ФЕЉТОН - БЕЛОГАРДЕЈАЦ У ЗАТВОРУ ЗА ВРЕМЕ ИНФОРМБИРОА: Професор Вороњец је био врхунски стручњак за рационалну потрошњу енергије

АЛЕКСАНДАР Васиљевич Соловјев (1890-1971) слависта и византолог, професор Римског права и Срењовековног српског права на Правном факултету у Београду.

Словљева књига је обогатила српску историографију, Фото Википедија

Превео је са руског и француског значајна дела, истраживао Душанов законик, хералдику јужних Словена и нумизматику, области којима се бавио заједно са професором Фјодором Тарановским. Био је и професор у Руско-српској гимназији. Објавио је многе радове из ових области, а посебно су важне књиге „Постанак и значај Душановог законика”, „Одабрани споменици српског права”, „Историја словенских права”.

Нека његова дела имају непроцењиву вредност за Србију. Пронашао је неке, до тада непознате српске повеље на Светој Гори и у Паштровићима у Црној Гори. Објавио је дело „Непознати кандидати на српски престо г. 1774“, „Српске законске компилације 17-ог века“, „Законодавство Стефана Душана, цара Срба и Грка“, а заједно са Владимиром Мошином „Грчке повеље српских владара“  у књизи „Извори за историју Јужних Словена” у издању СКА 1936.године.

Дао је значајан допринос развоју српске хералдике и историје српског права, а његова „Историја српског грба“ једно је од најважнијих деле у српској историографији. Први пут је објављено у Аустралији 1958. године пошто Соловјев, због изгнанства из земље није био политички подобан у Југославији. Тако значајно дело, код нас је објављено тек 2000. године на Правном факултету у Београду, а касније и од стране других издавача.

„Службени гласник“  је Соловјева сврстао у едицију„Класици југословенског права”, што по делу које је оставио свакако јесте.
Објавио је око 200 чланака и студија у водећим стручним часописима и новинама. Овај заслужни великан српске науке у време Информбироа, ухапшен је и осуђен на 18 месеци затвора који је провео у Сремској Митровици. Оптужен је и кажњен због тога што је, наводно, поседовао текст Резолуције Информбироа и што је током окупације објављивао неке изводе из својих дела. После затвора је морао да напусти земљу, отишао је у Женеву, где је са супругом Наталијом давао часове руског језика и преводио дела руских класика на француски језик. После је успео да добије место професора словенских језика на универзитету у Женеви и наставио је да се бави проучавањем српске хералдике. Умро је у Женеви, где је и сахрањен, а његови потомци су се одселили у Америку.

КОНСТАНТИН  Петрович Вороњец (1902-1974) професор Машинског факултета, члан САНУ имао је племићко порекло, а отац Петар Василијевић Воронејц такође је био професор из исте области, Механике флуида на Кијевском универзитету. Рођен је у Кијеву, а у Београд долази као бивши војник Беле гарде. У Београду је завршио Природно-математички факултет и докторирао из механике код еминентних професора светског гласа - Михаила Петровића (Мике Аласа), Милутина Миланковића и Антона Билимовича. Први посао добио је у Гимназији у Крушевцу, потом је отишао на усавршавање у Париз, где такође докторира на Сорбони из области флуида. После рата је изабран за професора Машинског факултета, где је радио до пензионисања. Држао је предавања на многим факултетима у Југославији из Механике флуида и допринео стварању нових високостручних кадрова. Сматра се родоначелником у свету познате београдске школе механике флуида.

За дописног члана САНУ изабран је 1958, а за редовног 1963. године. Традиција ове породице је настављена, па је и Константинов син, Димитрије К. Вороњец, био професор исте групе предмета на Машинском факултету у Београду. Предавао је на престижним универзитетима у иностранству и био члан стручних међународних тела из области термодинамике, термоенергетике, рационалне потрошње енергије, механике, процесне технике. Аутор је око 20 књига и монографија и близу 200 научних и стручних радова. Као страни гост био је и предавач по позиву у домовини његовог оца Русији.

ВЛАДИМИР  Алексејевич Мошин - палеограф, византолог, слависта, један је од истакнутих руских емиграната који су својим радом задужили све јужнословенске народе и оставио дубок траг у њиховој култури. Његов рад на опису и систематизацији споменика словенске писмености остао је непревазиђен до данас и протеже се на цео јужнословенски простор.

Рођен је у Санкт Петербургу 1894. године. Био је добровољац у Првом светском рату, припадник Брусиловљеве армије, најпре у Галицији на подручју Лавова и Јарославља, награђен је медаљом Св. Георгија, касније је прекомандован на Кавказ и за тај део ратовања добио је орден Свете Ане четвртог степена и орден Светог Станислава.

У Краљевину СХС дошао је средином грађанског рата у Русији. Дипломирао је на Загребачком универзитету. Живео је у Загребу, Копривници, Панчеву, Београду, Скопљу, Подгорици. Прва деценија живота у Краљевини везана је за Загреб, где је и докторирао 1928. године. Био је руководилац Архива Југословенске академије знаности и уметности.

Од 1931. године предавао је византологију на Универзитетима у Београду и Скопљу, али траг је оставио у практичном раду на класификацији и архивирању вредне документације.

ЗА ВРЕМЕ Другог светског рата радио је као професор у руско- српској гимназији у Београду, а после рата враћа се у Загреб где ради као научни сарадник ЈАЗУ на систематизацији материјала историјског Архива. Материјал је систематизовао кроз две збирке - словенских рукописа и оних на латинском језику. Његов послератни рад у ЈАЗУ обележен је оснивањем научне библиотеке Историјског института и специјалне лабораторије за рестаурацију и конзервацију рукописа.

Организовао је мали тим са двојицом руских инжењера - Владимиром Павловичем и Иваном Рибкином - и тако је настао први савремени апарат за конзервацију ретких старих књига и записа у новој Југославији. По њиховом идејном решењу фирма „Електротехна“ је веома успешно производила тај апарат. Урадио је систематизацију рукописних зборника у архивима Дубровника, Котора, као и каталошки опис личног архива великог правника и државника Валтазара Богишића. Сматра се оснивачем југословенске палеографске науке.

ПОСЕБНО је значајан његов рад на проучавању и анализи средњовековних рукописа и печата Хиландара. Урадио је каталог хиландарских рукописа и докумената за Српску академију наука и уметности. Због тога је више пута одлазио на Хиландар, сам или заједно са професорима Универзитета Александром Соловјевим и Георгијем Острогорским. Тај трио блиских пријатеља и великих научника сачинио је најобухватније истраживање средњовековне српске и византијске историје, права и палеологије, сваки у свом домену интересовања. Са професором Соловјевим, Мошин је написао научни рад „Грчке повеље владара српских”, након дужег истраживања у Грчкој и уз стручну помоћ професора латинског језика панчевачке гимназије Антона Совреа. Опсежна истраживања Хиландара садржана су и у раду „Документи из светогорских архива”, објављеном 1939. године.

Мошин је почео рад на речнику средњовековног српског језика на основу познатог речника Ђуре Даничића, али тај рад је после пет година прекинут због Мошиновог одласка у Скопље да је основао слично археографско одељење за подручје Македоније. На крају, Мошин је на позив Црногорске академије наука крајем седамдесетих година урадио каталогизацију збирке старих књига и рукописа која је захтевала посебну стручност и познавање тог посла.

БЕОГРАДСКА КОЛЕЛЦИЈА

ВЛАДИМИР Алексејевич Мошин  оставио дубок траг у  нашој култури. При Народној библиотеци Србије формирао је Археографско одељење за опис и регистрацију словенских рукописа. Тако је настала посебна београдска колекција копија са преко 30.000 старих рукописа са територије Србије али и и знакова из 15. века са простора Дубровника, Задра и Далмације. Све што је му је  било на располагању систематизовао је и разврстао са тумачењем у картотеци копија по типовима, албумима и хронолошком реду.

 СУТРА: БЕОГРАД  ЦЕНАР РУСКИХ ПИСАЦА У ИЗБЕГЛИШТВУ 

Препоручујемо

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - КУЛТ СЕЋАЊА НА ЦАРСКЕ РУСЕ И ЦРВЕНОАРМЕЈЦЕ: Харковски девојачки институт је у Нови Бечеј дошао са 114 ученица и 30 професора

08. 03. 2024. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације