ФЕЉТОН - РУСИ ГРАДЕ ЧУВЕНУ ШАРГАНСКУ ОСМИЦУ: Краљ Александар је свесрдно подржао долазак прогнаног руског народа и свештенства

ЈЕДАН број Руса радио је у фабрикама и били су веома цењени радници и руково­диоци.

Митрополит заграничне руске цркве Антоније Храповицки, Фото Архив Српске православне цркве

Тако је у фабрици што­фа „Влада Теокаревић” у Пара­ћину радила једна мања група Руса, живели су у фабричким становима, заједно са нашим радницима. У Параћину је била мања колонија од око 80 Руса, осим код Теокаревића, радили су у Фабрици стакла, школама и локалној администрацији.

Ужице је посебно карактери­стично. У том граду и околним местима - Бајиној Башти, Ари­љу, Чајетини, било је настање­но око 800 руских избеглица, али за разлику од неких других колонија, овде су дошли пре­тежно занатлије, грађевинци, инжењери, људи средњег слоја, који су оставили дубок траг у развоју овог краја. Раде Позна­новић у књизи „Руси међу Ерама” наводи да су Руси учество­вали у градњи многих путева и пруга у ужичком крају.

Градили су путУжице - Краљеве воде, Ужице-Вардиште, чувену пругу уског колосека Шарганска осмица, болницу и касарну у Крчагову, мост на Дрини код Скелана, парк у центру Ужица, водовод у Чајетини, обнавља­ли зграду гимназије, манастир Рача у Бајиној Башти, хидро­централу на Ђетињи. Руски геометри су обновили премер земљишта и геодетску струку у том подручју. Нису бирали послове, радили су где год се нешто градило, чак ишли и у надницу, продавали новине. Свуда су били педантни и од­говорни и нису правили свађе са осталим радницима и локал­ним становништвом.

ПОЗНАНОВИЋ пише да су руски радници били најброј­нији на изградњи Шарганске осмице, укупно њих 81, али за разлику од неких других, никада нису поменути као изгредници и свађалице. Међу 460 биографија ужичких Руса посебан допринос и заслуге оставили су брачни пар Јуриј и Зинаида Дризо. Јуриј је про­јектовао многе путеве у овом крају, а његова супруга је била омиљени лекар Ужичана. Тако­ђе, истакли су се грађевински инжењери Александар Осипов и Никола Прохоров, професор музике Јуриј Павлишин, судија Владимир Казмин, санитарни инспектор Спиридон Бородин, сликар Всеволод Суџиловски, генерал и инжењер Владимир Волођа Смирнов, руководилац радова на подземном трезо­ру филијале Народне банке у Ужицу и градитељ чувеног по­моћног моста током битке на Неретви, којим су партизани заварали непријатеља.

О овим царским Русима мало се зна у Ужицу, јер памћење не траје дуго уколико негде није за­писано и сачувано од заборава. Ови заслужни Руси су отргнути од заборава захваљу­јући етнологу Радету Познановићу, који је истражио старе архи­ве, одавно прекривене прашином.

МЛАДА краљевина је имала новоустано­вљене прилично дуге границе са суседима, па јој је била потребна и сигурна гранична служба. Руски војници и официри у складу са потребама Министар­ства војске и морна­рице били су распо­ређени на неколико најнесигурнијих граничних подручја, под командом високих официра, пуковника и генерал-мајора. На овим пословима од септембра 1921. годи­не било је ангажовано око 4.500 руских вој­ника и официра. Ко­њичке и пешадијске јединице биле су ра­споређене дуж границе са Грч­ком и Албанијом, која још није била потпуно дефинисана. Ру­ска стража била је ангажована и на црногорској страни границе са Албанијом у пределу Гусиња, Тузи и Вирпазара. Руси су обез­беђивали и границу према Ита­лији, на острвима у северном Јадрану и копну, која такође није билау потпуности одређе­на. Руски избегли војници били су распоређени и на граници са Аустријом и Мађарском.

Чување границе је увек био веома ризичан и одговоран посао, а нарочито у то време, када је створена нова Краље­вина која се граничила са до­јучерашњим непријатељима. Било је и већих инцидената, па и жртава, али такве вести нису ишле у јавност. Једна велика диверзија у караули Језерце на граници са Албанијом десила се средином 1926. године када је убијено 26 Врангелових коза­ка. Никада није званично саоп­штено ко је у мрклој ноћи убио граничаре на стражи и њихове другове у Караули. Преживела су само четворица Руса и неко­лико југословенских жандарма који су били у патроли. Страда­ли Руси сахрањени су на право­славном гробљу у Гусињу. На скромном спомен-обележју где је постављен само крст. Свеће за Задушнице убијеним Русима стално су палиле и гробно ме­сто одржавале породице Лон­чаревић, Бојовић и Бабовић из Гусиња и Андријевице.

ЗА ИЗБЕГЛИЦЕ које нису могле да нађу посао преко др­жавних институција, или само­стално, инвалиди и болесни, бројна српска културна дру­штва и појединци често су ор­ганизовали донаторске приред­бе и акције. То је најпре чинио Руско-југословенски одбор, претходница Државне комиси­је. Тај одбор је био једна врста невладиног удружења, чији су чланови били угледни грађани, индустријалци, генерали, лека­ри, културни ствараоци, про­фесори Универзитета, између осталих и Бранислав Нушић, Милош Савчић, Криста Ђор­ђевић, др Ђорђе Станојевић, генерал Воја Живановић, др Дража Павлович, књижар Дра­гутин Илић, професор Милош Московљевић и други. Одбор се истакао у пријему и смешта­ју првог таласа избеглица 1919. године и обезбеђењу прве ма­теријалне помоћи, док још ни­су били формирани надлежни државни органи.

Касније су често одржаване добротворне забаве, донатор­ске акције за помоћ „руској сирочади”, „старим и болесним руским и српским ратним ин­валидима” коњичке трке, концерти. Тако су 10. августа 1924. године на Царевој ћуприји у организацији Кубанског савеза козака одржане коњске трке и акробације, као и „вратоломна козачка џигитовка, која је лепо примљена у целој Европи, на­рочито у Италији где је тркама присуствовао и краљ Емануел”. Организована је и наградна игра „за најлепше даме на трка­лишту” а такмичење је заврше­но козачким играма и забавом. Због великог интересовања по­већан је број трамваја ка Топ­чидеру и уведен специјални воз са Железничке станице, а цео приход био је намењен „у корист инвалида и руских сту­дената”. На оваквим догађаји­ма најчешће су се прикупљале скромне суме новца, ипак зна­чајне за инвалиде и сиромашне без редовних примања.

Добротворне прилоге ор­ганизовала су Коло српских сестара „Књегиња Љубица” и друга културна друштва, као и утицајни појединци. Сличне до­бротворне акције организоване су у свим већим градовима.

РУСКА и Српска православ­на црква дале су значајан до­принос доласку царских Руса и њиховом укључивању у обра­зовне, верске и друге активно­сти. Свети архијерејски сабор СПЦ уз благослов српског па­тријарха Димитрија, средином 1921. прихватио је молбу висо - копреосвештеног митрополита кијевског и галицијског Анто­нија Храповицког (1863-1936) да прихвати највише представ­нике Руске православне цркве који су преко Крима доспели у Цариград, у седиште Васељен­ске Патријаршије. Српска пра­вославна црква је примила под заштиту Руску врховну црквену управу која је имала јурисдик­цију над свештенством и избеглим народом. Њено седиште је било у Сремским Карловцима, најпре у згради Благођејаније, а потом у приземном делу Па­тријаршијског дома и суседној дворишној згради, чији је један део служио као капела за цр­квене обреде.

Храповицки је изабран за предстојатеља Руске право­славне заграничне цркве и на том положају је остао до краја живота 1936. године. На улазу у ово култно духовно и световно здање Србије, и данас се налази спомен-плоча посвећена Ан­тонију Храповицком и краљу Александру Карађорђевићу, који је свесрдно подржао дола­зак прогнаног руског народа и свештенства.

ЗАГРАНИЧНА РУСКА ЦРКВА

РУСКА загранична црква је доби­ла све услове за рад и служење избеглом народу, сличне онима какве је ималау царској Русији. Њено седиште је било у Карлов­цима све до 1936. године, када се после смрти Храповицког пре­мешта у Београд, а за његовог на­следника је изабран митрополит кишињевски и хотински Анастасиј (Александар Алексејевич Грибановски). Пред долазак Црвене армије 1944. године седиште се премешта на Запад, најпре у Минхен, а потом у Њујорк. По­сле распада Совјетског Савеза и увођења вишестраначја у Русији, обједињена је Руска православна црква у земљи и иностранству.

 СУТРА: РУСИ ПОДИЖУ СВОЈУ ПРВУ ЦРКВУ У СРБИЈИ 

Препоручујемо

Фељтон

0 2

ФЕЉТОН - ПРВИ ТАЛАС РУСА СТИЖЕ У МНОГЕ СРПСКЕ ГРАДОВЕ: Пристигла руска образована елита дошла је као мелем на рану ратом разореној Србији

28. 02. 2024. у 18:00

Друштво

0 1

ФЕЉТОН - НИКОЛАЈ ХАРТВИГ ПРВА ЖРТВА ВЕЛИКОГ РАТА: Руски посланик је сахрањен у Београду са "почастима са каквим се владари сахрањују"

27. 02. 2024. у 18:00

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - СРБИЈА ЈЕ ИМАЛА ОБАВЕЗУ ПРЕМА ЦАРУ НИКОЛАЈУ II: На челу Државне комисије за бригу о избеглицама био је и академик Александар Белић

26. 02. 2024. у 18:00

Фељтон

0 7

ФЕЉТОН - СРЕМСКИ КАРЛОВЦИ ДУХОВНА ПРЕСТОНИЦА ЦАРСКИХ РУСА: Царски Руси су у свој својој муци, дошли као мелем на рану разореном српском бићу

25. 02. 2024. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације