиге "Досије Москва"

Једном приликом ми је Асад Дурани, мој дугогодишњи пријатељ, некадашњи амбасадор Пакистана у Немачкој и генерал-пуковник у пензији, рекао да се за такву ситуацију уврежио појам Frenemies првенствено поводом рапидног захлађења односа између Пакистана и Сједињених Држава.

На путовање „Аерофлотом“ заједно смо кренули мој син Маркус и ја. У престоници Русије требало је да се сусретнемо са дугогодишњим добрим познаницима. Наше пријатељство било је резултат политичких прилика, као у случају Виктора Шемјетова, совјетског генерала који је раније командовао совјетском дивизијом, стационираном на самој граници између две Немачке. Што се тицало наше стране ствари су се одвијале обрнутим смером. Током НАТО маневра Wintex/Cimex, који се одржавао кратко пре нашег упознавања, били смо још увек потенцијални непријатељи, да бисмо мало касније постали лични пријатељи. У случају озбиљне опасности наше време би трајало само неколико сати. Ја бих вероватно завршио у владином бункеру у Арталу, без контаката са породицом, у закључаној масовној гробници.

Моја посета Петрограду значила је Виктору Шемјетову и мени као и нашим породицама, преокрет ка људскости. Времена су нам омогућила да се више не гледамо са дистанце, као противници, већ да се сусретнемо као људи који треба да савладају заједнички задатак. А један такав задатак, који је требало да заједно обавимо, и те како је постојао. Додуше, није постојала његова прецизна агенда, али је он био веома јасан и захтевао је од нас да уложимо све своје снаге и приличну дозу домишљатости, што ћемо тек разумети током наредних месеци.

У ВЕЋНИЦИ Перлеберга већ 27. септембра 1990. седели смо једни наспрам других заједно са пуковником НВА Хилгрубером и активним мајором Герхардом Баром, сарадником из мог бироа на чувеној Хартхее  у Бону. Тада су се источнонемачким улицама кретале дуге колоне камиона који су носили нове униформе за Националну народну армију (NVA) која се 3. октобра спојила са Бундесвером у заједнички Савезни Бундесвар. Совјетске војне снаге у Немачкој су овим чином изгубиле деценијама блиског саговорника и “друга по оружју“. Сви ми смо желели разумно суседство између сада јединственог Бундесвера и совјетске војске.

И није било разлога да мислимо другачије. За овим столом у перлебершкој већници током разговора између нас престала су размишљања у старим шаблонима. Прекопута мене није седео никакав совјетски командант дивизије, већ један симпатичан, приступачан, паметан човек, заправо оличење породичног оца. И, он није био једини човек из редова некадашњег непријатеља о коме сам научио да мислим другачије. По мени, генерал-пуковник Виктор Шемјетов је постао кључна особа за односе са читавим командним војним врхом Западне групе совјетских трупа у Немачкој. И нас двојица смо схватила да можемо рачунати један на другог.

Виктор Шемјетов и ја сретали смо се у годинама које су уследиле када су ме службена путовања, на пример као потпредседника Парламентарне скупштине ОЕБС, водила у Русију, па тако и ране 2000. године у Хабаровск на Амуру, на Далеком истоку огромне империје, одакле сам отпутовао у кинеску престоницу Пекинг. И тада је, у име своје партије, са мном путовао мој син Маркус у својству посматрача ОЕБС на изборима. Шемјетов је у међувремену био на функцији начелника штаба за Војну област Далеки исток, да би касније то исто постао и у престижној Војној области Москва. Од овога скоро није постојало више уважавање једног официра.

ХАБАРОВСК у ствари није био за нас, житеље Доње Рајне, јер смо се први пут суочили са оним што се зове „права зима“. Међутим, смештај и пријем нас је одушевио. Имали смо прилику да се у то и уверимо током дискусије на Факултету германистике тамошњег универзитета, који је одржавао најбоље односе са Келном, са мени блиским градом Карстом и другим немачким регионима. Уопште је у области између руске обале ка Тихом океану и кинеске границе преовладавао утисак да се не налазимо у Азији, већ у Европи. Њега су појачавали немачки аутомобили на осветљеним улицама. Већ и сам веома модеран аеродром зрачио је другачијом сликом. За њу су се побринули авиони из Аљаске, САД и Канаде, као и из Кореје и Јапана.

Генерал Шемјетов био је мајстор вештине изненађења. У то смо се уверили када смо у хотелу затекли једног капетана, чији је задатак био да мом сину преда нову униформу руске војске. Био је то прави погодак! Маркус је управо био окончао војни рок у ратном ваздухопловству. Основну обуку прошао је у Холцдорфу, а његов тадашњи командант у том месту је још као официр НВА био активан на истој позицији. Униформа је омогућила Маркусу да посети врхунски опремљен центар за тренинге руских учесника у стрељаштву за предстојеће Олимпијске игре у Аустралији. Маркус је још у Бундесверу, као добар стрелац, освајао медаље и зато је и тренинг овде завршио бравурозно.

МА КОЛИКО  да је боравак у Хабаровску био кратак, управо смо се тамо суочили са снажним изазовима прошлости и садашњости, као што се то догодило приликом једног излета у тајгу где су пребивали сибирски тигрови. Мени је, ипак, било занимљивије оно што сам успут открио на једном брду, које се својим необичним конусним обликом издвајало од других висова: Био је то радар огромних димензија, какве још никада нисам видео и од којих сам се „најежио“. Угледавши радар, у том тренутку сам се сетио догађаја када је 1. септембра 1983. један совјетски борбени авион оборио корејски путнички авион. Није ли можда оборени „боинг 747“ био одавде лоциран?

Те ноћи, када се то догодило, боравио сам у Сијетлу, где сам у компанији „Боинг“ разгледао процес производње крстарећих ракета. Занимљиво је било да је титанијум, неопходан за њихову израду, потицао из совјетске производње. Наравно, пре тога сам добио информацију о обарању корејског авиона, која је после тога данима доминирала телевизијским програмима. Истог тог јутра су ме обавестили да шпијунски авиони САД већ прилично дуго користе путању корејског авиона, како би у његовој „сенци“ шпијунирали совјетска војна постројења.

У ствари, обарање авиона требало је да изгледа тако као да су Совјети били свесни да се искључиво ради о лету цивилног авиона, значи не и скриване пратње америчких шпијунских авиона, који су благовременим заокретом нестали из њиховог видног поља. Све то је у ноћи обарања требало да буде другачије него у стварности и у ту сврху је организатор догађаја прихватио погибију на стотине људи. Особа која ме је позвала телефоном најпрецизније је знала шта се тада доиста догодило, а данас више не постоји ни најмања сумња да се у стварности није све онако одиграло како је обавештавана јавност.

СУТРА: АМЕРИКА СТАВЉА ШАПУ НА СВЕТСКУ ПОЛИТИКУ

Препоручујемо

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - РАТНЕ ИГРЕ ИЗ ТАЈНОГ АМЕРИЧКОГ БУНКЕРА: У бункеру близу Колорада Спрингса, будно око је надгледало читав свет

27. 03. 2024. у 18:00

Фељтон

0 2

ФЕЉТОН - ПРОШЛОСТ И СЕНКЕ РАТА ПОНОВО ПРЕТЕ ЕВРОПИ: НАТО је на маневрима 1983. укалкулисао употребу нуклеарне ракете за напад на Дрезден

26. 03. 2024. у 18:00

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - ПОЛИТИЧАРИ НА ВЛАСТИ СУ ОДВОЈЕНИ ОД НАРОДА: Још марта 1992. године чули су се први гласни захтеви да се НАТО прошири на Исток

25. 03. 2024. у 18:00

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - НОВИ ПОГЛЕД БЕЛЕ КУЋЕ НА СТРАТЕГИЈУ СОВЈЕТА: Пад Берлинског зида био је френетично поздрављен у Немачкој и свуда у свету

24. 03. 2024. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације